Ljubavni uzdasi bernskog psa

 

Kako se moj dobrodušni meda, najtolerantniji i najpredvidljiviji pas u kraju, pretvorio u potencijalnog seksualnog predatora u svojim lepim godinama. Da ima dve noge, u krštenici bi pisalo 56

 

 

Sezona teranja u našem kvartu ovih dana ulazi u fazu kulminacije i ne zna se kome je teže, da li pomahnitalom Teu ili meni kojoj se pred očima odvija nekontrolisan proces metamorfoze dojučerašnje bubice. Moja milica, ljubica, plišani osmogodišnji bernski planinski pas, usporeni dobroćudni meda, koji sigurno ulazi u lepo staračko doba, pretvorio se u seksualnog predatora, deda Milojka koji je u potrazi za svojom Milijanom. A počelo je sve tako naivno – čuljenjem ušiju i zahtevom da se dan provodi na terasi, na koju do skora niko ga ne bi namamio, jedino ukoliko biste čučali tik uz njega dok bi vam onako kobajagi slučajno njušku spustio na stopalo, zatim nevoljnim dolaskom do činije hrane, a vrhunac je bio cviljenje koje se pretvorilo u čudne zvuke. Da nisam čula njegov krik preko slušalice, dok su mu zaprepašćeni ukućani prineli razjapljenoj čeljusti iz koje se orio gromoklasni krik kita koji doziva ženku daleko na pučini, mislila bih da su svi poludeli.

 

 

 

On je po ceo dan odsutnim pogledom bludio u daljinu, s vremena na vreme udahnuvši ropcem samrtnika

 

Tu je bilo jasno da je đavo odneo šansu, jer on se samo oglašavao kada je neko bio na vratima ili tihim zevanjem dajući vam do znanja da je vreme ručku. Prvo sam se zavaravala da je urlik očajnika ustvari upućen meni, jer sam daleko, pa mu nedostajem jer sam mu stalno u glavi i mislima, srcu i duši, jer ipak to je ljubav kao iz filma, za ceo život, bez iskušenja i ne daj bože prevare. Po povratku, skapirala sam gorku istinu, neka druga je zauzela moje mesto u srcu i to ne u pretkomori, već je beštijski otela ceo prostor, ne ostavivši mi ni malo parče. Ali, ustvari da li bih prihvatila njegovu krhotinu?

Suočavanje je bilo intenzivno bolno. On je po ceo dan odsutnim pogledom bludio u daljinu, s vremena na vreme udahnuvši ropcem samrtnika. Nekada bi mu se tužne oči napunile nekom čudnom tečnošću ( nisam htela da priznam da su to suze, jer hej, glupost, on nikada ne plače). Njegov miran i spokojan san pretvorio se u uzbuđeno trzanje i nepoznato mumlanje, a ja sam bila do tada uverena da prepoznajem svaki njegov pokret i telepatijsku šifru.

 

 

 

Do you really think she can give you more than me? Baby, I know, she won’t.

 

Prestao je intenzivno da reaguje na moja tepanja ljubica, milica, zbog kojih je naš veterinar prasnuo u grohotan smeh tipa- mrcina od šezdeset kila, tzv. gradski medved a takve reči… Više mu ni moji dodiri nisu bili važni, ukratko pretvorio se u izduvanu kožu koja se vuče po kućnom pragu. Još je samo trebalo da mi traži da mu pustim savremenu tužbalicu Down On My Knees, gde kuka i plače na kolenima vriskom upućenom novoj muzi  Don’t leave me, a ja da se pridružim stihovima- Do you really think she can give you more than me? Baby, I know, she won’t.

I tako, situacija je iz dana u dan bivala sve gora, kao u jeftinim ljubićima.

 

 

Njegov ego rastao je kao soliter, a moja tuga prelivala se iz besa u inat

 

Pas koji je obožavao naš topli dom, tipa kućica u cveću, deca, puuuuno razumevanja i sve na tacni, rešio je da svoju sreću nađe napolju. Hej on, koji kada bi nas kojim slučajem u šetnji izgubio iz vida, kasom bi krenuo ka kućnim vratima, makar ležao celu nedelju na otiraču čekajući da se pusti unutra. Istrčavao je sa takvim žarom, da mi se čini da takvu intenzivnu emociju nikada ranije od njega nisam doživljavala, a onda je sledio dalji horor. Njuškanje, ma kakvo njuškanje, usisavanje svakog njenog traga. Sigurna sam da je tražio baš nju. Jer dok je pripijao nos (opcija intenzivno detektovanje njenih estrogena) uz zemlju, gubio bi svaki kontakt sa stvanošću. A onda kada bi je osetio, smak sveta, blokada. Ne možeš ga pomeriti nikako, gluv, nem, bez osećaja za ukus. Ma kakvi omiljeni slatkiši džambone, dozivanje umilnim glasom i poznatim tepanjem, pretnja da ću otići i ostaviti ga nemilosrdnim uličarkama koje su spremne da ga raščerupaju, niente. Ukoliko bi bio na povodniku na kratko, toliko bi vukao da bi mi usekao lanac sa bolnim tragom, i emotivna bol dobila je i svoj fizički oblik. A ukoliko bi bio pušten sa lanca, nisam sigurna da bih mogla da ga više ikada vratim. Njegov ego rastao je kao soliter, a moja tuga prelivala se iz besa u inat.

 

 

Hej ti, zašto misliš da imaš dovoljno kredita da istolerišem nečije tuđe tragove koje donosiš u poznate mirise? Zbog čega si ubeđen da mi neće pući film zbog dlaka sa otpalog krzna druge boje koje unosiš sa prljavim šapama i umrljanim krznom? Kako si siguran u moju bezuslovnu podršku, brižnost da ti kuvam supicu i onda kada me mrzi da to učinim za nas sa dve noge?  Da odmor planiram tako kada tebe mogu da smestim na sigurno, da ti biram slatkiše za pse koje najviše voliš, da te vodim u brda kako bi osetio davno zaboravljeni zov genetike, da te mazim kada si tužan, ukratko zašto misliš da si tako siguran sa mnom. Uz sve to, ništa ni ne znam o svojoj ”suparnici”- koje je rase, kakve boje, kakvog karaktera, da li je tvojih godina ili neka mlada ženka koja ti je zavrtela mozak u trenutku kada polako gubiš muške atribute. Usput, koliko je psima bitno pitanje mladosti? Da li mlade ženke u startu imaju nedoknadivu prednost i koliko je ta hemija slična ljudskoj situaciji?

 

 

 

Ono na šta nemam odgovor jeste kako da se Teova eksplozija mozga desila baš sad i nikada ranije kada je bio mlađi, lepši, snažniji

 

Sve u svemu, desilo se to da sam ja umesto svog privrženog životnog pratioca dobila njegovog klona, onakvog kakvog dobijete kada ga klonirate i rodi se isti fizički pas, ali mentalno drugi primerak. I mogu vam reći, da sam se uverila da ja to zaista ne želim. Dobra strana priče jeste da će teranje u kraju proći, da su hormoni kod većine ženki probuđeni istovremeno sa prvim sunčanim danima. Ono na šta nemam odgovor jeste kako da se Teova eksplozija mozga desila baš sad i nikada ranije kada je bio mlađi, lepši, snažniji… Da mogu da razgovaram s njim, onako kako žene obično zakažu obračun kod Ok korala, prosula bih mu u njušku samo jednu rečenicu. Priznajem nije moja. Pokupila sam je negde, sa neke društvene mreže: “Ako neko igra da te izgubi, pusti neka pobedi”. Teo, pamet u rep, dok još nije kasno!

POVEZANI TEKSTOVI: