Ko je dr Stevan George, island hopping doctor?

Kao petnaestogodišnjak došao je do Krfa preko Albanije, školovao se u Škotskoj, plovio sa Hemingvejem, lečio na Bahamima

 

Tekst: Zorica Stevanović

Verovatno svako u porodici ima nekog člana koji ima interesantnu životnu priču. Posebno u našoj zemlji u kojoj su naši preci, a i mi, doživeli toliko ratova i nedaća. Evo još jedne takve priče.

Slavoljub Đorđević, rođeni brat moje Nane, tatine mame, rođen je na Zlatiboru, u Čajetini, maja 1900. godine. Pored Nane Zorke i Slavoljuba, u porodici su bile još dve sestre i dva brata. Ono što je neobično, svi su završili fakultete i imali su uspešne karijere. Ne znam da li treba da naglasim, to se odnosi i na moje tri bake, dve profesorke i jednu farmaceutkinju  (preciznije bila je – magistar farmacije).

Slavoljub, Slavko, kako su ga zvali u porodici, već je sa 11 godina započeo svoju medicinsku karijeru, bio je volonter u bolnici za vreme srpsko-turskih ratova 1911. godine.

U Velikom ratu, 1915. godine njegov otac se sa vojskom povlačio put Albanije. Slavko je trebalo da ostane sa majkom i braćom i sestrama, ali njegova je priroda bila previše samostalna i avanturistička, tako da se iskrao iz kuće i krišom pratio vojsku i oca sve do momenta kada ga ne bi više poslali natrag kući. Tako je prešao Albaniju i došao do Krfa. Kako je petnaestogodišnjak preživeo taj put možemo samo da zamišljamo. Ali izdržao je i bio spreman za svoju životnu prekretnicu. U vreme kada je pristigao na Krf francuski brodovi su već otplovili i njega je evakuisao britanski brod.

 

Dečake sa tog broda su prvo prebacili u škole, da nauče engleski jezik, Slavko je bio u Oksfordu, a zatim su ih upućivali u škole. Slavko je bio učenik Hillhead High Schoolu Glazgovu. Glazgov je tada bio veoma razvijen škotski grad, sa jakom industrijom, dobrim školama. Posle srednje škole primljen je na Univerzitet u Glazgovu gde je studirao i diplomirao medicinu. Osim što je bio odličan student bio je i veliki atleta. Bio je u prvom timu (University Blue) ragbi ekipe Univerziteta. U knjizi Tako su leteli srpski orlovi koje je Ragbi savez Srbije objavio 2018. godine povodom 100 godina ragbija u Srbiji, napisano je: „Najbolju ragbi karijeru od svih Srba u Velikoj Britaniji ostvario je Slavoljub Đorđević.“ I dalje: „ Njegova karijera je trajala jako dugo, do kraja 1926. godine, a za skoro devet godina bavljenjem ragbijem odigrao je više od 100 utakmica u najkvalitetnijem škotskom takmičenju. Diplomirao je 1920. godine i ubrzo počeo da radi.

Iako nije bio visok, za razliku od svoje braće i sestara, bio je pravi dasa, sportista, esteta, lepih crta lica. Po završetku studija upoznao je lepu i mladu Škotlanđanku. Upoznali su se na neobičan način. Ona je imala kučence i u glavnoj ulici, automobil ga je udario. Slavko je pritrčao da pomogne kučencetu, kome na žalost nije bilo spasa, i upoznao Margaret McNab. To je bila ljubav na prvi pogled. Njena porodica je bila zatečena idejom da se njihova mezimica uda za …. Srbina? Slavko je morao da napravi ustupak i promenio je ime i prezime, u Stevan George. Ljubav je to.

Margareta i Slavko su imali troje dece. Sada, sa naslednicima, porodica broji preko 30 članova, rasuta na tri kontinenta.

Početkom drugog svetskog rata, decu u Britaniji su izmeštali iz gradova kako bi ih poštedeli nemačkog bombardovanja na farme. Margareta i Slavko su imali prijatelja na Long Island-u (NYC) i on je prihvatio Margaretu i decu, zajedno sa grupom dece iz Britanije. Drugi brod koji je prevozio decu u Ameriku Nemci su torpedovali. Slavko je za vreme rata samo jednom uspeo da ih poseti.

