Kako je biti volonter u kineskom Centru za pande

Panda Base Bifengxia Secuan  jedan je od najpoznatijih kineskih prihvatnih centara u koji stižu pande iz celog sveta. Ovo su iskustva Zorice i Dragana koji su uspeli da ostvare san da volontiraju u njemu

 

Tekst: Zorica Stevanović

Zaljubljenici pandi znaju da sve bebe ovih čudesnih životinja koje se rode van teritorije Kine, kada napune dve godine moraju da budu vraćene u zemlju svojih predaka. Oni se smeštaju u prihvatni centar, a jedan od njih Panda Base Bifengxia Secuan posetili su pre nekoliko godina moji prijatelji koji su tamo proveli neko vreme volontirajući. Ovo su njihovi utisci:

Pande – slatke, ugrožene, nedovoljno poznate. Kina – postojbina pandi i divnih ljudi

Priča o pandama je počela usred Evrope – u Bečkom zoološkom vrtu. Par pandi (Yang Yang i Long Hui) iznajmljen je Bečkom zoološkom vrtu  2003. godine. Posetili smo ih sredinom 2007. i zatekli ih kako se slatko igraju i uživaju na suncu, moj komentar je bio:“ Ovde će uskoro biti beba!” I bila sam u pravu. Iste godine, 23. avgusta, rodio se minijaturni Fu Long. Prvi put, van Kine, začeće je bilo potpuno prirodno, kao i porođaj, a mami Yang Yang je potpuno bila prepuštena briga o prvencu. Zoolozi su sve posmatrali preko kamera i bili spremni 24 sata da pomognu, ako se desi bilo šta nepredviđeno. Srećom, sve je proteklo odlično. Fu Long je lepo rastao i postao preslatka crno- bela loptica. Mi smo tada imali kucu, malog belog terijera. Meni đavo nije dao mira – morala sam da stupim u kontakt sa ljudima iz vrta. Našla sam e-mail adresu i poslala mejl sa slikom naše kuce. U toku istog dana dobila sam odgovor i slike srećne mame i njene bebe. I tako je to počelo…Od prvih mejlova do nerazdvojnog prijateljstva. Od prvog susreta sa pandicama, do odlaska u Kinu. Kina, pande „iznajmljuje“ vrtovima u svetu. Pregovori i zaključenje ugovora traju beskrajno. Međutim, sve bebe koje se rode van Kine, kad napune dve godine, moraju da budu vraćene u Kinu. Tako se i Fu Long (Srećni Zmaj – što je uobičajeno ime za prvog sina) u novembru 2009. godine, uz veliku medijsku pažnju u celom svetu, vratio u zemlju svojih predaka.

Beba panda uživa u igri

Veliki su kontrasti, neke stvari su za nekoga iz naših krajeva možda i malo šokantne, a neke su jako simpatične. Ali najveći utisak, već tog prvog sata, bili su ljudi

