Lago di Levico – diskretni šarm aristokrata

Romantčne duše, Lago di Levico pravo je mesto za vas, jer tu su se evropske princeze prepuštale magiji acqua forte i uživale u dugim šetnjama, kroz aleje ogromnih bukvi i tuja

Tekst: Guca u Italiji

Svaki početak proleća izaziva u meni intenzivnu potrebu da smesta, brzo i odmah otputujem „negde“,  negde gde ću ujutro otvoriti oči na nekom nepoznatom mestu, pojesti super doručak i polako krenuti u istraživanje. U takvim urgentnim situacijama često se nadvijem nad mapom severne Italije, tražim i čekam da me nešto privuče, nešto što nam je promaklo u dosadašnjim lutanjima. Kako se odužilo moje traganje, promenila sam taktiku i zatvorenih očiju sam spustila kažiprst pogodivši tako u Lago di Levico. Bio je to moj savršen pogodak prstom, toliko savršen da sam prva dva sata, i naglas i u sebi, stalno ponavljala „lepo, kako je lepo…“.

Ovo maleno jezero smestilo se iznad mnogo poznatijeg Lago di Garda,  nekih 40 km pre Trenta u regionu Trentino-Alto Adige/SudTyrol i okružilo se nestvarnim i veličanstvenim Dolomitima. Do njega smo stigli kroz božanstvenu Val Suganu kojom put blago vijuga i daje vremena da se uživa u pogledu na visoke kamene vrhove sa snegom, tamnim  četinarima ili jabukama, načičkanih prvim cvetovima, sve uz narandžasto ljubičasti zalazak sunca. Vozim sve sporije i sporije jer istinsko uživanje u nepoznatom je već počelo. Hotel koji sam odabrala za naše malo bekstvo je na fotografijama izgledao kao da bi ga austrougarska carica Sissi odabrala za letovanje, imperijalnog stila, sveže renoviran, centralno smešten u velikom parku. Kad smo ušli u taj park shvatila sam da je sve lepše od fotki sa web sajta, što je prilično retko. Prošli smo ispod džinovskih magnolija, ljubičaste i bele boje i potom ugledali božanstveno zdanje hotela sa fontanom. Verovatno ja sada izgledam kao neko ko nikad nije video hotel, ali meni se iskreno sve činilo božanstvenim, što je pridev koji ću ovde često koristiti.

Soba je imala terasicu sa ogradom od kovanog gvožđa i sa pogledom na park, na njoj sam sedela i disala kao opčinjena, sve dok sunce nije skroz zašlo. Vertikalno su se uklopili red besprekorno plavog neba, zatim redovi belih dolomitskih vrhova, redovi tamnozelenih jela, pa red drveća u parku i na kraju red šarenog tepiha od cveća ispred samog hotela. Vratila sam se u normalu tek kad smo krenuli u večernju šetnju, u potragu za hranom. Gradić je bio poluprazan, poneki šetač, poneki psić ili automobil koji ne očekuješ, poluprazni restorani ili tratorije. Tužno smo i dugo gledali kroz izlog zatvorene salumerie koja je mamila pršuticama, alpskim špekovima ili mojim omiljenim sirom Trentina, asiagom. Umorni i zadovoljni otišli smo na spavanje, ja sa smeškom na licu jer će me ujutru dočekati italijanski doručak. Od pre nekoliko godina, taj doručak mi je postao  važan deo zadovoljstva na putovanju, zaista ne znam zašto.  Naša kuca je sledeće jutro glumila vaspitanog ljubimca sve dok nije shvatila da osoblje hotela želi da se igra sa njom. I gardener je hteo da se igra, iako ga je uhvatila kako čisti fontanu koju je ona već usvojila kao sopstveno igralište.  Osećaj da nigde niste uskraćeni u svom kretanju zbog toga što putujete sa psom je neprocenjiv, nema mrkih pogleda, samo ljubazni osmesi.

Hotel je izuzetna, elegantna građevina, sagrađena krajem 19. veka i svečano otvorena 1900. godine u prisustvu Eugena von Habsburga i drugih uglednih gostiju. Grand hotel je otvoren kao spa centar i bio je čest odabir mnogih evropskih prinčeva i princeza tog doba, ali i bogatih familija poput Rotšildovih. Zanimljivo je da se mesto zove i Levico Terme, iako se mineralna/termalna voda akvaduktom dovodila iz obližnjeg Vetriola. Levico je tada dobio i status grada, a potom se izgradila i železnička pruga kroz Valsuganu. Termalna voda dolazi do hotela kanalima sa Dolomita koji su iskopani još u srednjem veku. Zovu je „acqua forta“ i puna je minerala,  sulfata, gvožđa i arsena, bakra i cinka. Kažu da su njen sastav i koncentracija jedinstveni u Italiji. Mi nismo imali nameru da se prepuštamo termalnim vodama samo zato što smo više želeli da vreme provodimo u priodi. Prvo smo krenuli u  istraživanje parka, najvećeg u celoj regiji.

Parco delle Terme di Levico je delo nirnberškog pejsažnog arhitekta Georga Ziehla koji ga je dizajnirao u stilu koji je bio moda devetnaestog veka. Svečano je otvoren 1905 godine, u sklopu velikog spa centra koji je obuhvatao hotel, termalna kupatila i spa garden. Aleje starih i ogromnih bukvi, tuja i drugog, meni nepoznatog drveća, deluju potpuno prirodno i nenametljivo iako su pažljivo birana i sađena. Korenje drveća je ogromno, isprepletano i podseća me na čarobno drvo iz starih bajki.

U dnu parka se nalazi mala Villa Paradiso u kojoj je bio smešten glavni pejsažista. Park je otvoren cele godine i u njemu se održavaju gradske manifestacije, od božićnih marketa, koncerata i teatra do edukacija i radionica iz hortikulture. Mi smo gledali pripreme za izložbu savremenih skulptura, ali nismo uspeli da je vidimo.

Do jezera stižemo šetnjom kroz gradić. Preslatke kućice, mešavine austrougraske i italijanske epohe, uređene uličice, prepune raznobojnog cveća. Ispod samog parka je predivna ulice sa drvoredom od ljubičastih cvetova. Posle nekih dvadesetak minuta, stižemo do jezera.

Maleno je, skoro da se može obuhvatiti pogledom, kristalno čiste vode, čija se boja menja u zavisnosti od godišnjeg doba ili doba dana. Postoji prekrasna staza oko jezera, neću reći koliko je nama vremena trebalo, ali oko dva sata lagane šetnje je dovoljno za pun krug. Svi travnjaci su uređeni, parking je baš gde treba, tu je i bistro sa pićem i laganom hranom gde se skuplja mlađa ekipa, bajkeri, ali i porodice sa decom, i „naša“ ekipa sa ljubimcima. Naravno, bicikliranje je omiljeni sport, biciklisti su svuda i treba biti pažljiv i kad ste vozač i kad ste pešak. Većina ljudi se zaista odlično provodi, došli su da se relaksiraju i poštuju što ste i vi tu iz istog razloga. Često će vam patke slatke praviti društvo, a kažu nam da leti, u sezoni kupanja, one i rado plivaju sa kupačima. I sve ovo gledam dok pijuckam ledeno Forst pivo, grickam ogromni tost bez imalo griže savesti, strpljivo čekajući da uđem u nirvanu.

