Dr Dragan Savić: Kada otvorim glavu, preda mnom se ukaže univerzum – mozak

Kada jedan neurohirurg sa ovih prostora podučava kolege iz sveta o inovativnoj operaciji najsuptilnijeg organa ljudskog tela, onda je to za strahopoštovanje praćeno divljenjem. Čovek koji je 20 godina posvetio mozgu, operisao moždane tumore savremenim hirurškim metodama i spasao mnoge živote priča između ostalog i o paradoksu da – što više o mozgu znaš, to više nepoznanica o njemu imaš

Dok gledam kroz prozor jednog poznatog beogradskog bara u centru grada, razmišljam kako je on jedini čovek na ovom svetu kome je dopušteno da kasni i sat vremena, a da moj prag tolerancije ostane nedirnut. I baš u trenutku kad šaljem poruku, za svaki slučaj, da je dogovor za danas popodne, utrčava u elegantnom crnom odelu ispod kojeg viri nonšalantno raskopčana košulja (stajling uobičajen na ulicama Rima u radno vreme, naročito ispred banaka sa zvučnim imenom), a ručno rađene krem cipele definitivno potvrđuju italijanski total look. „Izvini, krenuo sam na vreme, ali vratili su me na vratima ambulante“, kaže. U pitanju je dete, veliki tumor u malom mozgu, roditelji u panici… Doktora Dragana Savića, neurohirurga Kliničkog centra Srbije, upoznala sam pre 15 godina. Tada je bio mlad lekar pun entuzijazma i ambicije, a glad za novinama dovela ga je do toga da postane jedan od najcenjenijih neurohirurga u Srbiji. Nedavno se vratio iz Napulja, gde je sa našim timom držao prezentaciju o najnovijim pristupima operaciji tumora na mozgu.

Ovaj put otišli smo u Napulj po pozivu italijanskih kolega da održimo workshopove za zapadnoevropske kolege i Amerikance, koji su došli da steknu nova znanja i iskustva u vezi sa operacijama tumora na mozgu. U stvari, to je uhodana italijanska praksa koja traje više desetina godina i kroz koju je prošlo više stotina doktora specijalizanata neurohirurgije. Predavači su bili najpoznatiji svetski i evropski neurohirurzi. Od 2012. godine, posle mog boravka u Napulju i po boravku napuljskih neurohirurga u Beogradu godinu dana kasnije, dobili smo odgovarajući sertifikat kvaliteta da možemo da predajemo zapadnoevropskim doktorima i da im prenosimo znanje, kao i mogućnost da praksu obavljaju i na našoj klinici. To je prvi put u istoriji naše zemlje da zapadnoevropski hirurzi dolaze da uče i usavršavaju se kod nas, što je ranije bilo rezervisano samo za strane klinike, gde su odlazili naši ljudi. Time smo dobili priznanje da se naša neurohirurgija i naša klinika nalaze na listi prvih pet najpriznatijih klinika u svetu.

To je zaista veliko priznanje. A prethodila mu je i činjenica da si, praktično, baš ti uveo revolucionarni metod operacije tumora na mozgu kroz nos?
Moj boravak u Napulju pre nekoliko godina bio je posvećen tome da pre svega usvojim ovu metodu. Profesor Joković i profesorka Grujičić obezbedili su opremu na našoj klinici za primenu ove metode, tako da sam po povratku iz napuljske klinike imao sve obezbeđeno. Uz italijanske kolege i prijatelje stekao sam i veliko poštovanje za svoj rad i operacije na mozgu koje sam obavljao, tako da sam imao njihovu podršku na svojim prvim operacijama tumora hipofize kroz nos, što je ubrzalo uvođenje ove metode u našoj zemlji. Zauzvrat, mi smo njima omogućili rad na tumorima mozga na sve druge načine osim kroz nos, pa su dobili priliku da rade na velikom broju pacijenata sa najrazličitijom patologijom te da na licu mesta dobiju potrebne informacije za ovakvu vrstu operacija. Nakon pola godine primene metode operacije tumora kroz nos postavili smo standard sa odličnom hirurgijom i stopom komplikacija, koji je jednak onom u celom svetu, i sada se radi na vrlo visokom nivou, a ovu operaciju radi i moj kolega Milan Milićević. Moram da naglasim i da u Novom Sadu jedna mlada grupa lekara primenjuje ovu metodu, tako da definitivno postajemo zemlja gde se na više mesta rade vrhunske operacije.