Naša kuca je u decembru iste godine umrla. Prijateljica iz vrta je bila tužna što je Fu Long otišao, a mi smo oplakivali našu kucu – praznici su prošli u suzama. Ona nam je prva predložila: “A što ne posetite Fu Longa, to nije mnogo komplikovano?” I tako smo se našli u Kini! Leteli smo iz Amsterdama do Čengdua, u glavni grad pokrajine Sečuan. Teško je opisati to uzbuđenje – neko ko uopšte nije ljubitelj avantura, obreo se u jednoj velikoj. Na aerodromu nas je dočekao dečko (vozač) sa tablom sa našim prezimenom i uz divan osmeh odveo do kola. Kada smo izašli na autoput, mogli smo pomisliti da smo usred Amerike – po šest traka u svakom pravcu, prepunih automobila. Hotel je bio sasvim pristojan, veliki, uredan, čist. Soba prostrana, kao i kupatilo, u kome nas je dočekalo praktično sve što je bilo potrebno, kao i TV, kompjuter, sve je bilo uključeno u sasvim prihvatljivu cenu. Posle kratkog odmora, krenuli smo u avanturu – izašli smo napolje! Veliki su kontrasti, neke stvari su za nekoga iz naših krajeva možda i malo šokantne, a neke su jako simpatične. Ali najveći utisak, već tog prvog sata, bili su ljudi – niko ne govori jezike, osim kineskog, ali su se svi trudili da nas razumeju i da nam pomognu. Mi smo dobili instrukciju u hotelu da idemo desno, pravo, pa treća ulica desno, koja će nas odvesti pravo u centar grada Ya’an (malecka varoš veličine Beograda). Tako smo mi išli jedno 45 minuta, a nigde nismo našli tu treću ulicu desno. Naprotiv, sve je bilo više prirode, a sve manje kuća. Rešimo da pitamo ljude koji su sedeli u dvorištu kuće pored nekog kamioneta, vrlo neobičnog izgleda –  jedan čovek skoči odmah da čuje šta želimo, mi engleski, on kineski, rukama nogama, imali smo srećom mapu, pa smo uspeli da se sporazumemo i naravno trebalo je da idemo levo a ne desno! Ja samo što nisam zaplakala, jer sad je trebalo da se vratimo na početak našeg putešestvija, pa još toliko, a to je već neka ozbiljna razdaljina u kilometrima. Onako očajna, rukama sam pokazala na kamionet, simulirajući okrećem volan, a moj muž je pokazao na novčanik- u smislu platićemo. Čovek je odmah klimnuo potvrdno. To prevozno sredstvo bilo je kao u filmovima,  pikap neverovatnog oblika, veoma uzan, sa malim sedištima. Naš vozač prvo nas je ljubazno ponudio nekim čudnim povrćem i voćem, što smo naravno odmah prihvatili. Po ukusu bih rekla da su to bile neke male breskvice – vrlo ukusne. Posle početnog ushićenja prošlo mi je kroz glavu da verovatno nisu oprane, ali šta je tu je, morali smo da se poslužimo bilo bi nepristojno odbiti. Sve u svemu, čovek nas je odvezao do banke u centru Ya’an, jer je tako protumačio pokazivanje novčanika. Na kraju, jedva je prihvatio nešto malo novca.

U tom trenutku, kako nam je izgledalo, bili smo jedini ne-Kinezi u celom gradu u kojem retko ko govori engleski, a svi meniji u restoranima bili su naravno na kineskom i bez fotografija

Novi zadatak bio je pronaći restoran, jer nas je glad potpuno savladala. Ni to nije bilo tako jednostavno. Uputili su nas na jedan, ali je bio zatvoren. Srećom neka fina žena u blizini, koja naravno govori samo kineski, shvatila je da smo gladni (što i nije bilo tako teško sa mojim gestikulacijama „njam njam“) i pokazala nam rukom da je pratimo. Posle dobrih petnaest minuta šetnje, na jednoj raskrsnici nas je čekao mladić koji je na besprekornom engleskom rekao da se zove Richard i da radi u vrlo finom hotelu koji ima restoran i da ako želimo možemo da ga pratimo. Kakva sreća – jer smo u tom trenutku, kako nam je izgledalo, bili jedini ne-Kinezi u celom gradu u kojem retko ko govori engleski, a da svi meniji su naravno na kineskom i bez fotografija (namenjeni  kineskim turistima koji svakako razumeju svoj jezik), tako da nam je Richard sve lepo preveo, naručio, i na kraju čak pomogao oko plaćanja. Zatim nas je smestio u taksi, a taksisti rekao gde idemo!

Tai Shan iz Vashingtona

Panda centar je izvan grada, u brdu. Priroda je čudesna – drveće i rastinje svih vrsta, puno vode – reka, vodopada, potoka. Centar se prostire na stotine hektara površine. Odrasle pande, koje su u prirodi samotnjaci, žive u apartmanima sa tri prostorije i baštom. U bašti svi imaju jezerce i drvene konstrukcije po kojima se penju ili leškare. Bebe pande su zajedno, u obdaništu, sa puno igračaka, zelenila, drveća. Prema svima njima se odnose kao Frodo prema „my precious“ prstenu. U apartmanima sve pande imaju klimu. Fu Longa smo zatekli sa još tri drugara, manje više tinejdžera. Fu Long je lako prepoznatljiv po beloj soknici na zadnjoj šapi. Pošto svi zaposleni u Centru govore engleski, objasnili su nam da mu tako i tepaju. Fu Long je najmanji i mora da se potrudi da dobije lep bambus.

