Radivoj Mrđa: Matičar koji je 23.999 puta čuo DA i jednom NE

Tokom karijere venčao je 12.000 parova iz Beograda, ali i ostatka Srbije, a u vreme najudarnijih svadbenih meseci dešavalo se da na svakih 15 minuta ozvaniči vezu, što bi u proseku značilo 100 brakova dnevno! On definitivno može iz prve ruke da posvedoči ko sve plače na prosečnom srpskom pravoslavnom venčanju, a ko beži, da li je tačno da mlade golih ramena ne drhte ni na debelom minusu, dok svatovi i matičar cupkaju da se zagreju, te koliko često nevesta nije u stanju da se potpiše novim prezimenom, dok matičar diskretno šapuće: „Ne zaboravi, pišeš novo prezime!“ Radivoja Mrđu, matičara sa najveće beogradske opštine Novi Beograd, videli ste makar jednom u životu, a ako ga ne znate, to samo potvrđuje da uspešno eskivirate sve bračne zamke. Naši insajderi ženskog pola tvrde da devojke već decenijama ne trepću dok on izgovara svoju verziju bračne zakletve, a kažu da se dešavalo da zaseni i mladoženju.

Impozantan je broj parova koje si ti venčao, praktično jedan manji grad. Sigurno da ne pamtiš sve, ali koja su ti venčanja ostala u sećanju?
Pamtim venčanja koja su ostavila neki utisak na mene. Ona koja su bila izuzetno organizovana. Prosto ne možete da verujete da je ispoštovana satnica u minut. U principu, najviše pamtim venčanja svojih prijatelja jer tamo menjam uloge. Nekoliko minuta sam predstavnik vlasti, ali ispred mene stoji moj drugar, i šta treba da mu kažem? Trebalo bi da mu pročitam neke zakone, a od uzbuđenja ne želim. Na venčanjima ne treba da bude glavni matičar, već mladenci. Mi smo tu zbog njih, kao i gosti, muzika. Za većinu ovaj događaj se odigrava samo tada i nikad više u životu.

Koliko se tvoje venčanje razlikuje od venčanja tvojih kolega?
Mladence u principu vidim dva ili tri puta, kad dođu da zakažu venčanje, kada se pravi zapisnik i, na kraju, na taj dan. Venčanje spada u tri ili četiri najstresnije situacije u životu. Ja uvek pokušavam da sa mladencima napravim neki kontakt, da me ne gledaju kao nekog birokratu, već kao čoveka koji je došao da sa njima podeli njihovu radost. Svaki put pokušavam da uhvatim neki deo njihove priče ili anegdote, da ih opustim. Nije to lako, par stoji ispred nepoznatog čoveka, iza je stotinu ljudi i pritisak je veliki. To vidite u momentu kada treba da se potpišu. Ruka se trese i nekad je prosto nemoguće to izvesti. Kada biste uporedili njihov potpis iz knjige venčanih i potpisa sa zapisnika, to su dva sveta.

Ti imaš i najbolji pogled na roditelje u tom trenutku. Šta si zapazio?
To je zaista interesantno. U 90 odsto slučajeva, kod normalnih porodica, iz mase se odmah izdvoje otac i majka. Kada stanu, prvo mlada, pa mladoženja, u trenutku čestitanja mladoženjina majka trudi se da preskoči snahu i prvo čestita sinu. To je nemoguće kontrolisati. Ljubi ga majka, grli, ne pušta. Očevi pak, ako je sin u pitanju, protresu ruku i idu dalje. Ali otac kada je ćera u pitanju… to se tako vidi, da je neverovatno. Kad otac prilazi mladi, kreće da se trese bidermajer, a on je ne pušta iz zagrljaja.

Da li su uspeli i tebe nekad da rasplaču i zbog čega?
To je bilo jedno tužno venčanje, kada su javili mladi da joj je poginuo brat na ratištu. Kum je došao ujutro da otkaže sve, međutim, u tom momentu pojavljuju se svatovi. Mlada u venčanici trese se od tuge, dok je jedna žena teši rečima da treba da bude veselija. Ja zapanjen, pogotovo kada sam saznao da je to majka koja kaže da su joj jutros javili da joj je sin poginuo, ali da ona zna da bi on bio najveseliji da je prisutan. Rekla mi je da ona danas slavi, a od sutra tuguje. To su bile te lude devedesete. Tada sam imao i venčanje kada je bombardovana kineska ambasada i naša opština i sala ostale zatrpane polomljenim staklom. Kako bismo spasili situaciju, budućí da su ljudi morali da se venčaju, izneli smo sto napolje. Dolaze svatovi, kad eto ti i mladoženje koji je dva dana ranije povredio nogu i stiže na štakama s rečima: „Ja se jedini uklapam u ovu scenu.“

Ali nema odustajanja?
Ma kakvi. Mene u stvari najviše fasciniraju mlade. Ja njih vidim kada dođu da zakažu venčanje, pa na samoj svadbi. Vaša, ženska, transformacija je čudesna. Najčešće to su dve različite osobe. A tek zimi, mi se svi u bundi tresemo, a mlade… Sve se slikaju u venčanici golih ramena, koliko god je potrebno.

