Nokaut za Generaciju Z

Kako se to desilo da osmogodišnja devojčica igra rođendanski trbušni ples, dok je vršnjaci njenog oca gutaju pogledom? I nikom ništa

Tekst: Zorica Stevanović

 

Upravo sam napunila 58 godina, nije bitno, ali da znate da sam deo Generacije X.

Mi smo ona generacija o kojoj su Idoli pevali „Njegoševom ulicom devojke idu….“ (BTW 10. maja smo proslavili Vladin 60 rođendan), rasli smo u čudesnom dobu, rat je prošao, partizani su se iživeli posle rata i nas je dočekao jedan period pun radosti i opuštenosti, veselog i bezbrižnog detinjstva i mladalaštva. O mogućnosti dešavanja nekih strašnih stvari nismo mogli ni da sanjamo. Devedesete su bile daleko.

Les Anderson, Unsplash

Odrasla sam u porodici jakih žena. Veliki su mi uzor bile moje bake. Kažem „bake“ jer je moja Nana imala 2 sestre, a druga baka (ona je odgajila moju mamu iako joj nije bila mama, ali je meni bila prava baka) imala je 3 sestre. I sve one su imale fakultetske diplome! Bile su „moderne“, emancipovane, mada se tada taj izraz nije koristio i vaspitale su me da ne razmišljam o nekome da li je žena ili muškarac već kakav je čovek. Pitanje vrednosti žena nije se ni postavljalo, njima je to bilo potpuno jasno, naravno da svaka osoba vredi, a kog je pola – nije bitno. Pri tome su bile vrlo ženstvene, doterane, polagale su puno na modu, išle su redovno kod frizera.

Iz takve porodične sredine imala sam sreću da uđem u školu i u razred u kome su deca bila iz sličnih porodica. Devojčice su bile gotovo nadmoćne, uvek smo bile lideri u svakom dešavanju, u svakoj nepodopštini, u svakom uspehu. Kasnije sam shvatila da su nas naši dečaci poštovali i voleli i da je nama pubertet prošao veoma lako, jer nas nisu zadirkivali kad smo počele da se vizuelno razlikujemo od njih i kad smo išle u toalet sa torbicama. Vaspitane smo da dobro učimo, da što više čitamo, slušamo muziku, pratimo filmove, dešavanja, da završimo dobre škole, da budemo ekonomski nezavisne, da budemo svoje. Vrednosti koje su nam usadili odnosile su se na znanje, umetnost, viteštvo, integritet, hrabrost biti drugačiji, čast i ponos.

 

Zašto brojni stranci pitaju kako to da se u Beogradu zona gde su working girls proteže po celom gradu

Da li su ekonomska kriza i ratovi dovoljan razlog da se ovi principi i vrline ponište? Da li su razlog da devojke danas (čast izuzecima i drago mi je da poznajem mnogo divnih devojaka) nemaju ponos, ne poštuju same sebe a ne očekuju ni da ih drugi poštuju. Da li je jedina ženska vrlina fizički izgled? I zašto je toliko bitan?

Zašto brojni stranci pitaju kako to da se u Beogradu zona gde su „working girls“ proteže po celom gradu, a kao odgovor dobijaju – to nisu working girls, to su obične devojke. Zašto mame dozvoljavaju svojim devojčicama da budu predmet požudnih pogleda mojih vršnjaka? Drugari ih i ne primećuju, navikli su.

Na jednom dečijem rođendanu doživela sam vrlo neprijatnu situaciju. Devojčica, nije imala više od 8-9 godina, u streč roze haljinici igrala je kao trbušna plesačica. Nije mi ona bila neobična, već pogledi muškaraca (očeva) koji su je užarenim očima gutali. Gledala sam da li će neko reagovati – nije niko.

Oscar Keys, Unsplash

A pri tome, u kafićima za jednim stolom sede prelepe devojke, za drugim slatki mladići, i ništa se ne dogodi? Sa drugaricom sam komentarisala – u tim godinama, u naše vreme – da li bi prošlo dva ili tri minuta da se ovi stolovi spoje? Bez nekih posebnih ideja, samo da se lepo zezamo, da se lepo provedemo, a ako se neko nekome i dopadne – super, ali to nije bilo primarno!

Zašto je sadašnjim devojkama tako bitno da se „dobro“ udaju, po svaku cenu, za bilo koga? Zašto trpe nasilje? Zašto je u redu ako joj dečko lupi šamar, a ona ga moli da joj oprosti (lično sam prisustvovala jednom takvom incidentu i to u samom centru grada)? Šta nam se to desilo?

Ako neko zna odgovor… volela bih da ga čujem.

 

 

 

POVEZANI TEKSTOVI