Osim u Italiji, iskustvo si stekao i u Kuvajtu?
Tamo sam otišao na poziv njihovog ministarstva zdravlja i radio sam tri meseca. Razlika je u tome što imate manji broj operacija, ogromne resurse na raspolaganju i sve to doprinosi jednoj drugoj atmosferi, sa manje pritiska i stresa, gde neurohirurgija dobija jednu drugu dimenziju. U proseku, kod nas ja uradim tri operacije dnevno, a tamo tri nedeljno. Razlika je ogromna. Tamo ste fokusirani na hirurgiju jer ne morate da razmišljate o egzistenciji, plati, da li je legla ili nije, da li je plaćen račun i kako ćete platiti ekskurziju detetu. Uvek ste usmereni na literaturu, usavršavanje, jer o svemu ostalom misli njihovo ministarstvo zdravlja.

Šta te je tamo najviše fasciniralo?
Mir i atmosfera bez napetosti koja vlada u bolnici, što je odraz sređenog života njihovih hirurga. U velikoj meri tamo se ceni znanje i u momentu kada se uvere da je hirurgija koju vi prezentujete vrhunska, vi imate sve – da li je to vozač, vrhunski hotel, teretana. Sve imate obezbeđeno i bez pitanja, odlaske na međunarodne kongrese, najnoviju stručnu literaturu, časopise, dostupne su vam sve informacije putem najnovijih tehnologija.

A koliko košta operacija tumora na mozgu koju ti svakodnevno radiš kod nas?
Ako radite u zemljama zapadne Evrope, od 30.000 do 50.000 evra. To su realne cene, koje uključuju materijal koji se utroši i materijal koji se haba, i jedan deo ide za ruke, ali on ne prelazi 40 odsto. U Švajcarskoj takva operacija košta 80.000 evra, a u Americi i do 120.000 dolara.

Znači li to da je mogu priuštiti samo privilegovani?
Pa nije baš tako. Većina je u prilici da priušti sebi takvu operaciju. A ko će je platiti, da li fond zdravstvenog osiguranja ili neko drugi, to je drugo pitanje. Nemam informacija koliko ljudi u SAD ne može da uradi ovu operaciju, ali u Evropi čak 90 odsto ljudi ima tu mogućnost. Ne može svakog da operiše vrhunski profesor, ali da dobije dobrog hirurga, to sigurno svako može.

Kada se osvrnete na dosadašnje rezultate u neurohirurgiji, šta može da se očekuje za deset godina?
Zvanični podatak je da je smrtnost ljudi od tumora na mozgu u poslednjih 50 godina manji za polovinu. U poslednjih deset godina to je 20 odsto, pre svega zahvaljujući novim tehnologijama. Znači, ključna preporuka svim neurohirurzima sveta jeste usvajanje novih tehnologija. Što ne znači da će istog momenta kada ih primene imati pomak, ali već posle nekoliko godina one će postati njihova ruka.

Da li se bojiš trenutka kada će mašina, odnosno robot, preuzeti tvoj posao?
Ne bojim se. Tehnologija će uvek raditi u interesu pacijenta i dobrog hirurga. Ako shvatite ulogu robota i njegovu funkciju, onda će i vaša funkcija biti još bolja i funkcija hirurga neće nikad biti dovedena u pitanje. Na kraju krajeva, imaćete i traume koje robot nije u stanju da leči jer nema planiranja, sve se radi na licu mesta u zavisnosti od udarca, da li su prošli komadići metala ili stakla… Tako da će hirurg imati svoje mesto.

Interesantno je da i u 21. veku imamo strahopoštovanje prema mozgu. Kakav ti odnos imaš prema njemu, kako se osećaš kad otvoriš glavu i pred tobom se nađe – mozak?
Kao i prema ženi, pun poštovanja, nežnosti i ljubavi. Prema mozgu morate da budete nežni.

Dalibor Stankovic

Da li ima nekih nepoznanica?
Nepoznanica ima mnogo. Što više radim, to ima više nepoznanica. Što ste više u tome, vidite da ne znate i mozak vam pruža sve veća iznenađenja.

Stalno čitamo o tome kako koristimo jako malo funkcija mozga. Koliko je to tačno?
Nije tačno. Niko do sada nije utvrdio koliko se mozak procentualno koristi. Kada skinete određene delove mozga, drugi delovi te funkcije mogu da nadomeste. Ima i onih delova koji se ne mogu zameniti, i to se vidi u funkcionisanju pacijenta, a ne postoji validni test koliko neko koristi mozak, sem subjektivnog osećaja. Imate one koje ne koriste mozak uopšte. Ganc nov, neupotrebljen (smeh).

U poslednje vreme dosta je popularnih naučnih emisija u kojima neurolozi pokušavaju da odgovore šta se dešava tokom kliničke smrti i šta je to uopšte smrt? Koliko je to tebi intrigantno?
Nama je to veoma bitan podatak zbog transplantacije. Kod pacijenata koji se regrutuju za transplantaciju organa mozak je mrtav, ali drugi organi rade i te organe možete da uzmete i koristite, zato je to veoma bitno i intrigantno. Mi u Šoku A i Šoku B Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije imamo pacijente koji su klinički mrtvi zbog trauma, krvavljenja u mozgu ili nekih drugih razloga koji dovode do moždane smrti, ali njihovi drugi organi rade. Ti organi mogu biti iskorišćeni za transplantaciju i tako se spasavaju mnogi drugi životi. Praktično, jednim slučajem može da bude spaseno pet života.

Da li se ti bojiš smrti?
Ne. Sigurno se ne bojim smrti. Smrt je sastavni deo života. Ko se rodi, mora da umre. Jedino je bitno na koji način će završiti svoj životni vek. Da li u nekom stanju hendikepa, da li u nagloj smrti, u starosti, u nekom zadovoljstvu. Ali to je nešto što prati čoveka, kako rođenje, tako i smrt.

Radeći ovaj posao ti se češće srećeš sa ljudima koji dožive kliničku smrt. Koliko si često čuo priču da se sećaju da su čuli sve što lekari govore i da su prošli kroz tunel?
Rad sa mozgom je ekstremno rizičan. I veliki broj problema tipa netipičnih glavobolja i tumora skopčan je sa smrtnim ishodom i neuspelim lečenjem. To je jednostavno deo našeg posla, jedan ogroman stres. Postoje situacije kada su ljudi bili u nekom vidu kliničke smrti. U svojoj karijeri od 20 godina dva puta sam imao prilike da moj tim i ja za čoveka kažemo: evo gotov je, mrtav je, mozak ne radi, neki refleksi su odsutni… I posle par sati, sutradan, desi se situacija da se mozak prokrvi, da pritisak padne i da pacijent kaže: „Čuo sam vas kad ste pričali da mi otkazuju parametri, da mozak klizi prema smrti i da teško možete da me izvučete. Ja sam imao neki osećaj da idem kroz neki tunel i vratio sam se.“

Koliko je to naučno dokazivo?
Nije dokazivo.

A koliko je to individualna stvar ili pak univerzalan osećaj?
Svi to doživljavaju. Ja to tako mislim.

Da li misliš da će nauka uskoro biti u mogućnosti da objasni ovaj fenomen?

Kako nauka brže napreduje, ona je bliža bogu. Što više otvarate situaciju, sve više se približavate onome što je on projektovao. Možda verujete, a možda ne verujete. Mislim da su to stvari u toj nekoj drugoj dimenziji, u toj četvrtoj dimenziji. Vi to da dokažete materijalnim činjenicama u ovom momentu ne možete. Da li ćete moći u budućnosti, ja to zaista ne znam.

Kako sebe vidiš za deset godina?
Vidim tako da sve što se pojavi – ja da koristim, svaku novu tehnologiju, opremu i materijal. Da koristim sve što izbaci tehnologija i privreda i da nikada prema tome ne budem arogantan.

U poslednje vreme čujemo da je individualni princip lečenja pacijenta budućnost.
To nije budućnost, to je sadašnjost. Takozvana personalna terapija je ono što daje najbolje rezultate. Ona najviše i košta, ali rezultati su najbolji.

POVEZANI TEKSTOVI