Za sreću je nekad dovoljan jedan zdrav bubreg

Marijana je jedan svoj bubreg poklonila drugarici, a Dejan ga je dobio od slučajnog donora. Kakve su njihove emocije nekoliko godina nakon izvršene transplatacije

 

Zbog nedostatka organa za transplataciju u Srbiji godišnje umre 30 ljudi. Ovo je samo jedan podatak iz crne statistike koji pokazuje koliko smo daleko od optimalne situacije neke prosečno razvijene zemlje. O samom procesu preuzimanja organa pisali su mnogi mediji, ali šta se dešava na psihološkom nivou sa živim donorom i osobom koja preuzima nečiji organ. Dvoje mojih prijatelja našlo se u ovoj situaciji, ali na suprotnim stranama. Marijana Milosavljević, pre nekoliko godina, poklonila je bubreg svojoj drugarici, a Dejan Ivanović je dobio bubreg kako bi nastavio normalan život. Njih dvoje pristali su da odgovore na neka lična pitanja, uz opasku- samo bez patetike molim.

 

Slobodan Kotrica

MARIJANA

 

Iz današnje perspektive kako ti se čini lična odluka da drugarici daš bubreg?

I danas mi se čini kao jedina moguća odluka. Nametanje, guranje, grabljenje i gaženje u cilju ispunjavanja sopstvenog interesa smatra se vrhunskim idealom u meri da solidarnost gubi pred našim očima. Ja verujem u neophodnost zauzdavanja, a nekad i odustajanja od samo sopstvenih interesa. Verujem u nešto što se zove ljudska odgovornost koja podrazumeva brigu o onima koji imaju manje sreće od nas.

Koliko si promenila stare navike? Da li si se ičega odrekla?

Nisam se odrekla ni jedne stare loše navike.

Da možeš, znam da bi bubreg dala i tvojoj mački. Ali da li si se ikada zapitala koliko je tvoja odluka s jedne strane humana, a s druge obavezujuća?

Imam obavezu jedino prema sebi, životinjama i ljudima koje volim. To što mirno spavam znak je da svoje obaveze ispunjavam.

Naravno da koketiram sa smrću, pa život je neka vrsta pripreme za smrt

Da li imaš donorsku karticu?

Ne. 

Da li planiraš da podeliš još neki deo sebe. Postoji li osoba koja te nikada ne bi dobila?

Delim sebe sa velikodušnima, plemenitima, sa ljudima od integriteta, sa onima koji me menjaju, zbog kojih hoću da se menjam, sa onima zbog kojih postajem bolja osoba. Neprestano težim da sam u društvu boljih od sebe i zaljubljujem u žene i muškarce podjednako. Klonim se međutim nadobudnih, malograđana, samozaljubljenih, onih koji neprestano pametuju, agresivnih, tvrdoglavih, ljudi bez osećaja za meru (nedostatak osećaja za meru je osobina koja mi sa godinama sve više smeta)… 

Onima koji te poznaju jasno je da celog života koketiraš sa smrću. Da li je i ovaj čin bio neka vrsta dvoboja?

Bila je to borba sa kukavičlukom. Naravno da koketiram sa smrću, pa život je neka vrsta pripreme za smrt. Razmišljanje o smrti je pitanje duhovne higijene i prosto mi je neverovatno koliko su ljudi nespremni da razgovaraju o toj jedinoj izvesnosti pred nama. Mene sopstvena smrt ne užasava, najteže je podneti smrt onih koje volimo. Smrt onih za koje smo vezani ljubavlju je ta koja nas razara.

Ukoliko u skorije vreme zaživi tehnologija 3D printa organa, da li bi vratila deo koji ti nedostaje?

Volela bih to. Iz prostog razloga što se malo uležem na levu stranu (nedostaje mi levi bubreg) dok hodam.

Šta si prvo pomislila posle operacije i koje je to pitanje na koje nikada nikome ne bi želela da odgovoriš?

Probudili su me strašni bolovi i prvo što sam pomislila bilo je da više nikada nikom neću da dam bubreg. Sigurna sam da ne postoji samo jedno pitanje na koje nikada nikome ne bih želela da odgovorim.

Privatna arhiva

DEJAN

Prošlo je više od pet godina od operacije. Iz ove vremenske distance kako gledaš na sam čin i period od tada?

Za par meseci navršava se punih šest godina. Ako uračunamo period od 10 meseci provedenih na dijalizi, prvu nefrektomiju (vađenje bubrega) samu transplataciju,  naknadnu operaciju zbog izvesnih komplikacija, zatim i drugu nefrektomiju, dobićemo dve godine više provedene u bolnici nego kod kuće. To je vreme stalnih postoperativnih oporavaka. Kada danas, s dosta elana i u dobroj kondiciji, bacim pogled na taj period, sve izgleda začuđujuće,skoro neverovatno.

