Mentalna provokacija ili…

Svakodnevno bombardovani apsurdnim vestima sa različitih medijskih kanala isprovocirani smo da tražimo svoje cevčice za veštačko disanje

Kome danas treba novinar- rečenica je koju sam u poslednje vreme čula od bliskih i nepoznatih, onih koji imaju pravo da je izgovore, ali i tih čije mišljenje za mene nema nikakvu težinu. U zavisnosti od toga ko ju je izgovorio, vilica bi mi se manje ili jače zgrčila. Uostalom, ko se samo u poslednjih godinu dana usudio da se nazove novinarom, ni ne čudi što je ova profesija potpuno degradirana.

Tabliodan pristup informaciji nametnuo je očekivanja nove publike koja ne želi da se smara

To, što su da pišu, sebi za pravo dale prodavačice, šankerke, blejačice, slučajne komšinice, i sve one koje su sebi želele da daju na važnosti uz konstatciju da to i nije baš veliki deal, šta više ubedile su i ostale da je organic pristup novi novinarski mainstream, ne čudi. Boli to što su se novoj filozofiji priklonili i oni za koje sam verovala da cene prave vrednosti.

Flo Karr

Tačno je da su se novinarke i novinari komprovitovali decenijama, a da im je cena padala kako su plate i honorari postojali sve manji. Sedamdesetih, honorarci velike televizije, od mesečne zarade uspevali su da kupe auto, osamdesetih odlazili su na ručak avionom do Dubrovnika i vraćali se večernjim letom. A onda su došle devedesete i trend ličnog novinara koji je prao informacije i proturao lažne vesti radi preživljavanja pretvorio se u normalnu pojavu i to traje do danas. U međuvremenu, šira javnost se navikla na novu novinarsku praksu gde objektivnost, nekoliko izvora informacija i odgovornost za izrečeno, gubi svaku smisao. Tabliodan pristup informaciji nametnuo je očekivanja nove publike koja ne želi da se smara, očekuje da se zabavi uz više slika, a manje slova, uz teme koje zvuče i likuše čiji su silikoni ulaznica u bolji život.

Oni nama da priznaju ajvar i šljivovicu, mi njima da pozajmimo trio snova srpske košarke

Priča o podobnim i nepodobnim novinarima, onima koji se usuđuju da misle i gnušaju se činjenice da uređivačku politiku sprovode najčešće slučajni prolaznici, odnosno oni koji baš vole da to rade onako kako komuniciraju na društvenim mrežama, rečnikom jeftinog niskobudžetnog porno filma, postala je oružje političkih neistomišljenika. I tako, mogla bih u nedogled. Poenta je da su se oni novinari povukli u svoje svetove i blogove, ostavljajući ovima da grade svoje karijere. Ustvari, šta me je nateralo da se bavim ovom, hiljadu puta prežvakanom temom – jedna vest koje je nedavno objavljena pod oznakom ekskluzivno, odnosno nešto što se valjda zove vešću, a glasi ovako: iz dobroobaveštenih izvora iz Vlade Srbije saznaje se da je Hrvatska spremna da povuče priznanje Kosova i da je zvanični Zagreb diplomatskim kanalima tražio da u zamenu za priznanje dobije mogućnost da njihovu košarkašku selekciju narednih pet godina vode Dušan Ivković, Željko Obradović i Aleksandar Đorđević. Uz to, hrvatska vlada je spremna da prihvati povratak prognanih Srba bez ikakvih uslovljavanja, zatim da javno prizna da su šljivovica i ajvar srpski brendovi, kao i da obeća da će Tompsonu biti zabranjeni javni nastupi. Štipam se, da li sam budna, da nisam promašila mesec, mislim neka prvoaprilska šala, nije ni deo iz Kesićevih 24 minuta, a ni Njuznetovci nisu autori ove budalaštine sa Twittera. Najveći problem je što zaista više niste sigurni šta je mentalna provokacija, a šta uobičajena informacija, servirana masi koja je postala imuna na apsurdne sadržaje. Pogađate, reakcija je izostala. Dok puštam da prođe, okrećem se nekom drugom svetu, osobama koje sa cevčicama dišu iznad površine mulja koje ne daju da u njihove mikrosvetove prodre to.

 

POVEZANI TEKSTOVI