Fu Long jede bambus

Svaka panda ima svoj režim ishrane, sve se meri na vagi i zna se koliko grama koja panda jede. Mi smo radili u delu koji se zove Breeding Centre, i u kome se nalaze četiri ženke i jedan mužjak. Ujutru bi očistili prvo baštu, pa unutrašnje prostorije. Zatim bi odneli svež bambus (naučili smo da razlikujemo zdrav bambus od onog koji se pandama ne daje da ih ne bi boleo stomak). A onda bi izmerili panda bread – kotur presovanog bambusa sa dodacima – proteinima, vitaminima, mineralima. Većina pandi jede za doručak koji teži 400 grama, a povremeno bi dobijali i dodatke kao što su šargarepa, jabuke, mladice bambusa.

Fu Long I Yang Yang verse je za poslastice

Namirnice moraju biti pažljivo pregledane, ne toleriše se ni jedna braon flekica, i sve su obavezno dobro oprane i očišćene od koštica. Pande su stalno pod budnim okom veterinara i svakih nekoliko dana  uzimaju im se uzorci urina i stolice na analizu. Iako smo se lepo družili sa njima i hranili iz ruke, velika doza opreznosti bila je poželjna, jer su njihovi zubi veliki i izuzetno oštri. Ipak su to divlje životinje i dešava se da reaguju na nešto što mi ne bismo ni primetili.  Po savetu drugarice iz Beča, nosila sam prirodne boje, zaboravila sam na nakit, lak za nokte i parfem. Interesantno je da nemaju nikakav miris, pre svega zbog hrane koju jedu.  Pandice koje su nama bile dodeljene na brigu bile su – Shi Shi ( rađen joj je ultrazvuk da se utvrdi da li je trudna), Jin Pin koja je nađena u divljini, imala je problema sa očima,bila je najsitnija i nije se tačno znalo koliko je stara. Rekli su nam da je opasna i da još nije navikla na ljude, ali ja sam razvila jako lep odnos sa njom. Dozvolila mi je da je mazim po šapici, mislim da joj se to baš dopalo. Onda Ge Ge (nije „e“ već Francusko „e“) kako je  jela više bambusa, davali smojoj 300 grama panda hleba (dnevno 6 puta). Jedini dečko bio je Shimon – zvali smo ga Sima i nije se ljutio. Ljubimica koja se češka, mazi, hrana joj se daje na jezik, svi smo bili zaljubljeni u nju i ona je dobijala najviše bambusovih mladica je Shin Jue. Najduže se svi zadržavaju kod beba, pogotovo kada su aktivne i kad se igraju. Vole da se kotrljaju, gnjave, penju po drveću. Na kineskom se panda kaže Shi Mao – medved – mačka. I stvarno su vešti penjači, kao mačke.

Beba je spremna za slikanje

U Centru rade volonteri iz celog sveta. U prvo vreme nas je bilo 10 a kasnije i preko 20, svih uzrasta, jedna gospođa iz Britanije sa preko 70 godina i jedna Nemica od 19 godina. Svi smo se družili, zajedno smo jeli u restoranu Centra. Hrana je odlična, nije kao pekinška neobična, ali je vrlo začinjena, odnosno ljuta. Jede se piletina, riba i planinska svinjetina, nešto kao naša mangulica. Pirinač se jede na kraju obroka. Supa se servira u ovećim lavorima i oni jedu samo povrće iz supe, možda ponekad srknu i supu, da ublaže ljutinu. Iako uobičajeno imam jako slab stomak, u Kini mi ništa nije smetalo, naprotiv, ljutina mi je prijala. Prednost ovakvog putovanja je što smo upoznali mnogo Kineza i što smo se praktično uključili u njihov svakodnevni život, a to je izgledalo ovako: Ispred hotela je niz radnjica. Već posle nekoliko dana svi su nam se javljali, mahali. Moj suprug je izrazito plav i tamo je bio potpuno neobičan,ubrzo je postao prava atrakcija. Davali su mu bebe i decu da se slikaju sa njim. Za mene su mislili da sam iz Azije, pa su polako govorili kineski kako bi ih bolje razumela.

Diplome za volontiranje u Panda Base Bifengxia Secuan

Susedna planina od Panda Centra je čuvena Mongden planina, na kojoj raste čuveni zeleni čaj. Smatra se da je najbolji u Kini, a ako se sprema sa vodom iz Jang Cea, onda je to, kako su nam rekli, božansko piće.  Pande treniraju tako da osnovne veterinarske preglede mogu da obave bez davanja anestezije. Ge Ge je imala čas obuke, dok smo bili tamo. Sve se radi uz pomoć nagrade u vidu iseckane jabuke koja joj se daje na komadiće. A ritual je sledeći: prvo treba da ustane i skroz se izduži, pa onda da skroz čučne i onda legne. Nije mi uspelo od prve, ali drugi put sam uspela sve da se dogovorim sa njom i lepo smo radile gimnastiku – gore, dole, lezi. Svakodnevna nega podrazumeva i redovno merenje težina pandi. U jednoj od prostorija panda apartmana nalazi se ploča na točkićima, za koju smo otkrili da je daljinska vaga, a na zidu je kutija sa displejem i digitalno meri težinu. A proces je sledeći:stavi se pomalo hrane na ćošak ploče, panda se popne na nju i onda je lako pogledati koliko je koja teška. Jin Pin je bila najlakša sa 99,5kg, a ostale su između 116 i 120. Shi Shi je bila naravno najteža, mala, prava trudnica, spavala je u nemogućim pozama, na leđima, šapice u vazduhu ili jedna preko očiju da joj ne smeta svetlo, ili dve šape proturi kroz ogradu, a dve stavi uza zid.

Shimon je težak čak 120 kilograma

Pred kraj našeg boravka u ovom Centru pružila nam se neverovatna mogućnost, pet minuta igre sa bebama uz određenu novčanu naknadu. Čini mi se da nisam disala od uzbuđenja dok sam oblačila plastično odelo i stavljala navlake na cipele. Teško je opisati tu scenu- to je jedna opšta gužva malih pufnica koje kao štenci hoće da glođu cipele, da se kače oko noge, da skinu zaštitni mantil. Od toliko nestašnih mališana jedva sam uspevala da neku bebicu  pomazim. Kao i štencima ili mačićima, rastu im zubići i onda ih sve svrbi i baš je zabavno da koriste sve oko sebe kao igračku glodalicu. Kandžice su im oštre kao iglice, mislim da su mi noge bile pune rupica, ali vredelo je! Meni inače sve to ne smeta, a pogotovo ne od pandica. Samo mnogo brzo prođe tih pet minuta, mada mislim da su mi tolerisali malo duže nego drugima, valjda zbog prevelike i očigledne ljubavi.

 

Na rastanku smo svi plakali – volonteri, učitelji, pandice. Nikada mi nije bilo tako teško da se od nekoga rastanem i da se pozdravim sa nekim mestom. Od početnog straha od neizvesnosti, do osećaja da na kraju ostavljam neke jako bliske ljude i predele. Nije to bio samo moj osećaj, i svi drugi volonteri su se sa suzama opraštali. Spoj prelepe prirode, nestvarnih pandica i fantastičnih ljudi… Osećaj da ste dobrodošli, prihvatanje bez obzira na razlike, opuštenost, i topli osmesi tih neverovatno poštenih ljudi, nije lako napustiti. Do aerodroma nas je odvezao naš vozač koji je stigao sa velikim poklonom u rukama – luksuznom kutijom sa nekoliko vrsta čaja. U povratku smo noćili u Amsterdamu – povratak u Evropu. U Panda Centru, na vrh brda, radio je besplatni WiFi. U Amsterdamu, u hotelu  proradio je tek oko ponoći. U Kinu je naš prtljag stigao bez ikakvog problema, u Beograd nije, tek za dva dana dobili smo naše kofere! Na kraju da se vratim na početak – Yang Yang i Long Hui (preminuo je od teškog oblika kancera prošle godine)  dobili su još dva sina – Fu Hu (Srećni Tigar) i Fu Bao (Srećni Leopard), a 7. avgusta 2016. godine i blizance, Fu Feng (Srećan Feniks – devojčica) i Fu Ban (Srećni drugar – dečak). Oni će se krajem ove godine pridružiti braći u Kini.

https://www.zoovienna.at/news/diary-panda-twins/

 

POVEZANI TEKSTOVI