Slavko je ostao u Glazgovu i kao lekar pomagao povređenima i ranjenima. Priča se da je bio neverovatno hrabar. Uletao je u bombardovane kuće i zgrade sa svojom doktorskom torbom pre drugih spasilaca i pokušavao da pomogne na licu mesta povređenima. Nejasno je zašto nije dobio medalju George Cross za hrabrost iako je za nju bio nominovan.

Kasnije, tokom rata, prijavio se kao brodski hirurg i bio je na brodovima Queen Mary i Queen Elizabeth. Oba broda su prevozila trupe preko Atlantika. Prelazi su bili visokorizični zbog nemačkih podmornica. Za to je dobio orden Atlantic Star.

Ove godine je snimljen film sa Tom Henksom o prelazu Atlantika međunarodnog konvoja od 37 brodova i napadima nemačkih podmornica.

Krajem rata je organizovao prikupljanje pomoći za Jugoslaviju. Sredstva su iskorišćena za kupovinu dobro opremljenog vozila hitne pomoći, kupovinu opreme za očnu kliniku u Beogradu i za ratnu siročad.

Posle rata je radio kao brodski lekar na luksuznim linijskim brodovima. Ipak ga to nije zadovoljavalo, želeo je da na drugačiji način upotrebi svoje znanje. Na jednom putovanju upoznao je Ernesta Hemingveja. Slične nemirne naravi, brzo su se sprijateljili. Hemingvej mu je pričao o životu na Kubi. Možda su ti razgovori Slavku bili inspiracija da prihvati ponudu da bude doktor u Nassau, na Bahamima. Do svoje prerane smrti je radio kao lekar na Bahamima (od 1955. godine).

Posao je bio raznorodan i rizičan jer je sa ostrva na ostrvo išao brodićima. Imao je i brodolom, pa je sa dva mornara proveo nekoliko dana na moru. Uspeli su nekako da doveslaju do prvog ostrva. Zvali su ga „Island Hopping Doctor“. Ostrvljane, od kojih je većina prvi put videla doktora, je lečio, porađao, vadio zube, radio sve što je bilo u njegovoj moći da ih izleči ili im pomogne. Imao je preko 500 pacijenata mesečno.

Slavkov predani rad, požrtvovanost i stručnost nisu bili neprimećeni. 1966. godine u Nasau kraljica Elizabeta II mu je dodelila orden OBE, i tako je postao Officer of the Order of the British Empire „za deset godina posvećenog, efikasnog i samopožrtvovanog rada na Bahamskim ostrvima, kao putujući doktor“.

 

Jedna od rođaka koja je pre desetak godina letela za Nasau sedela je do vremešnog ostrvljanina. Dugačak let su prekratili veselim pričama. Ostrvljanin se interesovao za povod njenog putovanja i ona mu je objasnila da je njen rođak bio doktor i da ide da poseti njegov grob. Ostrvljanin je bez dvoumljenja upitao – misliš na dr Stevana? Do kraja leta joj je pričao o doktoru, o tome kako ga je kad je bio mali lečio, kako je bio nežan, imao razumevanja za preplašeno dete. I posle toliko godina se pamte dobra dela.

Margareta i Stevan su posećivali porodicu u Beogradu, najmanje jednom u dve-tri godine. Njihove posete su bile praznik za tri sestre. Ja sam bila mala, ali se sećam neobičnih haljinica koje su mi donosili. Bile su toliko drugačije od onoga što su nosile druge devojčice da su me zadirkivale. Slavko je bio u Beogradu u godini kada sam se rodila. Tada su se bebe utopljavale bez obzira na spoljnu temperaturu. Mama mi je pričala da je Slavko došao (u avgustu), skinuo mi kapicu, benkicu sa dugim rukavima i ostavio me u kratkim rukavima i kratkim nogavicama. Na slikama se vidi kako sam u tome uživala.

U 1967. godini Slavko je bio pozvan da pomogne jednom vrlo teško bolesnom ostrvljaninu. Ambulantna kola nisu htela da krenu i Slavko je zasukao rukave da pomogne da se kola pomere i startuju. Kasnije je priznao Margareti da je tada imao blaži srčani udar. Nije želeo da ide u bolnicu, već je otišao da pogleda svoje pacijente. I tada je dobio jak srčani udar – u 67. godini. Sahranjen je u Nasau.

 

 

 

POVEZANI TEKSTOVI: