More. Zima. Lično…

O njemu svi maštamo leti i želimo da ga osetimo što duže. Ali kakav je osećaj biti na moru zimi, kada se digne olujni vetar, a pučina postane crna i podivlja

 

Tekst: Guca s Otoka sreće

 

Smaragdno more, vrelo sunce na koži, tropski miris losiona za sunčanje, plavo nebo i vazduh koji treperi od vreline. Ili ovako, opojni miris četinara, ležaljka u kafeu, tik uz more, hladni aperol spritz, zgodno društvo, a DJ voli salsu baš kao i vi. Još bolje, mala barka plovi, začas si na drugoj plaži ili samo ploviš i meditiraš. Vidiš onu veličanstvenu pozu iz Titanika, Kate i Leo na pramcu. A tek plameni zalazak  sunca, možda solarna joga, sakriveni riblji restorančić, topli noćni vetar, nove sandalice… ove slike su verovatne asocijacije na pomen reči more. Verujem da se još mnogo lepih slika sada ređa pred očima, pogotovo nama koji smo odrastali na plažama Jadrana, Grčke, Turske, ili Španije.

Ipak, par letnjih meseci nisu pravo more, mislim na ovo naše, mediteransko. Par dana u zimskim mesecimna nekoj morskoj obali učiniće da romantične asocijacije izblede. Život na moru, preko cele godine, pogled je iz sasvim druge perspektive. Spoznala sam je tako što je jedne anno domini, naša mala porodica digla sidro i napustila rodno kopno u potrazi za novim izazovima. Cilj je bio nastaniti se u malom ostrvskom mestu i nastaviti dalje. Iako u zrelim godinama, odluku smo lako doneli. Došla je nakon jednog intezivnog dela naših života, izgledala nam je tako lekovito. Mislim da se ta odluka dugo pripremala u našoj podsvesti, kao one aplikacije iz backgorunda, i to zato što smo se tog jutra probudili i sve nam je odjednom izgledalo kristalno jasno. Kad smo mislili da smo odlučili, u stvari smo već bili otišli.

 Nebo se zamrači, postane tamno plavo, crno, digne se olujni vetar, a more podivlja

Zima na mom ostrvu ima mnoga lica. Decembar nekad bude prekrasan, sunčani dani, temperatura oko 20 stepeni. Onda se iznenada pojača vetar, kažu meštani burin, a kad se pojačava iz dana u dan, e to je već bura. Postoji i moćna olujna bura koja je najgora i može trajati nedeljama. Čupa i obara drveće, zbog nje se kamionima i autobusima zabranjuje saobraćaj, a trajekti ne kreću iz luka. Tada shvatiš koliko čovek zaista zavisi od milosti prirode. U martu se čekaju tri „marćanske bure“, tek kad ti one produvaju i zadnju kosku, zima je gotova. Vetar često promeni pravac, postane mnogo hladnije, meštani kažu , e to je tramontana. Nekad se čamci u lučici okrenu pramcem na južu stranu, vazduh postane vlažan i lepljiv. Nebo se zamrači, postane tamno plavo, crno, digne se olujni vetar, a more podivlja. Meštani ovo stanje zovu južina i niko je ne podnosi najbolje. I mi smo tih dana teški mrgudi, nervozni smo i loše spavamo. Srećan si ako padne kiša, makar trajala danima, zato što zaista donosi olakšanje. A onda, zvuk lopate za sneg me je probudio jedno jutro. Snega je bilo skoro 20 cm i još je padao. Istrčali smo kao mala deca, svi meštani su već bili napolju, svi smo sve fotkali. Prizori su bili nadrealni, blještava belina pred očima, uličice pokrivene divnim, neočišćenim snegom, čamci beli i pufkasti, palme sa snegom, naša plaža pod snegom, otisci troprstih galebova svuda, a more je postalo sivo.

Često izađem i kad ne želim, zamišljam da tako jačam snagu sopstvene volje. I još nešto, zimi more ne miriše na more

Shvatam da sam počela da redovno pratim meteorološke prilike, stanje na putevima i web kamere. To nam pomaže da pametnije organizujemo život. Zimi je ovde jako tiho, čini se da je mesto napušteno, viđam samo uporne šetače ili ljude sa kucama. Većina zatvorenih kafića i restorana čekaju leto. U one još otvorene, dolaze meštani, većina ih je verna jednom kafiću. Mi menjamo „boje“, posle dobrog hodanja, pije se makijato tamo gde ima najviše sunca. Trčanje nam nikad nije bila opcija. Ipak, uporno zimsko hodanje uz more, nekad uz kišu, oluju ili buru, stvarno me je nekako ojačalo. Vazduh je rezak, čist, pluća su se oslobodila beogradskog smoga, a njuh nam je postao savršen. Često izađem i kad ne želim, zamišljam da tako jačam snagu sopstvene volje. I još nešto, zimi more ne miriše na more. Moja drugarica Olja je jednom bila u novembru, danima smo kružile po obali tražeći „taj“ miris. Našli smo ga jedne noći, negde u Istri, valjda je vetar izbacio morsku travu na stene.

Ponekad zima nikako ne odlazi, zakuje te u kuću duže od podnošljivog, a tada depresivne misli kreću u napad

Srećom, na ostrvu internet funkcioniše dobro, sve što može biti na wi fi-ju je zakačeno, TV, laptopovi, tableti, smartovi. Prijatelji su mi tako sačuvani, mogu da delim svoje misli dok im se ne pojavim uživo. Upoznali smo i nove ljude, družimo se na razne načine, ali najviše uživam kad nam dođu u posetu. Tada se pretvaram u strastvenog chefa, pravim jela koja su njima neobična. Neke stvari znaju dobro, ali ih nemaju (njegovo veličanstvo kajmak). Ponekad zima nikako ne odlazi, zakuje te u kuću duže od podnošljivog, a tada depresivne misli kreću u napad. Branimo se šoping skokovima preko granica ili planiranjem  prolećnog oporavka u nekoj vinskoj regiji Italije. Najčešće se na brzinu skockamo, iskopam štiklice, puder na nos, pa na kopno, malo u urbani život.  Shvatam da nam ta mala zadovoljstva ovde znače više nego u ranijem životu i da je moguće pronaći idealni balans između između seoskog mira i urbanog života.

Ako ovih dana razmišljate o odlasku na skijanje, mogli biste nekako stići i na more, onda kad niko ne ide. Ne mora biti lux resort, fensi mesto, možete izabrati neko malo ribarsko selo. Negde gde, uz more i buru, slušajući simfoniju sopstvenih misli, kristalno jasno postajete svesni snage i čistoće prirode. Ja jesam.

 

 

 

 

POVEZANI TEKSTOVI