Biram zelenu tišinu

Koliko god vam izgleda čudno, postoje osobe koje radije maštaju o zelenim prostranstvima nego morskoj pučini. Austrija je idealna za to

 

Tekst i fotografije: BKG

 

Ova jednostavna istina nas je osvestila u momentu kada su morske vrućine postale nepodnošljive, kad smo sve više dana provodili u zatamnjenoj sobi pod uključenom klimom, surfajući neumorno, strpljivo čekajući da padne noć. A kad bi noć pala, ništa se ne bi promenilo, vrelina bi se pomešala sa vlagom, a mi bi, puni nade, odlazili na obalu mora i pokušavali da dođemo do onog dubokog, oslobađajućeg udaha. Lepota života na otoku, kad konačno dođe letnja sezona, nekako se brzo pretvori u svoju suprotnost. Odlazak na plaže, plivanje u pretoploj morskoj vodi, najezda turista na malo selo i sve skrivene uvale, kao i veći kvar na maloj barci, učinilo nam je ovo leto zamornim. Već predugo omamljivani toplotom shvatili smo da nam sunce više ne daje, nego uzima životnu energiju. Odluka je doneta preko noći, napraviti brzi i kratki skok do Austrije. Tražeći pogodno mesto za oporavak, pred očima su mi bile samo tamno zelene boje četinara i smaragdne boje ledničkih jezera. Izbor je pao na Karintiju i šetnje po Sunčanim Alpima, kao i na lutanje obalama Pressegger See, Weissensee i Worthersee. Ništa lakše, napustili smo naš prekrasni otok bez trunke kajanja, jednog julskoj jutra, negde blizu podneva.

Želela bih da se oseti ta zelena tišina koja ima moć da vam uspori i uskladi misli u glavi

Ostatak članka neće biti opis putovanja, na pr. kako obići tri jezera u tri dana, neće ličiti na travel blogovanje sa puno korisnih informacija. Govoriće više fotografije – vizuelno letnje bekstvo u alpsko sklonište. Želela bih da njima mogu da prenesem, a vi da prepoznate, tihu i beskonačnu lepotu, spokoj i mirnoću tog moćnog sklada prirode i čoveka. Želela bih da se oseti ta zelena tišina koja ima moć da vam uspori i uskladi misli u glavi.

Hermagor je bio naš privremeni dom iz koga smo se uputili u istraživanje i konačno utopili u očekivani i lekoviti alpski pejzaž. Zaborav je neverovatnom brzinom prekrio vreline morskih dana i neprospavane noći.

Stižemo u Pressegger See u kasno popodne, ali umesto alpske svežine dočekuje nas topli vazduh koji nam ponovo treperi na 33 stepena i  voda od 24 stepena. Svejedno, uronila sam odmah u to bistro, malo jezero, usporeno imitirajući pokrete plivanja, dok je mirno zalazilo sunce. To je bio božanstveni osećaj apsolutne lepote, mislim da sam baš tada ukrala neki istinski trenutak sreće, samo za sebe. Znate taj osećaj kad ste (možda) zaista u nirvani? Potom sam se vratila sa kamerom …

Konačno smo odspavali kako je trebalo, zatim veselo navalili na doručak posle koga smo krenuli za Nasfeld na Sunčanim Alpama. Krivudavi put doveo nas je do prevoja gde počinje žičara na kojoj je „Pas zabranjen na žičari” te smo „uvređeni” nastavili peške ka „graničnom prelazu“. Fotografije oznaka državne granice između Austrije i Italije govore više od reči, potpuno su prekrivene šarenim nalepnicama svega i svačega, čak i žvakama. Setih se onih redova ispred ambasada… dugogodišnjih.

Naš pas je neočekivano pronašla drugara (iz lokalnog kafića) sa kojim se natrčala po brežuljicima, čas su bili  u Italiji čas u Austriji. Čas u blatu, čas u potoku. Mnoštvo neobičnih čičaka, dlakavih cvetova prosto i ljubičastih zvončića, fotke za kasnije pregledavanje.

Pred sam pljusak nailazimo na mesto gde skakuću ljupke šarene kokice koje su ljubopitljivo prišle čim sam čučnula pored ograde. Sa prvim kapima kiše, sve su potrčale da se sakriju ispod njihove kuće, scena je bila preslatka, gomila gegavih šarenih kokica u trku.

Priroda je pobedila ili je verovatnije da su ljudi pobedili sami sebe

Sledeći dan smo ostavili za Weissensee, a proveli smo ga ispod malo kiše i malo sunca što nam je bilo potpuno nebitno. Čim smo stigli, pljusak nas je zarobio u kolima, ali umesto nerviranja, došla je inspiracija za fotografiju, pa meni su slike izgledale impresionistički. Mostićem se može preko jezera oko koga se nalazi nekoliko malenih sela, skoro isključivo sa kućama  za odmor i gasthousima. Nijedan prozor, terasa ili prilaz kući nije bez predivnog cveća. Turista je mnogo ali je i dalje prijatno mirno. Postoji razumna zabrana upotrebe čamaca sa motorom, osim brodova za javni prevoz. Najveći deo Weissensee nije naseljen niti je urbanizovan. Priroda je pobedila ili je verovatnije da su ljudi pobedili sami sebe. Ime Belo jezero dobilo je zato što su obale sačinjene od krečnjaka. Belu sam obalu videla tek kad je zasjalo sunce. Siguran je dom za mnoge vrste riba i ptica.

Treći dan smo krenuli put Wurthersee, jednog od najlepših jezera Austrije. Specifična tirkizna boja, poshvile i stari letnjikovci daju impresiju internacionalnog šarma. Od piktoresknog, modernijeg Veldena brzo se stiže do malenog i elegantnog Portschacha koji krije predivne vile u zelenilu. Plaže su krcate, puno je jedrilica i jahtica. I društvo se ovde razlikuje od prethodna dva jezera, više je ekstravagancije, voze se elegantni Mercedesi ali i Hummeri, poneki Jaguar, Porch (moja voljena Panamera), ludački motori uglancanih hromiranih delova, a centar je naravno Casino Velden. Gradić je ulickan i presladak, interesantne arhitekture, raskošnih vila, radnjice rade i nedeljom, a sladoledi (čitati gin tonic) nas mame posvuda.

Da, jedno popodne smo završili nešto zapadnije, u Lienzu, a sve tražeći dobar gulash soup. Bila je dobra, ali toliko začinjena, da sam dva dana imala utisak da sam je upravo pojela. Stari centar grada na Dravi je presladak, ali sam više vremena provela gledajući u moćne zubate i kamene Dolomite. I odatle nas je pljusak poterao, ali nismo marili, sve nam je bilo skoro savršeno.

Dakle, leto nije samo more, napuštanje jadranskih obala zbog alpskih jezera je bilo naše spasenje.

I za kraj, malo spektakularnog i romantičnog nestanka sunca pred Trstom, moja omiljena strada za vožnju u suton, Costiera Miramare.

POVEZANI TEKSTOVI