Svi muškarci žele Karmen za saputnicu

Planinarila je po Tibetu, Andima, Mont Everestu, vozila off road trasama po Maroku i Islandu… Karmen ima još mnogo ekstremnih planova

 

Fotografije: Vilijam Ćirković

Kada sam upoznala Karmen Kajdaći Jovanović odmah mi je bilo jasno da je kod nje samo ime poetično. Osoba koja izgledom može da parira tridesetogodišnjakinjama, a životnim iskustvom i činjenicom gde se sve popela, spustila, provozala nekome ko se bliži stotoj. O nemerljivom adrenalinu ne treba posebno govoriti, jer na svaki pomen o Tibetu, Andima, Mont Everestu, njen izraz lica dobije neki poseban sjaj. A kad pređemo na priču o off road vožnji terencima, po pustinjama Maroka, ili lokalnim putevima na Islandu, Karmen postaje živa vatra. Nekako mi je izletelo pitanje šta se dešava kada na takvim putešestvijama naleti na neku njanjavu suvozačicu? Široko se nasmejala i potvrdila da ima i toga, ali da “ mi muškarci… čuj mene, mislim na našu mušku energiju”. E upravo to, Karmen ima tu sjajnu jaku energiju kojom poručuje da sa njom nema problema: da danima spava u šatoru, prelazi desetine hiljada kilometara zakovana za sedište, okupa se u hladnom potoku, i visi na prozoru terenca na dini kako bi uspostavila ravnotežu i pomogla muškoj ekipi da iskopaju džip iz peska. S druge strane, kaže da kao žena nikada nije imala problem, čak i u onim izrazito patrijarhalnim sredinama, jer bi joj svaki put rekli da potpuno deluje kao njihova žena – na Andima je Peruanka, na pijaci Marakeša Marokanka, na liticama Kajlaša Azijatkinja.

Posle nekoliko sati razgovora bilo mi je jasno da Karmen ima toliko mnogo interesantnog da kaže, tako da je ova priča ustvari uvod u trilogiju o njenim neobičnim putovanjima, koja  su za većinu nas naučnofantastična misija. Na njima je, uz pomoć prijatelja, napravila vrhunske fotografije a tu su nastali i dokumentarni snimci podvučeni autentičnom muzikom koje dok gledate ne dišete ( već u drugoj priči o off road vožnji po Islandu imaćete priliku da pogledate). Usput, vikende provodi spuštajući se u prelepe srpske pećine, a pre nekog vremena položila je i ispit za radio amatere, jer na većini njenih putovanja to je jedina moguća sigurna komunikacija. A pretpostavljate, voli da bude nestašna i da se sama iskrade da baci pogled sa 5000 metara, ili da se odveze nešto dalje čekajući satima da proradi gejzir. Ipak, kada je speleologija u pitanju, kaže da je uredno završila kurs i da je veoma disciplinovana.

Da krenemo od jedne od Vaših poslednjih akcija, spuštanje u jamu Suvi ponor na Miroču. Otkada se bavite speleologijom i gde ste sve bili?

Spuštanje u Suvi ponor je zapravo seminarska akcija kojom sam uspešno završila praktični deo kursa speleologije, dakle to je moj prvi ponor . Oduvek sam se divila tim podzemnim lepoticama i konačno u svojoj 47. godini našla slobodnog vremena da upišem kurs speleologije. O svojim godinama nisam ni razmišljala dok nisam sela u klupu sa polaznicima gde je najstarija devojka zapravo duplo mlađa od mene. Ispostavilo se da godine uopšte nisu problem, dok postoji  motivacija i volja. Pećine su hladne , mračne, mokre, vrlo često blatnjave i iz moje perspektive prelepe. Da bi postao speleolog, pećinu stvarno moraš voleti.

Kako se pripremate i održavate kondiciju za zahtevna putovanja?

Kao kampanjac  obično pred neko putovanje počnem da treniram. Pre odlaska na pešačke ture, posebno pred put na Himalaje, trenirala sam skoro godinu dana, prvih šest meseci sa dosta zabušavanja, a kasnije redovno. Trening se sastojao od toga što sam svaki drugi dan išla peške na 19. sprat obližnjeg  solitera. Polako sam povećavala broj spratova, a onda  dodala i ranac na leđa. Pred sam, broj se popeo na 200 spratova, odnosno 10 puta gore i dole. Jedino čime mogu da se pohvalim da redovno upražnjavam jesu vežbe istezanja .

Koliko pažnje obraćate na opremu? Koliko je to uopšte važno kada se odlučiš za neki ekstremni sport? 

