Skandinavija 2. deo – Kopenhagen za 38 sati

O šetnji po Kristijaniji, mestu na kojem socijalni eksperiment traje pola veka i ličnim utiscima kada voziš dve hiljade kilometara kako bi prešao Oresund Bridge

Kada imaš tako malo vremena za grad kao što je Kopenhagen, prvo što je neophodno da nepristrasno napraviš jeste dobar plan eliminacije onoga što ni ne pokušavaš da vidiš. Odluka je bila da zaboravimo na posete koje zahtevaju višesatne obilaske, te da doživimo grad sa ulice i vode. Kombinacija turističkog busa i broda, s mogućnošću da ceo dan ulaziš i izlaziš na stanice, blizu nekih atraktivnih turističkih atrakcija, uz jednočasovnu povidbu, bila je kao stvorena za kratku posetu. Na svakom ćošku su mali štandovi sa ponudama različitih kompanija, a sve se lako završi plaćanjem karticom, tako da nema potrebe juriti za menjačnicama i dobrim kursom.

Uz pešačenje, naravno tu je i bicikl, a uslovi za bicikliranje idealni- biciklističke staze jasno označene u celom gradu, sve je ravno, a pravilo je da vozači na dva točka uglavnom imaju prednost, čak i u odnosu na pešake. Ovaj vid prevoza u Danskoj se razvio dvadesetih godina prošlog veka, a posebno je postao atraktivan poslednje dve decenije, tako da je trenutno situacija da na jednog stanovnika Kopenhagena dolaze tri bicikla. Divno je posmatrati stilizovane Dankinje, uglavnom bebi plave duge kose poput svile (ovu boju može da stvori samo genetika severnjaka) kako okreću pedale dok haljine ili suknje lete u nebo i nonšalantno otkrivaju cele noge. Usput, primetila sam i jednog Stinga na biciklu u njegovim najboljim godinama, a projurio je i jedan Džoni Dep sa čudnom prikolicom.

 

Na putu do glavne šoping ulice Stroset, nedaleko od gradske Skupštine, nalazi se ulaz u Tivoli, drugi po veličini zabavni park u svetu. Nastao je 1843. godine i bio inspiracija za Diznilend. Prosto iznenađuje da se takav svet zabave nalazi u najstrožem centru. Prevelike gužve nije bilo, a pored luna parka i propratnih sprava za kojekakve lude vožnje, ovde se nalazi i akvarijum, ali i koncertna hala, umetnički teatar… Jedan pogled sa vrha turističkog autobusa na putu do jednog posebnog dela grada bio je dovoljan za ovaj put.

Iskreno, najvIše vremena smo proveli u delu grada poznatom po nazivu Kristijanija, koji se prostire na 34 hektara u atraktivnom delu grada i izlazi na kanal. Na prvi pogled ništa čudno dok ne dođete do ulaza, atraktivno obojene građevine koja najavljuje da ulazite u jednu drugu zonu. Kako nam je kasnije u brodu objasnila turistički vodič ovo je praktično socijalni eksperiment koji je počeo 1971. godine kada je veća grupa hipika odlučila da osvoji nekadašnju vojnu bazu i stvori svoju autonomnu oblast sa sopstvenim pravilama.

U samoproklanovoj anarhističkoj mini državi živi oko hiljadu ljudi, uglavnom sa dna društvene lestvice, a često ovde učešće nađu prestupnici i kriminalci. I upravo dok smo mi šetali uličicama ove originalne naseobine, pojavila se policijska patrola koja je upala u jedan od mnogobrojnih pabova i pokupila neku garderobu. Ipak, pre svega, ovo je planeta umetnika koji ovde stvaraju i prodajom umetničkih dela, nakita, garderobe, dasaka za jedrenje, nameštaja, zarađuju novac za život.

Bez obzira što vam se na prvi pogled čini da svako živi kako mu se hoće, pravila postoje. Sve je uredno i čisto, bez bačenog papirića ili opuška, na svakom koraku vidite umetnike koji nešto bruse ili stvaraju, a idiličnu hipi atmosferu dopunjuju psi, uglavnom mešanci, koji slobodno šetaju. Za razliku od ostatka Kopenhagena gde su fasade potpuno čiste, a terase i balkoni bez ikakvih nepotrebnih dodataka osim cveća, ovde su grafiti uobičajena pojava.

Ustanovljena pravila kao što su zabrana nošenja, oružja, krađe, teških droga i vožnja automobila, mora da se poštuju, a radoznali turisti su u obavezi da pre nego što upere objektiv u nekom pravcu, zatraže dozvolu za snimanje. Moram da priznam da vas uzbuđenje zbog potpuno neočekivanog okruženja toliko savlada, da u prvom trenutku nisam primetila tipa na bicikli sa podignutom maramom preko usta i nosa koji je mahao da spustimo kameru. Brzo sam se osvestila i izvinila. Izvinjenje čini čuda i ovde! Uz umetničke radionice i okupljanja na kojima se planira dalji razvoj, Kristijanci uživaju u meditaciji, jogi i pozorišnoj sceni. Ovaj utopijski koncept života s vremena na vreme bude narušen težnjom gradske uprave da se izmene pravila ( tek odnedavno plaćaju struju i vodu prema nekim informacijama po simboličnih 40 evra mesečno), a sve češće se čuje negodovanje da je ovo najskuplji deo grada u kojem mogu da se naprave zgrade za stanovanje po neverovatnim cenama.

Za sada, gotovo 50 godina nijedna vlast nije uspela da preuzme atraktivnu lokaciju. Pešice se vraćamo do jedne od stanica turističkog autobusa i nastavimo obilazak grada dalje. ideja nam je bila da vidimo još dve lokacije po kojima je ovaj grad prepoznatljiv širom sveta kanal Nihavn i statuu Male sirene, kako sa kopna, tako i sa vode.

Niz živo okrečenih zgrada koje gledaju na nekadašnju trgovačku luku Nihavn vraća vas u prošlost, a bajkovitoj atmosferi doprinosi i podatak da je u jednoj od njih živeo najpoznatiji pisac bajki Hans Kristijan Andersen. Danas je ovo mesto prepuno restorana i kafića u kojima se guraju turisti, često sa koferima, čekajući tačno vreme za povratak kući. Što se mene tiče, dovoljno je da jednom prošetate kratkom ulicom i bacite pogled na ukotvljene brodove i jahte, ukoliko ne želite da postanete deo instant atmosfere.

Ono što definitivno ne treba preskočiti jeste obilazak Kopenhagena brodom. Plovidba kanalima gde prolazite pored kuća na vodi, simpatičnih plovila sa različitim platformama za sunčanje i skakanje, rezidencijalnog dela gde brodovi i turisti moraju da ćute, jer kako su nam objasnili ” tu su privatni stanovi i ne smeju da se uznemiravaju njihovi stanovnici”, pa sve do izlaska na more gde se nalaze velelepna nova arhitektonska staklena zdanja savršeno uklopljena sa ostacima nekog drugog vremena.

Ovde je sve sačuvano i ima svoju funkciju- stare britanske vojne barake postale se hipstersko mesto okupljanja, ili outet radnje gde se inače izuzetno skupi brendirani komadi prodaju za simbolične cene. U vreme kada smo mi boravili u Kopenhagenu temperatura je bila oko 30 stepeni i tu meteorološku idilu svi su iskoristili da izađu na betonske plaže i uživaju u suncu, nevažno kako, u kupaćem ili u odelu.

Pored turista, i u velikom parku blizu obale na kojoj se nalazi statua čuvene Male sirene, koju svi žele da dodirnu i da se fotkaju pored nje, pa ne čudi što je tri puta ostajala bez glave i drugih delova tela, bilo je mnogo i stanovnika Kopenhagena. Oni, zaista, koriste svaki trenutak lepog dana da se nađu napolju u zelenilu i blizu mora. Iako je dnevno svetlo trajalo čak do 22 i 30, brzo je sve proletelo. U trku sam uletela u jednu konceptualnu radnju mladih dizajnera i začudila se da recimo u najskupljoj ulici možete da nađete svilenu kombinezon haljinu za pedeset evra, a za sličnu cenu i neke atraktivne sandale!? Istovremeno, večera za dvoje u prosečnom italijanskom restoranu koštaće vas osamdeset evra. Takođe, moram da priznam da pored svih specijaliteta od lososa ( koji ovde divno miriše na severno more, dok ga kod kuće mariniram satima mediteranskim dodacima u vidu belog luka, origana, peršuna i vina) i sušene haringe, osvojila me je pica u italijanskom restoranu koji nostalgično nosi ime jedne mame,a gde je glavna zvezda bugarski konobar. Pice sam jela u Napulju, gde su kažu najbolje jer su tamo nastale, Rimu, Siciliji… ali ova je bila neprevaziđena.

 

I dok smo konstatovali kako te uvek nešto neočekivano iznenadi, šetajući nazad pešačkom ulicom punom trgića sa fontanama, neobičnim starim vratima, muzejima i galerijama, prodavnice su se zatvarale i centar je ostao gotovo pust. Ne znam kako izgleda crna noć ovde, jer smo morali da ustanemo rano, na putu ka mostu. U pet ujutro uveliko je bio dan.

Najzad stižemo do zvezde ovog puta, Oresund mosta, jednog od najvećih kombinovanih u Evropi koji spaja Dansku i Švedsku. Iskreno, dok mu prilazite, nema nekog preteranog ushićenja, jer ne vidite njegovu celu strukturu koja se sa danske strane sastoji od tunela u dužini od četiri kilometra, koji se nastavlja na veštačko ostrvo koje u prevodu znači biber, a u nastavku je most dužine osam kilometara. Međutim, kada pogledate most sa švedske obale, ili snimke iz ptičje perspektive, videćete kako most usred mora nestaje u pučini. I taj osećaj da u tunelu sa četiri trake i prugom u donjem nivou mosta, koji se nalazi na dnu mora jurite sto na sat, diže adrenalin.

 

Oresund most postoji već osamnaest godina, uložen je ogroman novac, a frekventan saobraćaj i činjenica da mostarina u jednom pravcu trenutno košta 59 evra, potvrđuje da će se investicija isplatiti. Interesantno je da stranice mosta nemaju neku dodatnu zaštitu od surove klime tokom zimskih meseci, a Skandinavci su pokazali svoju brigu za okolinu kada su doneli odluku da sačuvaju prirodno nenaseljeno ostrvo u blizini, čije ime znači so, i izgradili pomenuto veštačko kao oslonac za ovu gigantsku konstrukciju. Lepota mosta lično se može doživeti iz daljine, sa švedske strane obale Malmea. Njegova prava vrednost je ustvari u tome što je olakšala život stanovnicima dve zemlje i omogućila brzu komunikaciju. Zamislite koliko je trajao put između dve zemlje, čiju razdaljinu sada pređete za samo deset minuta! Iz ove perspektive ovaj most je čudo.

I kad pređete most, ubrzo ste na granici. Kontrola je obavezna, posle talasa izbeglica. Policajac gleda tablice, osmehuje se i na srpskom, bez akcenta, kaže: “ Dobrodošli u Švedsku… Lepo se provedite“. Drago je i nama i za nekoliko minuta smo u simpatičnom gradiću. O jednom danu u Malmeu u trećem delu.

POVEZANI TEKSTOVI