Koliko se promenio tvoj život? Koliko si odgovorniji prema sebi? Da li si korigovao neke svoje stare navike?

Život se promenio uveliko, naravno na bolje. U pogledu zdravlja, ali u poređenju sa jednim mojim drugarom, takođe transplantiranim, ne mogu da se pohvalim njegovom disciplinom. Mislim da imam pozitivan odnos prema životu, što je bitan činilac. Takav stav i redovno uzimanje imunosupresivne terapije jesu dve stvari koje za sada obezbeđuju dobre rezultate.

Sticajem zaista čudnih okolnosti znam ko je moj donor i dosta pojedinosti iz njegovog života.  Izgleda da je bio izuzetno živopisna ličnost

Kako izgleda jedan tvoj dan?

Radije bih odgovorio kako izgledaju moji dani. Imam suprugu i dvoje dece-sin 32 godine, ćerka 16. Tako da sam na sreću često okružen mladim ljudima. Volim rano da ustanem. Jutra su za mene nenadoknadiva. Čitalačka strast iz rane mladosti nije me napustila, naprotiv. Duge šetnje sastavni su deo svakog mog dana. Moram ovde da napomenem da me fascinira neuporediv značaj kretanja svake vrste za kvalitet života jednog čoveka. Ono je neiscrpan izvor sreće, zadovoljstva, dobrog raspoloženja, a samim tim i opšteg zdravlja. Da sam u prilici nikada ne bih prestao da o tome govorim ljudima. Dobar deo dana provodim u društvu svoje supruge. Teško mi je da nađem reči koje bi verno opisale njenu požrtvovanost i podršku, ne samo u vreme bolesti već i tokom čitavih 28 godina zajednice. Sve u svemu, živim aktivno. Penzionerski status tome nikako nije naudio, naprotiv.

Da li imaš podatke o davaocu bubrega? Da li si nekada poželeo nešto više da saznaš o njemu? Koliko ti je to uopšte bilo bitno?

Sticajem zaista čudnih okolnosti znam ko je moj donor i dosta pojedinosti iz njegovog života. Po onome što sam čuo, izgleda da je bio izuzetno živopisna ličnost. Često razmišljam o njemu, a njegovoj porodici sam neizmerno zahvalan zbog odluke da produže nečiji život, u ovom slučaju moj.

Da li si se ikada uplašio da li ćeš moći isto da funkcionišeš nakon operacije?

Ne, nisam se uplašio, iz jednostavnog razloga što sam dobro znao da se nakon transplantacije sve životne funkcije neuporedivo unapređuju. Istina, ima pacijenata koji i pored mogucnosti transplantacije i dalje ostaju na dijalizi, zato što ne žele da prihvate rizik operacije. Uz poštovanje svačijeg izbora, mislim da je to ipak pogrešna odluka. 

Organizam je i dalje jedna velika misterija. Da li si se nekad upitao da si novim bubregom možda dobio i jedan deo nečije duše, emocija, karaktera…

Isto pitanje i sam sam postavio doktorki Mirjani Laušević, kod koje se lečim unazad 15 godina. Ispričala mi je interesantan slučaj. Naime, jedan njen poznanik, čovek izuzetno vredan i svestran uporno je izbegavao kuvanje. Kasnije kada je postao stastveni kulinar, ispostavilo se da mu je presađeno srce profesionalnog kuvara. Bez obzira što ga ona lično poznaje, ovo treba posmatrati na nivou ćaskanja. Nema naučnih potvrda za tako nešto (takozvani transplantirani karakter emocija i sl) što ne znači da to nije zaista interesantna tema za razmišljanje.

Da li si ikada pomislio da ti je data druga šansa, ili se time nikada nisi opterećivao.

Ne samo šansa, dat mi je nov život. Da ne budem pogrešno shvaćen i na dijalizi može da se odži visok nivo kvaliteta života, međutim to zahteva gvozdenu disciplinu. U uslovima dijalize, broji se skoro svaki gutljaj vode, meri svaki gram namirnica koje unosite, samo tako se može obezbediti dugo preživljavanje. Poznajem ljude koji su 30 godina na dijalizi, njihova upornost i volja za zivotom su zadivljujući.

U nekoj bližoj budućnosti organi će se dobijati 3D printom. Šta ti misliš o tome?

Ne mogu da se pohvalim nekim naročitim tehničkim obrazovanjem, ali po onome što sam čitao mogućnosti 3D printa su fantastične, naravno i mogućnosti za njegovu zloupotrebu. Međutim, ne postoji nijedan tehnološki napredak u bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti koji nije podložan zloupotrebi. Radije bih obratio pažnju na njegovu pozitivnu primenu.

 

 

POVEZANI TEKSTOVI