Oprema mi je vrlo važna, za svaki sport udobna obuća ,obavezno. Za off road to je oprema za kola. Auto kojim se uputite u planinu mora da bude ispravan i da ima adekvatne pneumatike i  naravno opremljen osnovnim elementima za neke vandredne situacije,kao što su vitlo, sajla, po mogućnosti snora. Rafting traži kacigu i pojas za spasavanje. Speleoogija zahteva dodatnu opreznost. Rezultat neodgovornog odnosa prema užadima i penjačkoj opremi, kao i loš izbor istog, može ugroziti život. Iz istog razloga za bavljenje speleologijom neophodno je završiti kurs.

 

Pored speleologije bavite se i trekingom? Vaše putovanje na Tibet bilo je puno i fizičkih izazova- kako je izgledala organizacija puta i šta je bilo najinteresantnije?

Putovanje na Tibet je bilo jedno od najzanimljivijih i najnapornijih putovanja na kojima sam bila. Pre Tibeta, najviša tačka koju sam prešla bila je na 4600 metara nadmorske visine, a tamo me je čekao izazov od 5673 metra. Konstantno sam bila opterećena mišlju da li ću ja to moći. O avionskim kartama , smeštaju i kompletnoj logistici vodili su računa naše vođe puta a na meni je bilo da budem fizički i psihički spremna i da nekako spakujem potrebne stvari za planinarenje za 23 dana puta u jedan ranac, čija težina ne sme da pređe 21 kilogram. Ne možete ni da pretpostavite koliko to uopšte nije lako. Na Tibet smo krenuli iz Pekinga . Do Lase smo putovali dva dana čuvenim vozom koji u jednom trenutku prelazi preko 5000 metara nadmorske visine. Upoznajemo Lasu i divne Tibetance, obilazimo njihove manastire, mnogo ih je. Ljudi i njihova kultura uvlače nam se pod kožu i nastavljamo putovanje ispunjeni nekom toplinom koju su nam preneli. Krećemo ka Mont Everestu, dalje ka planini Kajlaš gde pravimo koru oko te planine i prelazimo vrh od skoro 5700 metara … Putovanje po Tibetanskoj visoravni trajalo je dve nedelje, i uglavnom smo boravili na visini od oko 5000 metara.

Očigledno da je Vama adrenalin na gornjoj granici, ali da li je bilo momenata kada ste poželeli na dan-dva neki rizort?

U podnožju Mont Everesta bili smo samo jedan dan u baznom kampu na 5200 metara. Dok sam gledala u suncem obasjan vrh, zaključila sam da je zaslužio da ga zovemo Gospodin MT. Everest i zaslužio je duboki naklon. Dvonedeljni boravak na tako velikoj nadmorskoj visini je fizički bio jako naporan. Sve je tamo teško – hodanje, disanje, treptanje … Ali cela grupa je sabirala samo uspehe i s osmehom na licu obeležavala svaku malu pobedu, niko ni jednog trenutka nije poželeo nekakav odmor. Svi su pri savladanoj prepreci počinjali novo penjanje kako savladati novi izazov sa neobično puno energije. Po povratku u Beograd bili smo potpuno neupotrebljivi narednih nedelju dana.

Ja sam prvenstveno majka i domaćica, a onda neko ko voli prirodu

Koje ste sve zemlje prepešačili i koje delove biste voleli da vidite?

Sa planinarima sam obišla Tibet, Peru, Boliviju i neke jako interesantne delove Kine, a na jesen planiram da posetim Vijetnam i Kambodžu, a onda ko zna. Svaki deo ove planete koji ima lepu prirodu za mene je poziv… pa videću koliko toga ću stići da obiđem.

 

Off road vožnja džipom je još jedna Vaša strast. Kako ste krenuli i šta je bilo presudno?

Terensko vozilo je prevozno sredstvo koje omogućava da na jedan zanimljiv način dopremo do nepristupačnih prirodnih lepota. Volim da vozim i samo po sebi se nametnulo da savladam i tu disciplinu i zaljubim se u taj, nazovimo ga sport. Od svih aktivnosti koje upražnjavam off road mi budi najviše adrenalina.

Pretpostavljam da Vam je Top Gear bila omiljena emisija, da li gledate Grand Tour?

Ja sam prvenstveno majka i domaćica, a onda neko ko voli prirodu i na svaki mogući način beži u njen zagrljaj, tako da za TV i kompjuter baš i nema puno prostora. Nemam pojma šta su te dve stvari koje ste me pitali.

Džipom po Maroku, verujem da je filmska priča.  

Putovanje je bilo avantura od prvog do poslednjeg minuta. Individualan odlazak svojim terencem otvara gomile mogućnosti. Prešli smo visoki Atlas, probijali se kroz snežnu mećavu i zaglavili se u snegu na jednom prevoju. Zavukli se u pustinju, zaglavili se na peščanoj dini i jedva disali od grozne vrućine. Obišli smo živopisne trgove, pijace, Medine, Rabata, Kazablanke, Marakeša, Fesa i još par većih gradova, ali obišli i njihova sela i provodili vreme u razgovoru sa lokalnim stanovništvom, tuarezima , berberima … sunčali se na plažama (i tu smo se zaglavili )… Jedno veče smo čak u potrazi za hladnim pivom nabasali na bordel ….

Stigli ste i do Islanda. Šta Vas je tamo posebno iznenadilo, u čemu ste najviše uživali i šta Vam je predstavljalo problem?

Kao i put u Maroko, isto važi i za Island. Putovanje svojim kolima otvara gomilu mogućnosti. Put za Island je morao biti mnogo ranije planiran. Smeštaj i karte za trajekt se kupuju mesecima unapred. Rute po ostrvu se planiraju u skladu sa rezervisanim hotelima. Uglavnom smo dva dana kampovali, a treći dan spavali u hotelu. Putovanja ovog tipa imaju i svoje mane, naime to podrazumeva da skoro mesec dana praktično živiš u svom terencu, a to isključuje svaki komfor. Posle nedelju dana tvoje telo zna svaki šav na sedištu, a po truckavim putevima dijagnostikuješ da nemaš kamen u bubregu, jer da ga imaš, već bi ispao  … Svako veče spavaš u drugom gradu, vučeš stvari, svako veče pakuješ ili raspakuješ šator i opremu  za kampovanje. Međutim, kada se u toku dana nađeš u podnožju fascinantnog vodopada, gejzira, vulkana, stojiš na plaži formiranoj od vulkanske lave, gledaš igru foka i ples kitova u moru , zaboraviš i opet s osmehom na licu ideš dalje.

Sportovi koje upražnjavam su samo sredstvo da prirodu upoznam bolje i temeljnije

Koje ste još puteve osvajali i Vaš neostvareni san

Kroz ovaj razgovor nabrojah najzanimljivije destinacije koje sam obišla. Moj san su bili Makču Piču, Kajlas, Luksor i plato Gize, zaostavštine Maja, Egipćana i Tibetanaca.To sam obišla, uglavnom peške. Ostalo mi je još da posetim Meksiko i upoznam nasleđe Asteka. I ne znam zašto, vuče me da vidim Zid plača, takođe imam užasnu želju da odem u Mongoliju kolima….

Ostali ekstremni sportovi koje ste probali? Da li ste razmišljali da se prijavite na prvi komercijalni let u svemir?

Ja ove sportove ne doživljavam kao ekstremne. Volim boravak u prirodi, do tamo mogu doći terenskim vozilom, sviđa mi se da doživim planinsku reku, a raft spust je najbolji način da se reka doživi . Volim pećinu, a bez užarije i posebne obuke, ne možeš da je upoznaš. Sportovi koje upražnjavam su samo sredstvo da prirodu upoznam bolje i temeljnije. Ne vidim sebe na letu u svemir, još nisam upoznala ni planetu na kojoj sam trenutno.

 

Da li ipak postoji nešto čega se bojite?

Da, fobično se plašim konja i životinja koje su veće od mene .

Neka od mojih  najvećih putovanja zapravo počela u redu za karte za koncert AC/DC 

S kim krećete na putovanja? Kako uklapate posao i porodicu

Na planinarske ture idem sa vodičem u kojeg sam stekla poverenje, a ostatak ekipe uglavnom upoznajem na aerodromu. Posle svakog putovanja u mom životu se pojave novi ljudi koji posle ostaju veliki prijatelji i obogaćuju moju svakodnevicu. Off road ture su vožnje gde svi učesnici funkcionišu kao celina i kada idem sa njima, imam osećaj kao da putujemo porodično. Na tim putovanjima mi je često pravio drustvo moj mlađi sin , najbolji suvozač ikad. Imam privilegiju da sam okružena divnim ljudima, tako da imam podršku i prijatelja i porodice za svaku moju novu avanturu . Svakako posebno moram da izdvojim svoje sinove , majku I bivšeg muža koji se svaki put pobrinu da zbog mog odsustva ne trpe ni prodica ni posao .

Očigledno da godine za Vas nisu nikakva barijera. Da li postoje još neke žene koje uspevaju da Vas prate?

Kada započinjem nešto novo , kao recimo ovaj kurs speleologije, ne gledam na kalendar nego slušam sebe i svoje telo. Sigurno će doći trenutak kada ću morati da se smirim, ali to će biti onda kada ja to osetim. Na putovanjima sam imala privilegiju da upoznam sjajne , starije žene koje su mi bile inspiracija .  Svim srcem se nadam da ću i ja biti nekome inspiracija i primer da godine ne moraju biti barijera .

Mnogi će reći svaka čast, ali se nikada neće usuditi da probaju deseti deo onog što ste Vi proživeli. Da li je to stvar ličnosti ili nekada u životu se stvari pokrenu slučajno?

Neke stvari se pokreću slučajno. Skoro sam pričala poznanicima kako su neka od mojih  najvećih putovanja zapravo počela u redu za karte za koncert AC/DC. Ali mislim da je ipak presudna ličnost i želja .

POVEZANI TEKSTOVI