Austrijski Lungao – skijanje i u aprilu

 

Ski manijacima nikada dovoljno snega, zato još neki vikend, recimo u Lungao regionu. Tokom dana, na visinama preko dve hiljade metara, a uveče romantika u tradicionalnim selima

 

I dok su mnogi očajni zbog pada temperatura i ozbiljnog zahlađenja sa snegom na visokim planinama, znam one koji oduševljeno gledaju u nebo, planirajući makar još jedan martovski ski-vikend. Ski manijaci znaju da je ovo period kada je najlepše za akcijanje na snegu i treba ga iskoristiti do sledeće godine. I ukoliko ste jedan od njih, dobar predlog je Austrija, Lungau region do koga se stiže za oko 700 kilometara. Ovo je oblast gde ski sezona traje od novembra do početka aprila, sa dobro uređenim stazama od 300 kilometara na pet skijališta međusobno povezanim besplatnim ski busevima, a gondole vode na vrhove i do dve i po hiljada metara.

 

Mapa oblasti Lungau je poput šake sa sedam prstiju, u dolini su romantična sela ili ski rizorti, a iznad planinski vrhovi. Ovo je jedna od austrijskih oblasti sa najviše snega, a istovremeno i najviše sunčanih dana, poput Badkleinkirchheim. U Badu, pored sjajnog skijanja, možete uživati u lekovitoj termalnoj vodi, a ovde recimo u idili autentičnih sela čija okruženja je UNESCO 2012. godine proglasio Biosphere regijom. St Martin i St Michael su sela kao sa razglednica, ušuškana i tiha, u blizini kojih se nalazi gondola Grosseck- Speiereck koja vodi na vrh od 2 400 metara sa 50 kilometara odlično uređenih staza.

 

 

Za razliku od Katscberga, jednog od najživljih ski-rizorta sa dosta ljudi (prema nekim podacima u vreme pune ski sezone 24 hiljade osoba se na sat preveze žičarama i gondolama na vrh) ovo skijalište nije krcato, a za komformiste je sjajna informacija da se u neposrednoj blizini gondole nalazi odličan hotel i za čas ste na vrhu. A prednosti su mnogobrojne – u kabinama gondole nema gužvi niti redova, staze su odlično sređene, a radnici na žičarama preljubazni. Dešavalo se da sam se često vozila na četvorosedešnici sama, a predusretljivi radnici osim što su pridržavali korpu, obavezno bi spustili i zaštitnu ogradu, a na vrhu, mališane koji su se našli sami u korpi, sačekivali su ih pomažući da bezbedno siđu. Naravno, na početku ski dana obavezno dobro jutro uz osmeh i tu su, bez predaha, do zatvaranja skijališta. Utisak je da ovde gotovo svi sjajno skijaju, a pored dve tri plave staze ( neke od njih su više modre nego plave, pogotovo kada neoprezno prvog dana kreneš stazom od sedam kilometara do hotela i onda te sačeka nekoliko zahtevnijih delova) ostale su namenjene veštijim skijašima koje je uživanje gledati kako jurcaju bez stajanja. Roditelji ne padaju u nesvest od brige nad decom, i često se dešava da i najmlađe vidite same na žici, a na jednoj vožnji moj slučajni saputnik Austrijanac srednjih godina  pokazao je neverovatnu informisanost prilikama kod nas i posle kratke političke analize “bez rukavica”, zuknuo na suprotnu stranu ostavljajući snežnu maglu.

 

 

Pokušaj spuštanja niz stazu završio se stajanjem u mestu dok smo se bezuspešno rvali sa jakim udarima, gustom izmaglicom i snežnim nanosima

Kada ste na Alpima, možete očekivati i da se snežna harmonija za čas pretvori u suštu suprotnost. Jednog jutra vetar se pojačao, ali nije delovalo da bi mogao da napravi veće probleme, bar je to tako izgledalo na početnoj stanici gondole. Po dolasku na vrh, situacija je bila ozbiljnija da bi se za pola sata digla takva snežna oluja da više niste videli prst pred nosom, a pokušaj spuštanja niz stazu završio se stajanjem u mestu dok ste se bezuspešno rvali sa jakim udarima, gustom izmaglicom i snežnim nanosima koji su pretvarali skijaše u žive snežne ljude koji levitiraju na stazama. Većina je neplanirano napravila ski break u najbližem restoranu,  a kada smo shvatili da će situacija biti sve ozbiljnija krenuli smo u novu avanturu. U međuvremenu žičara koja je bila put ka našoj gondoli zbog bezbednosti bila je zatvorena. Jedini izlaz bio je krenuti ka drugoj gondoli u blizini, koja je srećom radila. I da skratim, sišli smo na potpuno drugu stranu, sa masom skijaša koji su se našli u istoj situaciji. Vožnja do našeg hotela trajala je gotovo dvadeset minuta, a kroz glavu mi je prošla misao kako bi se sve završilo da se slična situacija desila negde kod nas.

