Ski-vikend u Kicbilu u društvu evropske elite

Na najstrmijoj crnoj stazi u Evropi s padom 85 stepeni možete da postignete brzinu i do 140 kilometara na sat. A ako preživite staze,obavezno zauzmite prvi red u publici pola na snegu

Austrija. Tirol. Alpi. Dovoljno je reći i samo ovo: 170 kilometara snežnih pista na visini od 800 do 2.000 metara do kojih vode 53 različite žičare s gotovo uvek ugrejanim sedištima. Još kada osvane kristalno sunčan dan i staze sređene kao za svetsko prvenstvo, utisak je neponovljiv – snežni orgazam za pasionirane ljubitelje snega koji bi svako letovanje zamenili ski-adrenalinom.

Kicbil ili Kic, kako ga iz ljubavi zovu svi oni koji su se makar jednom spustili niz padine najluksuznijeg ski-centra u Evropi, već 120 godina okuplja elitu i ostale srećnike. Podatak da je samo u žičare i tehnologiju za pravljenje snega poslednjih deset godina uloženo preko 150 miliona evra iziskuje uzdah poštovanja. Ali to su samo brojke. Ličnih utisaka je, kada se nađete tamo, na hiljade. Za mene oni počinju već na gondoli, dok lebdim iznad najstrmije crne staze, pod nazivom Mauzefale, sa padom od 85 stepeni, gde se brzina na skijama razvija i do 140 kilometara i nagibom u suprotnom smeru od očekivanog. Sam pogled ledi krv, a oni najhrabriji koji se usude da se spuste niz ovu stazu često završe na nosilima. I dok razmišljam koliko treba da si lud da kreneš u ovakvu avanturu, vidim dva helikoptera koji lebde u mestu iznad staze sa mrežom koja se spušta ka snegu. O neee, da li ovako treba da mi počne idealan ski-dan. Međutim, na sreću, to su samo tehničke pripreme za predstojeće Svetsko prvenstvo u spustu, koje je tokom druge polovine januara okupilo najbolje svetske skijaše i publiku koja svake godine okupira ovaj srednjovekovni gradić kao iz bajke.

Elita na stazama je uglavnom neprimetna (ne mašu silikonima i brendiranim etiketama kao bilbordima), ali zato u ekskluzivnom restoranu uz samu gondolu, gde žurke počinju od podneva, može se svašta videti, a ipak najmanje je ljudi u pancericama. Dok sam utrčala sa zaleđenim iPhonom u rukama, koji je uporno odbijao da radi na tirolskom minusu, prišao mi je šarmantan konobar s upaljačem i vragolastim osmehom uz konstataciju: „Još jedan slučaj.“ Kupio me je ovom opaskom i ostala sam. Sve je bilo super, osim cena, koje su očekivano elitne, a mala pikanterija jeste da se i ligeštul za sunčanje dodatno plaća – 15 evra.

Ukoliko stvarno želite da sretnete pravu, pravcatu elitu, pravac na polo na snegu. E to je doživljaj!

Imala sam sreću da se u trenutku mog boravka u okolini Kicbila održava CORUM Snow Polo World Cup, za koji sam dobila VIP ulaznicu. Spektakl je počeo od parkinga sa naređanim automobilima, koji je u trenutku održavanja polo kupa sigurno vredeo nekoliko milijardi evra. Dominira Maserati, očigledno je da je ova kompanija jedan od glavnih sponzora zabave za bogataše. VIP pozivnica podrazumeva boravak u veoma toplom luksuznom šatoru, gde se toče hektolitri besplatnog šampanjca i konzumiraju vrhunski pripremljena jela. Usput, osećate se kao na reviji aktuelne fashion sezone Chanela, Louis Vuittona, Hermesa… a u fokusu su bunde. Ko bi rekao da ljubitelji konja toliko ne vole krznene životinje, čije oguljene kože raznih boja i desena, ali vrhunskog kvaliteta, raskošno vise na ženama, ali i na muškarcima, najčešće od glave do nogu. Najbolja strana ovog privilegovanog položaja za mene bila je mogućnost da stanem tik do ograde i neposredno uz sudiju i komentatora koji je briljirao u prenosu (tipa: kakav jeftin udarac kao stvari u C&A, ili da li ste ikada probali da aplaudirate, to je lako, leva-desna, pljus, pljus, momče, zaboravi na loptu van terena, imamo ih sasvim dovoljno) i da iz prvog reda posmatram konje koji strpljivo učestvuju u svim fazama polo utakmice, od ceremonijalnog predstavljanja do finalnog pozdravljanja sa članovima protivničkog tima. Inače, na turniru je bilo 120 konja i 18 polo igrača sa različitih meridijana. Kako su konji prešli dug put, mnogi od njih putovali su avionom i pretrpeli ogroman stres, planirano je da se u Evropi zadrže oko mesec dana i na drugim polo turnirima. Sledeći, posle ovog događaja organizuje se u Sent Moricu. A polo utakmica je dinamična, svaka četvrtina pod nazivom chukka traje 7,5 minuta, osim jedne od sedam. Na ovom kupu svaka ekipa imala je po tri konja (na većini polo turnira učestvuje po četiri konja u ekipi), a jedan konj može najduže da izdrži dve chukke. Da li da vam kažem da je najbolja ekipa bila pod nazivom Maserati (ne čudi vas), konji i igrači davali su sve od sebe, bilo je tu i faula, i pucanja na gol, i prepirki sa sudijom, što je na svoj način začinio pomenuti komentator, inače polo igrač Jan Erik Franck. Najviše simpatija izmamila mi je polo igračica Steffi von Pocl, jedina žena na ovom skupu, i njena simpatična kobila koja je imala originalan tatu na bedrima u obliku srca koji je nastao preciznim brijanjem dlake. Taj galop i žustro zaustavljanje kako bi igrač lupio loptu palicom, kao i spretno izbegavanje sudara sa drugim konjem, pa frktanje i dahtanje kao znak da su dali sve od sebe vredno je divljenja i poštovanja.

Uveče je za učesnike i posh publiku organizovan Polo Player*s Night, specijalan event, gde je dres-kod bio tirolska narodna nošnja. A to znači: devojke u haljinama sa dubokim dekolteima sa grudima na izvol’te, a muškarci u bermudama i sa šeširima na glavi. Naši domaćini bili su fini prema onima koji nisu posedovali ove kostime, te nisu insistirali na tome da ih kupe, ali primetila sam da su baš strankinje poput Slovakinje, Tadžikistantkinje, pa čak i Brazilke, uživale u oficijelnoj mogućnosti da im grudi budu isturene u renesansnom stilu. Posle mnogo flaša pomenutog šampanjca, najkvalitetnijeg belog i crnog vina muzika je većinu potpuno dotukla i krenulo je ludilo. O tim detaljima ne mogu. Ipak VIP status

POVEZANI TEKSTOVI