Sledeći dan, krenuli smo ka obližnjem Lago di Caldonazzo, mnogo većem jezeru koje je odeljeno od Levica brdom Tenna. Koliko god bilo lepo, ubrzo nam je postalo jasno da nešto nije u redu. Gde god smo želeli da stanemo i priđemo jezeru stajao je znak privatnog poseda (vietato) ili su samo gosti neotvorenih restorančića mogli da parkiraju. Ako su i bili otvoreni, niko nije primao ljubimce… i tako smo se, u potpunoj neverici, vrteli dva sata oko Caldonazza i na kraju smo ga napustili  i vratili se „našem“ jezeru gde nije bilo nikakvih ograničenja. Nagrada nam je bila lagana šetnja šumom i fenomenalni pogled sa brda do koga smo stigli kvaziplaninarenjem (automobilom) i gde smo satima uživali u ptičijoj perspektivi magičnog jezerceta. Veče je rezervisano za istraživanje trattoria, najviše je prijala pasta alla Norma uz koju smo prvi put pili i dobar Teroldego, rubin crveno, lokalno vino kome sam momentalno zapamtila i miris i ukus.

Kad smo odlučili da krenemo dalje, bilo je to ipak tužno jutro, pa sam zato opet oproštajno odsedela na „svom“ balkonu, ponovo kao opčinjena. Krenuli smo dalje, uz živahnu i široku reku Brentu, prema čarobnom gradiću, Bassano del Grappa. Iako ovaj elegantni gradić ima Grappa u svom nazivu, cilj nam nije bila loza već jedan dragulj arhitekture iz davnih vremena, čudesni drveni most, Ponte vecchio ili Ponte degli Alpini na reci Brenti. Most je tu bio još u 13, veku, ali ga je reka Brenta odnela u poplavama. Poznati italijanski arhitekt 16. veka, Andre Paladino projektovao je novi, sa tri luka. On je najpoznatiji po vilama koje je projektovao u regiji Veneto. Toliko su bezvremeno lepe i specifične da ih je UNESCO stavio na listu kulturne baštine kao Grad Vicenca i Paladio vile Venecije.

Most je izgrađen 1569. godine, drvene je konstrukcije i potpuno je natkriven.  Istorija ovog područja puna je sukoba i ratova te je most više puta bio uništen ali je svaki put bio obnovljen. Poznatiji je danas kao Ponte dei Alpini, a ime je dobio po planinskoj vojnoj jedinici koja postoji od 1872. godine. Ovaj most njima duguje svoju obnovu posle uništenja koji je pretrpeo u drugom svetskom ratu. Alpini, kako ih zovu, imaju sopstveni muzej na mostu i često se tu okupljaju i danas. Ipak, ne može se izbeći ta grappa, na mostu nas je čekala Grappa Nardini, taverna, odnosno, grapperia koja je osnovana još 1772. godine. Iz poštovanja prema tolikoj tradiciji nismo imali izbora, morali smo da proverimo zašto su ti Nardini još uvek tu. Dva su očaravajuća momenta, prvi je bio kad su se iz daljine ukazale neobične konture mosta a drugi, kada sam stala na njega. Kao da se sve zaustavilo, mogla sam da osetim pod nogama huk reke Brente, sva prohujala vremena bitaka, razaranja i ponovnog uzdizanja. Nestala je i potreba da pričam, samo sam ćutala i upijala, kamera je ostala na čekanju. Sve će reći fotografije.

Vremena nam je ponestalo, ušuškane vile, gradski trgovi, arhitektura, sve to nije zaslužilo da se samo protrči, ostalo je naše obećanje da ćemo se vratiti i otkriti gradić do kraja.

Svaki početak proleća izaziva u meni intenzivnu potrebu da smesta, brzo i odmah otputujem „negde“. Ovo putovanje u „negde“ otkrilo mi je ovo maleno jezero, ni približno poznato kao Lago di Garda, Commo, Isseo, Maggiore, ali zato ne i manje magično. Ja, priznajem, obožavam celu Italiju, pogotovo sam slaba na njen severni deo, i svaki put kad budem dobila priliku, napisaću da je magična i božanstvena.

 

POVEZANI TEKSTOVI