Ivo Pogorelić na Kolarcu- bila je vest koja je kao oluja protutnjala Beogradom. Publika nije disala, a ni ja
Tekst: Zoe
Bila je 1978. godina, između gimnazije i upisa na fakultet. Sedela sam na podu tako da mi je TV bio iza leđa. Nedelja popodne. Tada se u svim kućama gledala popularna emisija Nedeljno popodne, koja se emitovala jednom iz Beograda, jednom iz Zagreba. Nisam slušala šta Saša Zalepugin govori. Čujem prve tonove klavira. Još ne reagujem. Shvatim da je u pitanju Šopenovo delo i da neko svira potpuno zaneseno i onako kako sam zamišljala da sam Šopen svira! Tada dvadesetogodišnji Ivo Pogorelić spremao se na svoje prvo međunarodno takmičenje. Potpuno me je omađijao svojim sviranjem. Imao je jedinstven stil izvođenja, bio je hrabar da bude drugačiji, da delo koje je komponovao neko drugi vrlo lično izvede i da mu udahne neke druge emocije.
Sada je 2017. godina, čitam u novinama neverovatnu vest: Ivo Pogorelić u Beogradu! Drugarica i ja u isto vreme zovemo jedna drugu. Ona stanuje bliže Kolarcu i prihvata da ide po karte. Srećne je ruke i dobija karte koje su se verovatno istog dana i rasprodale. Ide nas nekoliko, svi se neopisivo radujemo.
I dolazi taj dan: 18. decembar. Mi se vraćamo sa puta, samo ubacujemo stvari i žurimo ka Kolarcu. Da li će biti onako divan i sjajan? Da li će svirati na bis Šopena? Da li ću opet doživeti onako duboke emocije?
Ispred Kolarca gužva, puno ljudi se međusobno poznaje, javljamo se poznatima, svi su u posebnom raspoloženju.
U sali predivan sjajni crni labud, novi Steinway. Kako li će zvučati? Maestro ga je sam birao. Slušaoci sede i na bini, oni prvi mogu da vide Maestra. Prolama se aplauz, magija počinje……
Imam divan pogled na ruke Maestra. Neverovatne su, više miluju dirke nego što ih pritiskaju
Početak je Mocart, Fantazija, možete da zamišljate vilinske zemlje, možete da budete realiniji, ja samo slušam i jedva dišem. Bojim se da previše glasno dišem i da ću poremetiti savršenstvo. Dramatični i snažni Betoven donosi puno energije i virtuoznost. Imam divan pogled na ruke Maestra. Neverovatne su, više miluju dirke nego što ih pritiskaju. U krešendu isto, minimalni pokret, zvuk koji ispuni svaki atom svega u sali.
Maestro nije više dvadesetogodišnji čupavi mladić. Otmeni pokreti, uzdržano osmehivanje
Za vreme pauze gotovo i da ne razgovaramo, da nešto ne pokvarimo. Da ne uđemo prerano u realnost.
Nežni Sibelijus i ponovo potpuna ljubav između Maestra i crnog labuda. A onda moćni Rahmanjinov. Maestro nije više dvadesetogodišnji čupavi mladić. Otmeni pokreti, uzdržano osmehivanje. Elegancija. Izvođenje i pored minimalnih pokreta ispunjavajuće, strasno. Puno se toga desilo od prvog susreta do danas. I Maestru i meni. Ali ipak ista magija, isto uzbuđenje, isto odvajanje od stvarnosti i let kroz note i osećanja. Svi stoje i aplaudiraju. Divan prizor. Jedan bis, pa još jedan. Za kraj – Šopen. Nadam se da Šopen odnekud prisluškuje i vidim ga kako se smeši. Uživa. A kako ne mi?