A šta se dešava kada mlada odluči da zadrži svoje prezime? Da li smo uspeli da prevaziđemo očekivanja?
Obično je frka na venčanjima zbog prezimena. I dalje je kod nas tradicija da žena preuzme prezime. Mi kad venčavamo jedini praktično vidimo sve goste. I neverovatno, svaki put kad mlada kaže da zadržava svoje prezime, osetiš komešanje i hvataš zbunjene poglede roditelja. Ima tu i dobacivanja, a jednom prilikom zbog prezimena umalo nije prekinuta ceremonija u jednom elitnom beogradskom restoranu. Kada je mladoženjin otac čuo da snaha zadržava devojačko prezime, povikao je: „Stani bre, ko ovo plaća?“ Ja gledam da što pre završim, pa bež’. A bio je još jedan slučaj, gde je dever sa crnogorskom lozom i šampanjcem došao do mene sa rečima: „Oli da te pitam? Je l’ ovđe običaj da žene zadržavaju prezime?“A ja kroz šalu: „Ne bogumu.“ On pobeleo i kaže: „Ovo nam je prvi slučaj u familiju. Da sam zna, bogumi ne bi došo.“ Okrene se pa na vrata i za njim svi svatovi s mladoženjine strane. Ostali samo mladini.

Na filmovima gledamo i žešće scene. Da li si imao slučaj da mlada ili mladoženja pobegnu sa sopstvenog venčanja?
Desilo mi se to jednom. Davno je bilo. Mladoženja je rekao „ne“ i izašao. Jadna mlada ostala je u šoku, kao i svi svatovi. Posle nekoliko dana ponovo su došli i venčali se.

Postoje i priče da ponekad bukne i strast na venčanju između mlade i kuma?
To i kada se desi, obično je posle čina venčanja. Ja kada obavim formalni deo, odlazim, a šta se dalje dešava, to je već druga priča.

U karijeri si venčao i mnogo poznatih parova?
Zbog zakona o tajnosti podataka mogu da kažem recimo da sam venčao Arkana i Cecu i Bobu i Lepu Brenu, jer su oni objavili snimke sa venčanja.

Kako si se osećao kada je ispred tebe stajao Arkan?
Nisam se ja venčavao pa da se tresem. Oni su došli kod mene bez nekih posebnih zahteva i bio sam zapanjen organizacijom. Kada smo pravili zapisnik, predviđeno je bilo da venčanje bude oko 16 sati u Interkontinentalu. Predlagao sam da pomerimo satnicu jer je trebalo pre toga ispoštovati razne običaje u kući, crkvi… Drugo venčanje obično se dešava pola sata kasnije. Insistirali su da ostane to vreme i bili su tačni u minut. To je bila takva vojnička organizacija – rad, red, mir i tačka. Za razliku od Brene i Bobe, koje je bio maler od početka jer je pukla cev u prostoriji gde je trebalo da se upriliči venčanje, pa je održano u pomoćnoj sali bioskopa u Sava centru. Viša sila, ali i to je bilo lepo venčanje. Sve mlade su lepe. Toliko vas ponese taj događaj, da je to neverovatno. Prosto sijate.

Stalno se priča o tome kako je sve manje venčanja, a sve više razvoda?
Ma nije tačno. Na opštini Novi Beograd godišnje se obavi 1.000 venčanja. Ova opština je specifična jer je velika i ima puno mladih ljudi. U Srbiji je situacija ipak drugačija, knjiga rođenih je sve tanja, a umrlih sve deblja. Godišnje je za jedan grad manje stanovnika, svi to znaju i nikom ništa.

Da li misliš da je institucija braka prevaziđena, da pripada nekom drugom, prošlom vremenu?
Ne. Problem danas jeste taj što mladi ljudi ne mogu dobro da se upoznaju. Problem je što oni nemaju vremena da se upoznaju sa nekim realnim životom. Zabavljanje i brak su dva sveta. Većina naših ljudi nema predstavu šta znači brak. Ekonomska situacija kod nas je takva da 90 odsto ljudi mora da živi sa roditeljima. Ti ljudi treba da imaju nešto svoje, da počnu svoj život. Oni moraju da se pripreme za takav život. Kompromis je i dalje čarobna reč. Možda je najbolji test da njih dvoje odu 15 dana pre svadbe negde sami, u neko malo zabačeno selo, bez kafića. Da budu solo i posle nekoliko dana mora sve da ispliva na videlo.

Zbog čega tebe ljudi zapamte?
Zato što ja polazim od toga da je to ljudima jednom u životu. Da je to najradosniji trenutak i da zato mora da bude veseo i da se pamti po veselju, a ne da bude kao kod sudije za prekršaje. Za mene je svako venčanje drugačije, a dobra energija zavisi od ljudi. Nema ničeg lepšeg nego kada se mladenci i svatovi iz srca smeju.

Da li postoji neki par koji bi posebno voleo da venčaš?
Imam drugara koji je zakleti neženja, koga već godinama, u stvari decenijama, vijam. Kada bi on na kraju hteo da to učini, ma makar tražio da bude tajno, ja bih svim našim ljudima rekao da ga sačekamo i napravimo feštu. Eto, to mi je želja. Ne gubim nadu, ali… On je beznadežan slučaj. Kad bi se desilo, napravili bismo žestok trandebal. Verujem da bi Beograd brujao.

POVEZANI TEKSTOVI