 

 

Skoro polovina proizvoda nastala na ovim prostorima je organskog porekla, Eat the Alps je lajt motiv

 

Posle skijanja ono što vam preostaje ovde jesu šetnje kroz autentična austrijska sela koja su zadržala svoju tradiciju na najbolji mogući način tako što su pridodala nove tehnologije ali na ekološki način. To znači da ćete uživati u pogledu na mnogobrojne brvnare stare stotinama godina, ali ako malo bolje pogledate pimetićete solarne ćelije. Većina automobila je takođe na električni pogon, a leti se turistima nudi vožnja ebiciklima. Skoro polovina proizvoda nastala na ovim prostorima je organskog porekla, a tendencija je da se inicira proizvodnja hrane kako se to nekada davno radilo kako bi se potpuno obnovio eko sistem. Eat the Alps je lajt motiv, koga se, primetiću pridržavaju svi. U vreme ručka i večere osetiće mirise zaprški, domaćih supa ( obavezno probajte onu sa iscepanim palačinkama, znam zvuči čudno ali je potpuno neverovatna) i pečenog mesa čiji miris podseća na kuhinje naših baka. Porcije su zaista velike, obrok košta u proseku između šest i deset evra, a pivo ili čaša vina oko tri evra.

 

Ono što nas fascinira jeste da tako malo selo ima nekoliko ozbiljnih super-marketa koji su snabdeveni kao usred Beča. Nasmejala sam se kada je naš poznanik Slovenac prokomentarisao da je kvalitet svega tri puta bolji nego kod njih. Pomislila sam da svežinu i izbor nekih namirnica mi na žalost nikada nećemo doživeti. A kada u selu imate i nekoliko prodajnih salona automobila, tržni centar sa svim vrstama radnji, naravno ski radnje sa najnovijim kolekcijama i brendovima, zašto biste se odrekli idiličnog života na uštrb grada.

 

 

Dozvoljeno je voziti psa gondolom ( i velikog), a osim što mora da je da povodniku, drugih zahteva nema, uključujući i vožnju koja je besplatna

A stanovnici baš pokazuju koliko vole što su ovde, ograde kuća su od domaćeg bilja i cveća, u svakom dvorištu je neka skulptura od prirodnih materijala ili kućica za ptice koja ima i vetrokaz sa pevcem na krovu, tu je i patuljak sa spoljne strane ograde, samo naslonjen, bez straha da bi možda neko mogao… Prilikom susreta sa stanovnicima sela obavezno usledi ljubazno javljanje, a vaš ljubimac svuda je dobrodošao. U našem hotelu bilo je nekoliko velikih pasa, uključujući i našeg, i nikada nije nastao nijedan incident. Čak smo skapirali u jednom trenutku da je dozvoljeno voziti psa gondolom ( i velikog), a osim što mora da je da povodniku, drugih zahteva nema, uključujući i vožnju koja je besplatna. Na samom vrhu napravljena je duga pešačka staza duž koje se nalaze kesice za pse i kante za odlaganje njihovih otpadaka. Pretpostavljam da slutite da nikakvih tragova nije bilo, a svi četvoronošci su bili toliko srećni što mogu da cunjaju u dubokom snegu da su to otvoreno pokazivali. Mislim da je naš Teo noćima kasnije ovo iskustvo proživljavao u snu cvileći slatkim zadovoljstvom.

 

Ukoliko biste voleli da probate i skijanje na dubokom snegu tu je program Steep and Deep

Koliko god se trudila da pronađem nešto što nam je zasmetalo tokom ovog ski iskustva nisam uspela. I još da, ukoliko biste voleli da probate i skijanje na dubokom snegu tu je mogućnost da to uradite sa instruktorom, na način kako to rade lokalci, van staza. Ovaj program nazvali su Steep and Deep i kažu da je neverovatno iskustvo.

Ukoliko vam je ipak dosta zime, razmislite o junu u Lungau – proleće u Alpima kao u knjizi o Hajdi. Vrhunac ovog iskustva je tradicionalni festival cveća 24. juna pod nazivom Prangstangen.Ukoliko se neko od vas nađe tamo, molim da sa svima nama podeli sve boje i mirise austrijskih planina!

POVEZANI TEKSTOVI