Želim jednu gluvu sobu

Radijski ljudi znaju, kada je iznad vrata upaljeno crveno svetlo, nema ulaska. U mojoj, kućnoj gluvoj sobi, to bi bilo mesto gde sam sva svoja

 

Već neko vreme razmišljam kako bih volela da mogu da imam svoju “gluvu sobu”, onakvu kakva postoji u radio stanicama gde se emituje program uživo. Ne zbog toga da javnost ima direktan prenos iz mog života, već da dobijem svoj nemi, dobro izolovan prostor, zaštitnik izliva emocija i misli. Uglavila bih je na raskršću svih prostora u stanu, ali tako da postanem nevidljiva i nedokučiva. Da li i vi drage moje istomišljenice ponekad poželite da vas ceo svet ostavi na miru? Pre neki dan me je utešila jedna Tviterašica koja je na sličan način izložila svoj problem. Parafraziram: podsmehuju mi se ukućani šta će meni mirišljave sveće? Pa kada ste osvojili sav prostor u stanu, i vilenite do ranih jutarnjih sati, da dozivam duhove! E upravo tako.

Hadis Safari, Unsplash

Kada vam stigne prinova, prvih godinu dana mislite da je to kraj sveta i da vam ništa više u životu neće biti toliko naporno. Kakva greška! Neću da uspaničim mlade mame, ali uživajte, ovo je ustvari najlepši period, jer niste ni svesne šta dolazi. E ovaj gluvi prostor, između ostalog mi je potreban i zbog toga. Da vrištim od muke, iz mnogo razloga.

Od praktično prvog dana novog života u meni sledila sam sva knjiška uputstva- mazi stomak, obraćaj mu se sa puno ljubavi, puštaj lepu muziku… jer sve to utiče na formiranje zdrave ličnosti. I sve to radila, ali hajde da se zadržim samo na muzici. Nije da su slušale samo klasiku, ali definitivno nikada u kući nisu imale priliku da prisustvuju gromoglasnom pražnjenju orijentalno nagomilanih emocija bustovanih alkoholom. Trinaest godina kasnije, slučajno otkrivam da u slušalicama na mobilnom ustvari trešti najgora varijanta- oda silikonima, novčanicama, bleji, džipovima i ostalim predmetima visokorangiranog sladostašća milenijalaca s ovih prostora. Znate šta me je ustvari najviše pogodilo? To što je slušanje ovoga postala neka vrsta revolucije, sluša se u ilegali, a poriče se da se to ikada desilo. Nekako se sve dogodilo slučajno, bez glasnih zabrana, a ja ostala zatečena. Možda je normalno da Raste, Jala Braća i Bube zauzmu mesto Ekatarine, Prljavog kazališta i Zabranjenog pušenja u novom veku i da njihovi tekstovi jače ugrizu za srce od sad već potpuno uvenulog evergreena Džonija Štulića? Ali kad krenu crne misli, nema zaustavljanja i preispitivanja. Ali kako je to moguće, kada su kao male uživale u postavci Munka i potpuno neočekivano stajale pred Krikom i postavljale hiljadu pitanja, a nama bilo drago jer smo ih usmerili u dobrom pravcu. A šta ako sutraaa… E zato mi treba “gluva soba”, da čupam kosu i vrištim, a da ne rizikujem da budem optužena za zlostavljanje.

Ovde bih mogla da se posvađam na sav glas, i da frustracije nazovem pravim imenom

“Gluva soba” mi treba i zbog suza. Nije da sam neka plačljivica, ali i ovako kada poteku na jedno oko ( na drugom su presušile pre desetak godina, posle jedne ozbiljne intervencije, a do danas to niko ne zna) primeti samo pas. On se zabrinuto upilji, očekujući objašnjenje, a kad ne pomogne, zagnjuri glavu u moje krilo i tiho pati sa mnom. Zato bi moj pas imao slobodan pristup “gluvoj sobi”. Mojim pobesnelim hormonima ne bi smetalo da tamo mljacka ili hrče, kada upadne u dubok san. Ustvari, kada bolje razmislim, on nikada, nikoga od nas nije izneverio. Dobri anđeo prati sva naša raspoloženja i turbulencije, kao nemi posmatrač.

Tu bih unela i neke drage sitnice i uspomene, koje nemaju nikakvu realnu vrednost, ali emotivnu veliku, koje vremenom nestaju, kao čarape u veš mašini. Na pitanje gde su, nikada ih niko nije video, verovatno sam ih sama zaturila, a možda nikada nisu ni postojale.

E da, ovde bih mogla da se posvađam na sav glas, i da frustracije nazovem pravim imenom, bez ustezanja da ću pogrešno biti protumačena ili možda biti odgovorna za urušavanje prava ličnosti pubertetskih i adolescentskih nežnih godina. Ovako, moram da se derem šaputanjem, oko tri ujutro, kada napokon legnu i spuste mobilne na punjenje, ili zakazujem bračni obračun u parkiranom autu u garaži sa spuštenim vratima, uz prigušeno svetlo. Za svađu su mi potrebni reflektori kako bih istinu pročitala iz očiju.

U gluvu sobu bih unela i sve one zabranjene stvari koje zahtevaju dodatna objašnjenja, izazivaju sumnju ili poriv za istraživanjem

Drage gošće bile bi i najbliže prijateljice sa kojima inače u zajedničkom prostoru često nema načina za razmenom teških istina, osim telepatijom, a to nam još uvek loše ide. Ovde bismo se kikotale bez čudnih pogleda i đuskale uz snimke deda, na čije koncerte više niko ne ide. Kovale bismo planove kako pobeći što dalje na neko mesto koje ne frustrira, gde se najbolje gleda u sunce, ili izležava ispod njega.

U njoj bih mogla da pročistim glavu dnevnom dozom kardio treninga koji definitivno hrani hormon sreće. I kad krene svakodnevni život da me bombarduje banalnim formalnostima i nerazumevanjem svake vrste, isparim na neko vreme, da bih se vratila u grotlo zajapurena, sa širokim osmehom. I da, u “gluvoj sobi” ne bi bilo vesti, ni o Kosovu, ni o tome kako nam strava ide, bez statistike koliko je njih otišlo i kako smo uveliko zemlja staraca, kao i koliko je miliona otišlo na novogodišnje ukrase sa cvetovima, skaradnim foteljama i  smešnim irvasima. Želim samo tišinu. Dragi Deda Mraze, želim jednu gluvu sobu u kojoj mogu da budem svoja.

POVEZANI TEKSTOVI