Maroko – miks medine, medresa i majorela

Neka početak ove Nove godine bude obeležen pričom o jednoj bajkovitoj zemlji punoj orijentalnih mirisa i intenzivnih boja. Maroko, carstvo čežnje i snova

 

Tekst : BKG©

Fotografije: Taki&Paki

Postoji jedna čarobna zemlja, okrenuta je ka moru i ka okeanu, a leži  pred dugačkim lancem Atlasa. Nema street view. Mladi beogradski par je konačno ugodio sebi i nedavno odleteo u posetu Maroku. Hteli su da spontano otkrivaju beskrajne uličice medina, ljudsko šarenilo, ali i neobične boje i mirise Maroka. Nisu želeli neku ludu avanturu, ali nisu hteli ni uhodanu agencijsku organizaciju. Čak iako bi preskočili neku must seen znamenitost,  to im nije bilo toliko važno koliko je značila ona šetnja po kiši kroz zagonetne i uske prolaze neke medine ili dugo sedenje na obali okeana. Putovanje su počeli u Marakešu, nastavili ka Rabatu, Fesu, Esauiri, a završili ga ponovo u Marakešu. Od njih smo prepisali neke male zanimljivosti sa tog putovanja, ali i dobili prekrasne fotografije.

 

 

Tražili su i našli smeštaj u tradicionalnim rijadima, ne u klasičnim hotelima. Rijadi  su zgrade smeštene, uglavnom, unutar medina, sa visokim zidovima, skoro su bez prozora, a ako ih ima, mali su i sa rešetkama. Unutar zgrade su skrivena prelepa dvorišta. Oni su do svog rijada stigli skoro sami; skoro, jer kad je trebalo da se samo još skrene desno do odredišta, nisu se snašli. Ali se “spontano” tu našao mladić koji je znao gde je “njihovo desno” i, za malu napojnicu, odveo ih gde je trebalo. Prolazi unutar medine su neobični, više liče na nečije dvorište, ali to je u stvari put kojim se normalno prolazi.

 

 

Poranili su već sledeći dan na najveći trg Afrike, Djamâa el Fna, glavni trg Marakeša. Trg je ogromno prostranstvo, gotovo je nestvaran, a ipak, masa automobila, mopeda, pešaka ili kola sa magarcima bez problema nalazi svoj put. Doduše, skoro svi automobili su, kako kažu “iščukani”, od upornih mimoilaženja po uskim uličicama.

Noću je prepun ljudi, svira se tradicionalna muzika, među njima i svirači kobrinog plesa. Kažu da im je taj prizor bio jako mučan jer su jadne zmije u stvari nadrogirane, leže na tepihu dok ih vi ne pogledate, onda svirač počinje da svira ali kobra ne igra kao u crtanim filmovima. I zubi su im izvađeni. Tužan prizor, te kažu da su brzo naučili da drže poker fejs kako ne bi bili deo takvih predstava. Dok su sedeli u kafeu, prišao im je mali marokanski svirač sa nekom tamburicom i počeo da peva njihovu popularnu pesmu koju su oni prepoznali jer je nju nekada davno Zdravko Čolić pevao kao “jako, jako srce…”. Plagijat ili ne, bilo im je svejedno. Zavoleli su “pravi” sok od ceđene naranče, ali najukusniji je ipak bio sok od nara. Ako pijete iz staklene čaše biće jeftinije, ako želite samo svoju plastičnu, zbog straha od stomačnih tegoba, platićete više. Inače, uz sve probiotike i mere opreza, stomačne tegobe su, skoro, neizbežne.

 

Najveća džamija u gradu je famozna Koutoubia iz 12 veka, prema kojoj su se gradile i one u Rabatu (Hasanov toranj), ali i u Španiji, u Seviliji (Giralda) . Kažu da su se često  budili zajedno sa prvim hodžinim pevanjem. Zatim, obilazak palate i hodanje istorijom, pomešana lepota harema jednog vezira sa veštinom majstora iz Granade i arapskom ornamentikom na keramici.

Marakeška Medina je puna radnjica, mnogo toga se i prodaje i pravi na otvorenom.  Prodavac ulja za automobile (valjda) najnormalnije  poliva vodom masnu ulicu ispred svoje radnje, dok tik uz njegovu radnju kupci kupuju sveže meso. O mirisima, iznutrica i riba nisu mnogo govorili, grimase su sve govorile. Ali zato, brojne mačke okolo žive carski, svi ih hrane i maze i niko ih ne dira. Kako kažu, ako ih je bog stvorio, sigurno će imati od čega da prežive … kućne ljubimce, tako kako ih mi imamo, baš i nisu primetili. Prodaju začine, čajeve,  tepihe snažnih boja (tužni što nisu kupili ni jedan), rukom ukrašene metalne lampe i lustere, sapune i parfeme jakih i opojnih cvetnih mirisa. Trgovačke veštine su usavršene do perfekcije, a cenjkanje je neizbežno. Postoje i radnje sa fiksnim cenama kako bi privukli turiste koje cenjkanje nervira, ali, pogađate, opet se cenjkate. Svaka vaša akcija odmah izaziva reakciju, bilo pričom, bilo ponudama, pitaju odakle ste, vadi se i zastava ili dobacuje par reči na vašem jeziku.

 

Jedan prodavac je ipak uspeo da ih osvoji:”come in my friend, ja sam sa planine, samo sam danas ovde…” i naravno, ušli su. Berberi sa planina jesu drugačiji. Pored kremica, arganovog ulja, sapuna i začina, on im je ponudio i kristale eukaliptusa. To se ne nudi turistima sem ako sami ne pitaju. Tražio je 10 dirhama dao ih je za tri. Kako da ga stavljaju u čaj naučio ih je starac koji je ušao u radnju noseći vrući čaj, govoreći , “luk,luk, tradišnel Berbers hospitaliti..”. Čarobnu kremicu sa ružinom vodicom i glinom je namazao njoj na ruku i kao čudom, koža je pobelela. Naravno, on joj je upravo otkrio “sikret of d bjuti of berbers vumen”. “Namazan, a sladak”. Kad su se posle nekoliko dana vratili u Marakeš, svratili su kod njega. On ih je pitao, pokazujući po svojoj radnji,“vat iz diz, vat iz diz”, a oni su ponosno sve tačno odgovarali.

 

 

Intezivno plava boja vile ili fontane nosi naziv Majorelle plava, a slikara je inspirisala plava boja marokanske keramike, pločica i odeća Berbera sa planina

Marakeš je pun parkova i jardina, ali u jednom, magično plavom i jedinstvenom, su zaista uživali-Jardin Majorelle. Francuski slikar Jacques Majorelle je 40 godina strastveno stvarao ovu “đardinu” prepunu živopisnih biljaka, od lotusa, do kaktusa, upletenih u staze, fontanu i potoke. Mnoge vrste ptica su prisvojila ovu lepotu i nastanile se. Intezivno plava boja vile ili fontane nosi naziv Majorelle plava, a slikara je inspirisala plava boja marokanske keramike, pločica i odeća Berbera sa planina . Ipak, blogerima i putnicima je zanimljivija poseta muzeju senzitivnog francuskog dizajnera, Yves Saint Laurena,

koji je baštu restaurirao i povremeno tamo živeo. Navodno je njegov pepeo i pepeo njegovog životnog partnera prosut po njihovom omiljenom Jardinu.

 

 

Marakeš je zaista poseban grad, ali kako tvrde, ako verujete samo slikama sa Instagrama, može vas i razočarati. Pored svojih arhitektonskih dragulja, prepoznatljive crvenkaste boje, on je i prašnjav i prljav, skup i prenatrpan. Ali vas uvek opčini ponovo, ne samo starom medinom već i savremenim zgradama (ne visokim da bi minareti bili vidljivi),bulevarima i parkovima.

Bez obzira na to što su probali dosta jela lokalne kuhinje, kažu da im je dosta ukusa i mirisa kurkume.

Putovanje su nastavili ka očaravajućoj Esauiri, nekadašnjem Mogadoru. To je grad okeana opasan zidinama, to je grad argana i plavih, drvenih brodova specifične konstrukcije. Dragoceno drvo argan je retko i raste jedino u Maroku. Toliko puta viđena fotografija desetak koza u krošnji argana je u stvari “fejk”. Jadne životinje su zavezane po granama da bi turisti slikali svoj “originalni” selfi. Koze se zaista penju na argan drvo u nekom momentu i jedu njegove plodove, ali svakako ne žive na njemu.

Izleti iz Marakeša ka Esauiri su česti pa su se stanovnici dosetili kako da skrenu pažnju na sebe i zarade nešto od turista koji zastanu da se slikaju. Imali su priliku da vide kako se pravi arganovo ulje mada je ta slika opet samo za turiste: žene sede na podu i udaraju plod da bi se pojavio manji plod koji se peče, zatim melje, ubacuje u vodu, presuje se i onda krene ulje. Magične rezultate arganovog ulja na mojoj kosi i koži očekujem ovih dana. Nema neki posebni miris, gusto je, a koža ga momentano upija i ostaje divno mekana.

Sledeći dan su se uputili u Rabat, glavni grad Maroka, koji je to postao odlukom francuskih kolonizatora koji su ga premestili iz Fesa. Posle nezaboravne marakeške gužve, Rabat je imao smirujuće dejstvo na njih. Smeštaj im je u tom rijadu bio lepši nego u Marakešu, ali ime doručak bio samo sladak, presladak. Grad je mirno uklopio moderne bulevare i fensi marinu sa drevnom medinom, Chellah nekropolom, ostacima rimskog perioda ili Hasanovim tornjem.

 

 

Rabat se neobično lepo prostire između okeana i moćnog planinskog lanca Atlasa

Kasba Oudaia im je bila“fantastična” jer su kuće u njoj plavo bele boje, prepoznatiljivog, mediteranskog stila. Kasba je deo kulturne baštine UNESCO, nastala u 12 veku, rušena je, obnavljana, napuštana, ali danas stoji u punom sjaju. Kažu da ih je pogled na te zidine nekako podsetio na beogradsku tvrđavu Kalemegdan i ušće (reka Bou Regreg se tu uliva u okean). Obala je stenovita i peščana, ali pitoma, a talasi su stalna tema za fotkanje i meditiranje. Rabat se neobično lepo prostire između okeana i moćnog planinskog lanca Atlasa. Ljudi su ovde nekako privučeni okeanskim horizontom. Uobičajen je prizor da se sedi u kolima, sve sa hranom i pićem i u ugodnom društvu posmatra okean.

 

Fes,bivša prestonica Maroka je opet drugačija od ostalih gradova. Kiša je pljuštala skoro ceo dan, ali im nije smetalo, pogotovo što nije bilo previše gužve. Tu su otkrili parfeme u obliku sapuna koji zadržava danima svoj opojni miris, a otkrili su i da su čajevi od planinskih trava tri puta jeftiniji od onih u Marakešu. Lutali su još većom medinom i mnogo lakše se gubili po njenim uskim prolazima. Odjednom bi naišli na neku prekrasnu džamiju ili „samo“ na neku česmu, ukrašenu keramikom. Nailazili su na dvorišta koja deluju napušteno, ali čim bi zavirili unutra, neko bi viknuo “velkam” i  pozivao da se popnu na krov ili terasu, uglavnom neke raspadnute kuće.

 

 

Sa njih su najbolje mogli da vide najveću štavionicu kože na svetu. Naravno, pogled mora da se plati, pa i kad nije dovoljno dobar. Štavionica obrađuje kožu na skoro isti način kao i pre mnogo vekova. Najveća je Chuara i izgleda nadrealno sa okruglim, žutim bazenima u kamenu, ali mirisi su nesnosno stvarni. Zato se kupovala sveža nana “za ispod nosa”, kako bi se preživelo. Kože se izlažu dejstvu amonijaka koji prave golubovi ispuštajući svoje prirodne tovare. Zatim se sve to suši i farba isljučivo prirodnim bojama. Utehu su našli u prelepoj plavoj kapiji medrese, koja je mlađa od medine. U Fesu je i Al Quaraouiyine, najstariji univerzitet na svetu koji neprekidno radi od 859 godine, koji je osnovan zajedno sa medresom i ima veliki značaj u muslimanskoj duhovnosti. A onda su se vratili u Marakeš koji je bio i početna i završna stanica njihove male marokanske ture. Satima sam uživala dok su mi ushićeni pričali, pokazivali fotografije i služili marokanski čaj koji su sipali iz ibrika sa visine i u čaše ubacivali kristale eukaliptusa. Sad ja vama prepričavam te ustiske koji bi tek trebalo da se slegnu i smeste. Ipak je Maroko neka druga dimenzija.

 

POVEZANI TEKSTOVI: