Trio Bohème- klasika na način slovenskih duša

Pijanistkinja Jasmina Kulaglić i Trio Bohème, pored mnogobrojnih angažmana u najvećim evropskim dvoranama, planiraju koncert i u Beogradu

 

Tekst: Zorica Stevanović

 

Ljubav prema muzici, Beogradu i prijateljima iz detinjstva motiviše pijanistkinju Jasminu Kulaglić i Trio Bohème iz Pariza, da razmišlja o ponovnom nastupu u Srbiji. Povod je promocija novog CD-a koji izlazi početkom 2019. Prisećanje na školske dane dve prisne prijateljice pretvorio se u intervju u kojem je umetnica otkrila kako uspeva da spoji profesorski angažman na prestižnom muzičkom fakultetu u Parizu i koncerte po celom svetu, kakve vibracije spajaju Trio Bohème, i zbog čega je poseban koncert-spektakl Oda životu.

Jasmina Kulaglić, drugarica iz detinjstva, izvanredna umetnica, osnivač Trio Bohème, profesor klavira u Parizu na Pole Supérieur de Musique 93, koncertna umetnica, uspešna i srećna žena.

Upoznale smo se u prvom razredu osnovne škole, ona plava, sa plavim očima, ja crna, sa crnim očima. Sedele smo u istoj klupi, prošle zajedno kroz izazove detinjstva i mladalaštva. Obe jedinice, našle smo jedna u drugoj bliskost.Bile smo Vukovci. Još mi je sveža slika: svečana dodela Vukove diplome (do koje se tada dolazilo mukotrpnim učenjem i radom) u pozorištu na Crvenom krstu, gospodin Stevo Žigon sa svojim prepoznatljivim glasom doprinosi još većoj ozbiljnosti i svečarskom duhu ceremonije, proziva nas iz VIII3: Jasmina Kulaglić (sada u Parizu), Branko Đokić (danas živi i radi u Švajcarskoj),  i ja, još uvek u Beogradu. Bila sam tako ponosna na naš trio, i sada mi se raširi toplina po celom telu i radost što smo uspeli!

Delile smo i ljubav prema umetnosti, posebno prema muzici. Obe smo išle u muzičku školu, Jasmina je znala da će se posvetiti muzici, a ja sam više volela neke druge stvari, pa nisam bila dovoljno vredna i odustala sam posle nekoliko godina. Volele smo da kod nje u stanu sviramo i pevamo. Znale smo napamet sve pesme Bitlsa, Sajmona i Garfankela i mnoge druge. Jasmina i ja smo u stalnoj vezi, a vidimo se ili u Parizu ili u Beogradu ili …. negde u svetu. Naše prijateljstvo nije izgubilo na dubini i velikoj ljubavi, iako decenijama ne živimo u istom gradu.

Jasmina drži koncerte po celoj Evropi. Uvek javimo drugarima koji žive blizu i onda se posle koncerta druženje nastavi dugo u noć.

 

Laura Cortes

 

Pohađala si muzičku školu, osnovnu i srednju, a zatim i Akademiju (Fakultet muzičke umetnosti) paralelno sa vrlo zahtevnom eksperimentalnom osnovnom školom (tada “Slobodan Princip Seljo”, sada se zove Ogledna osnovna škola  “Vladislav Ribnikar”) i tada Osmom beogradskog gimnazijom – sada Trećom. Iz ove perspektive, kako vidiš svoje detinjstvo i mladalaštvo? Da li bi mlade savetovala da učine taj napor?

Klavir je ušao u moj život u petoj godini – prvi časovi su bili sa mojom rođakom, koncertnom pijanistkinjom, Zoricom Ćetković, zatim u “Mokranjcu” sa češkom profesorkom Boženom Bandur. Paralelno sa muzičkom školom bila sam u “eksperimentalnom dvojezičnom odeljenju”  francuskog jezika u Osnovnoj školi, sa francuskim profesorima. To se nastavilo u gimnaziji, gde sam paralelno bila na matematičkom smeru. Ceo taj put je bio naporan, ali divan. Muzika me je “nosila“ i hranila od detinjstva, tako da nikad nisam bila sama. Za mene je bilo važno da imam tu podlogu široke kulture, i mislim da je značajno da to bude osnova za kreativnost svakog mladog umetnika.

Kada si se odlučila da se preseliš u Pariz i koji ti je bio glavni motiv?

Posle studija na Fakultetu Muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi Mirjane Šuice, izlazeći kao “prvi student generacije” sa Oktobarskom nagradom Grada Beograda, dobila sam stipendiju za usavršavanje u Francuskoj. Radila sam sa značajnim umetnicima kao Yvonne Lefébure (Ivon Lefebir) u Parizu, ali i u Švajcarskoj sa Edith Fischer (Edit Fišer) iz Čilea, i u Briselu sa Aquiles Delle Vigne iz Argentine (Akiles Dele Vinje) – oboje su direktni učenici jednog od najvećih svetskih pijanista svih vremena, Klaudija Araua.

 

 

Na početku, koji su bili najveći izazovi promene sredine? Jezik si savršeno znala, s obzirom da si jedna od đaka eksperimentalnog dvojezičnog (srpsko-francuskog) odeljenja kojima su predavali isključivo profesori iz Francuske, verujem da nisu ni bili svesni da nisi Francuskinja, ali pretpostavljam da je bilo drugih izazova?

U promeni sredine najvažnije je bilo ući u novi svet, osetiti francuski život, zavoleti ga i prilagoditi se. Imala sam sreće da upoznam kolege iz celog sveta, živeći u početku u divnom prostoru za umetnike u centru Pariza.

Tvoja karijera ide u dva toka – profesor si, ali i koncertni umetnik. Kako sve to postižeš? Reci nam nešto o tvojim studentima u Parizu?

Priznajem da je taj višestruki put jako zahtevan – i koncertima i studentima se dajemo potpuno, sa puno entuzijazma. Najvažnije je zadržati svoj unutrašnji mir, u svakom trenutku, i onda se sve može organizovati i postići. Bila sam srećna da upoznam umetnike sa svih strana naše planete, i vidim kako je muzika beskrajni univerzalni jezik, i kako može doprineti spajanju nacija. U klasi su studenti iz mnogih zemalja sveta, ali i iz Srbije. Divno je to mešanje kultura, a u klasi je veliko međusobno poštovanje i ljubav.

 

 

Tri slovenske zemlje se spajaju u Parizu i kreiraju repertoare iz celog sveta

 

Kao koncertni umetnik nisi se posvetila samo solističkim koncertima, već uvek težiš da koncertima daš jednu novu dimenziju i da okupiš i inspirišeš i druge muzičare, muzičare iz celog sveta.

Ta internacionalna strana me prati celog života: moj prvi Trio Botticelli je građen između Njujorka i Pariza (naš violinista Zoran Jakovčić  iz USA i čelistkinja Claude Giron (Klod Žiron) iz Pariske Filharmonije), koncerti i Masterclass u Italiji, Holandiji, Švajcarskoj, USA… I danas u mojoj klasi na “Pôle Supérieur de musique ” (Visoki muzički fakultet) u Parizu imam studente iz Japana, Kine, Koreje, Argentine, Francuske i – Srbije. Volim to mešanje nacija, i u klasi vlada divno međusobno podržavanje i ljubav.

Osnivač si TRIO BOHEME. Pored tebe, u Trio Bohème su i Lev Maslovsky, violina i Igor Kiritchenko, violončelo. To je slovenski trio, vi ste iz Rusije, Ukrajine i Srbije. Kako je došlo do osnivanja?

Pre tri godine je osnovan moj novi trio – TRIO BOHEME, prvo sa vijetnamskim solistom iz Francuskog Nacionalnog Orkestra, a danas sa Levom Maslovskim iz Rusije i Igorom Kiričenkom iz Ukrajine. Tri slovenske zemlje se spajaju u Parizu i kreiraju repertoare iz celog sveta. Nas novi CD izlazi početkom 2019. godine sa labelom Calliope/NAXOS u Japanu, USA, Engleskoj, Francuskoj, Belgiji… a «numericki» u svim zemljama, pa i u Srbiji.

Da li bi izdvojila još neki interesantan projekat ?

Na mom umetničkom putu vrlo je značajna kreacija koncert-spektakla Oda životusa francuskim glumcem Bertran Festas. Muzika i teatar, dve umetničke grane, se spajaju u originalnoj formi, sa delima Šopena, Glinke, Šostakoviča, i poemama Viktora Igoa, Malarmea, Alfred de Vinjija – predstavljajući jednu univerzalnu i humanističku temu.

Koji je omiljeni repertoar Trio Bohème? 

Često izvodimo slovensku muziku: Dvoržak, Suk, Čajkovski, Šostakovič, ali i Piazzolla iz Argentine, i naravno klasični repertoar- Mocart, Betoven, Šubert…

 

  

Jake su te vibracije rodnog grada, teško se mogu iskazati rečima, ali taj osećaj povezanosti, čak i na daljini, vibrira celo moje biće

 

Da li možda planiraš neki koncert u rodnom Beogradu? Kada da se nadamo tvojoj poseti?

Velika mi je želja da ponovo sviram u svom rodnom gradu, i nadam se da će Trio Bohème biti uskoro pozvan oko izlaska našeg novog CD-a.

Po tvojem mišljenju, kakav je položaj žene u francuskom društvu? Da li si posle toliko godina života u Parizu – prava Parižanka? Da li ti nedostaje tvoj rodni grad?

Francuskinje su dinamične, otmene, prateći modu i čuvene francuske parfeme, i većina je vrlo aktivna. Ali bih rekla da su naše lepe Beograđanke isto toliko kreativne i elegantne, i priznajem da moje srce ide prvo njima. Jake su te vibracije rodnog grada, teško se mogu iskazati rečima, ali taj osećaj povezanosti, čak i na daljini, vibrira celo moje biće. Moj dragi Beograd, moji lepi sugrađani, ostaju prvi u mom srcu zauvek.

I za kraj, sa nadom da ćemo tebe ili Trio Bohème slušati uskoro u Beogradu, želimo ti SREĆNU NOVU GODINU! Šta bi poželela tvojim Beograđankama?

Želim mom lepom gradu i divnim Beograđankama uspešan kraj ove godine, i puno unutrašnje inspiracije za kreiranje uvek lepšeg i svetlijeg života u 2019-oj!

POVEZANI TEKSTOVI