Zašto je život u cirkusu bila privilegija

 

Kada neko provede petnaest godina u jednom od najvećih italijanskih cirkusa, Moira Orfei, ima mnogo toga uzbudljivog da ispriča

 

Ne tako davno cirkus je bio mesto koje je okupljalo porodice, gde se orio smeh zbog smešnih klovnova i uzdasi nakon akrobatske tačke izvedene visoko, ispod krova šatre. Dolazak cirkusa u grad, ili još bolje u neko manje mesto, izazivao je veliko uzbuđenje. Setite se svojih emocija na pomisao cirkuske šatre i atmosfere koja je vladala kada se ugase svetla. A da li ste se zapitali kako je izgledalo provoditi dane i noći u ovom šarenom svetu, u kojem je živelo više od stotinu ljudi i isto toliko životinja? Sanja Trifunović Hiblović provela je petnaest godina u jednom od najvećih i najpoznatijih italijanskih cirkusa. Moira Orfeie bio je njen pokretni dom koji joj je doneo mnogo uzbuđenja. Deo atmosfere Sanja je opisala u svojoj knjizi Zagrli sebe i svoj život, a XX Zoni je otkrila još neke detalje iz života u cirkusu, o čemu se realno danas malo zna

 

 

 

Kako se desilo da ste odlučili da živite u cirkusu?

Moirin cirkus je gostovao u Pezaru, preko puta picerije koju je držao moj suprug i u kojoj sam i ja radila. To je bio početak druženja sa tim neobičnim i posebnim svetom i početak kraja jednog načina života i tadašnjeg braka. Vrata  širom otvorena su me strpljivo čekala. Dugo sam o tome razmišljala. Odluka, naravno, nije stigla preko noći.  Sačekala sam da starija ćerka završi srednju školu. Mlađa je želela da ide u akademiju za akrobatarske veštine koja se nalazi u Veroni, a koju su osnovali baš ljudi iz cirkusa, a profesori su nekadašnji artisti. U toj školi tj. koledžu deca uče  razne veštine, a prednost je što u prepodnevnim satima pohađaju redovnu školu. Rukovodila sam se srcem. Ispostavilo se da nisam pogrešila. Oslobodila sam se predrasuda i počela da uživam u onome što mi život pruža. Pomislila sam da se ništa ne dešava slučajno. To je bio kao neki znak na putu koji sam prepoznala kao takav. U tome je mnogo zaslužan i moj sadašnji suprug. Nisam mogla da se oduprem osećanjima koja su nadolazila iz duše. Tačnije, nisam htela tome da se oduprem.

 

 

 

Moira je snimila više od pedeset filmova i svoju popularnost iskoristila za jedinu pravu strast i ljubav koju je imala, svoj veliki šator 

Interesantna je istorija nastanka jednog od najvećih italijanskih cirkusa Moira Orfei ? Ko je ustvari bila gospođa Moira i zbog čega su je svi voleli?

Moira je bila član velike porodice Orlando Orfei. Kada je njen stric Orlando otišao u Brazil i tamo otvorio cirkus, Moira je sa svojim suprugom osnovala svoj cirkus 1963. godine u Italiji koji je vrlo brzo postajao sve poznatiji i veći. U to vreme Moira se bavila i glumom. Radila je sa popularnim režiserima, Federikom Felinijem, De Laurentisom, glumcima Marčelom Mastrojanijem i Vitoriom Gasmanom. Snimila je više od pedeset filmova i svoju popularnost iskoristila za jedinu pravu strast i ljubav koju je imala, svoj veliki šator pod kojim je bilo mesta za sve. Moiru su svi voleli jer je unatoč svojoj slavi bila jednostavna i posebna. Papa Vojtila ju je pozvao više puta sa svojim umetnicima u Vatikan, princ Renije je često dolazio da gleda predstavu, družila se sa vrhunskim ličnostima, bila čest gost u televizijskim emisijama od kojih se jedna emitovala punih pet godina, jednom nedeljno, i zvala se Subotom uveče u cirkusu. Bila je to jedna od najgledanijih emisija svih vremena. Moj suprug je punih pet godina radio na tom programu u Milanu.

Kako je izgledao jedan Vaš dan?

Moj posao se odvijao van cirkusa. Bavila sam se marketingom i reklamom. Znači putovala sam svaki dan. Kada bih se vratila sa posla predstava je već bila u toku. Bez obzira što sam napamet znala svaku tačku gledala sam sve opet i opet. Entuzijazam i izrazi lica zadovoljne publike su me ispunjavali. Sjaj je i sada u meni kada pričam o tome, jer druženja sa stanovnicima tog malenog grada je teško prepričati. Nakon predstave smo se zaustavljali ispred pokretnog kafića, slavili rođendane, ili negde izlazili. Osim rada, podrazumevalo se druženje i provod. Ali i odlazak u kupovinu, pripremanja ručka i sve ono što se odvija i u normalom zivotu.

Vi kada opisujete kućicu gde ste živeli izgleda kao bajka?

Da, moja pokretna kućica je baš tako izgledala. Malena ali dovoljno velika za sve goste koji su rado dolazili. Uživala sam u njenom entetijeru, u njenim bojama i konforu. Terasica je bila puna cveća i na njoj sam ispijala moje jutarnje kafice upijajući svaki put neki drugi pejzaž.

 

Katia nije jela, nije htela da radi i očigledno je mnogo patila

Odnos prema životinjama je posebna priča- posvećenost zaposlenih prema njima je neverovatna. Priča o odnosu slonice Katie i osobe koja je brinula je prava poezija.

Da Katia je moja vršnjakinja i mogu reći moja specijalna drugarica. Ali ona je imala posebnog prijatelja. Osoba koja se brinula o njoj , hranila i pazila često bi i zadremala u senci njenog ogromnog tela. Jednom prilikom je poželeo da ode u Poljsku u posetu rodbini nakon dužeg vremena. Nakon nekoliko dana morao je da se vrati. Katia nije jela, nije htela da radi i očigledno je patila. Kada ga je ugledala to je bila posebna radost.

To je u stvari jedan veliki sistem koji je savršeno bio organizovan. I deca su se uklopila odlično sa svim svojim školskim obavezama.

Davnih godina škola je postojala i u samom cirkusu. Učiteljica je putovala sa svojim đacima. Kasnije, deca su morala da pohađaju škole u mestu u kome je turneja. Za njih je to normalnost, a po zakonu svaka škola mora da prihvati učenike bez obzira da li se radi o četiri dana ili tri nedelje.

 

 

 

Cirkus je ustvari bio svet u malom- splet različitih kultura, religija i jezika. Kako je to funkcionisalo?

Prvenstveno uvažavanje i poštovanje. Ne postoje predrasude. One nisu ni moguće u tom okruženju. Na kraju krajeva svi smo ljudi, isti, rođeni samo na nekom drugom delu sveta. Jedni od drugih možemo samo puno toga da naučimo i da se obogatimo.

A ljubavi? Bilo je tu i gej ljubavnih priča. Ovaj zatvoreni svet je imao širinu u svakom smislu.

Da , toliko mali a toliko šarolik i širok. Moira Orfei je oduvek podržavala gej slobode. Oni su nalazili utočište u njenom okruženju jer niko ih nije osuđivao. Moira ih je , malo je reći, obožavala. Uvek je govorila da je razumeju i savetuju bolje od žena. Oni su i moji prijatelji. I iskreno njihov intimni život me ne interesuje. Družimo se , sarađujemo bez ikakvih problema.

Koliko je ustvari teško raditi u cirkusu? Ne sme se biti bolestan, deprimiran, tužan zbog smrti drage osobe…

Postoje teške situacije i okolnosti. Predstava mora da se održi. Ulaznice su već rasprodate. U ljudima koji rade u cirkusu urođena je odgovornost i važnost posla. Ljudima van tog kruga može da izgleda okrutno. Njima je to normalan tok. Dok rade, vide samo publiku. Najveća nagrada je aplauz. Neretko, zbog vremenskih nepogoda, žitelji tog malog pokretnog grada moraju da budu spremni i iz toplih kreveta izlaze i kontrolišu zoološki vrt, sam šator koji može da se ošteti ili da poplavi.

 

Bili smo večni turisti otkrivajući lepote gradova u kojima smo gostovali

S kim ste Vi bili najbliži?

Moira je bila za mene savetnik i često smo provodile zajedno vreme u priči. Stekla sam divne prijatelje. To su artisti sa kojima se čujem redovno i koristimo svaku priliku da se ponovo sretnemo. Neke je posao odveo na Madagaskar, druge u Pariz… ali Italija je naše mesto susreta.

Da li ste nekada osetili osudu svojih najbližih što ste izabrali takav način života?

U početku svakako da. Onog momenta kada su videli kako izgleda naš život, rečenica koju su izgovarali bila je: “ Blago tebi ”. Provodili su svoje godišnje odmore sa nama. Danju na plaži, zatim uz najlepšu predstavu u Evropi, večeri u šarolikom odabranom društvu uz dobro raspoloženje. Bili smo večni turisti otkrivajući lepote gradova u kojima smo gostovali.

I Vaša ćerka se profesionalno posvetila cirkusu?

Da. Radi kao akrobata i putuje svetom. Kao sve mame, volela bih da sam uvek uz svoju decu, da smo blizu u svakom trenutku. Međutim, to bi bilo nepošteno. Treba uvek podržati ono čemu su naša deca naklonjena i što ih čini srećnim. Mi smo tu samo da im damo krila i da ih pustimo da lete. A kada se realizuju u svom poslu i životu, možemo da budemo ponosni.

 

Tema o životinjama u cirkusu već prerasta u političku dimenziju kada je u pitanju Italija i veći deo Evrope

 

Ipak, cirkus danas ljudima više nije toliko važan. Sve je više onih koji osuđuju odnos prema životinjama tamo. Šta Vi kažete na to?

Puno faktora utiče na posećenost takve vrste predstave. Kada vidite na raznim reality akrobate, znajte da su sigurno rođeni cirkusanti, ali u tom nekom talent šouu kao da su više uvaženi.Tema o životinjama već prerasta u političku dimenziju kada je u pitanju Italija i veći deo Evrope. Ja ne volim o tome da pričam ali samo mogu reći da životinje u cirkusu kod Moire Orfei i drugih uvaženih imena u tom svetu, koje odlično poznajem, nikada nisu bile ni na koji način maltretirane. Pruža im se nega, dimenzije prostora koji je zakonom određena, uče se uz igru i poverenje. Strah ne sme da postoji. Rođene su i odrasle u tom ambijentu, vezane su za ljude sa kojima žive. Zašto bi Katja, slonica ispoljavala takve emocije kada njen prijatelj , čovek, otputuje?! Često smo pred glavnim ulazom nalazili kutije sa tek rođenim kučićima. Svi oni su kod nas našli svoj dom. Svaka porodica je imala više od jednog psa. Jednom prilikom u Torinu, pred Uskrs, jedno jagnje je dolutalo do nas. Nije završilo na nekoj trpezi. Kod nas je odraslo i nabavili smo mu i društvo. Dolaskom u drugi grad, postoje kontrole profesionalaca, veterinara, ljudi za zaštitu životinja. Bez njihove saglasnosti predstava ne može da počne. Uvek su bili oduševljeni načinom na koji se životinje tretitaju kod nas. Svaka je bila zdrava, sjajne dlake, i privržena dreseru.

Šta Vam najviše nedostaje?

Moja lepa prikolica, promena mesta boravka svake nedelje, susreti sa prijateljima duž čitave Italije i životinjsko carstvo oko mene. Ali kada se nostalgija pojavi, dovoljno je da odem kod ćerke ili prijatelja i bar na kratko osetim čar nomadskog života. Moj život sada ispunjuje i moja unučica koja je posebna vrsta bezuslovne ljubavi.

 

Kako danas izgleda Vaš život?

Sretna sam, jer mogu da biram. Ne postoje granice za mene. Sada mi prija Beograd, moja dugovečna prijateljstva i neki novi izazovi. Moja knjiga  Zagrli sebe i svoj život počinje da živi na ovim prostorima i prevodim je i na italijanski jezik. Pišem i dalje. Imam još toliko puno da kažem.

 

POVEZANI TEKSTOVI