O vožnji po lokalnim putevima u oblasti Karpata, o tome kako je tragati za gejzirima u unutrašnjosti Islanda, o gospodinu vodopadu, glečerima koji se tope i fokama koje plešu
Fotografije: Vilijam Ćirković i Aleksandar Veljković
Za one koji obožavaju prirodu i vožnju odlazak na off road putovanja je izazov za koji se nekada živi cele godine. I dok su vozači terenaca van glavnih puteva najčešće bili muškarci, polako i žene osvajaju ovu veštinu. Karmen Jovanović Kajdaći , o kojoj ste već mogli da čitate na XXZoni, bila je prva žena u Beogradu koja se priključila zaljubljenicima ovakve vožnje, i posle obilaska Srbije krenula u neke daleke predele. Ovoga puta pričala mi je o tome kako je prošla neformalni test kojim je zadobila poverenje muških off road vozača, zbog čega bi volela da su Karpati kod nas i kako je izgledalo mesec dana voziti terence po lokalnim putevima na Islandu
Off road vožnjom počela sam da se bavim pre sedam godina, a motivisana idejom da na taj način dođem do neke egzotične destinacije ili da jednostavno odem u prirodu do vodopada, pećine, fenomenalanog vidikovca… Na početku sam u tu avanturu krenula sama, recimo zimi krenem kod majke na Frušku goru, pa skrenem sa puta da proverim kako izgleda voziti kroz smetove. Upravo po snegu se desila moja prva off road vožnja, a povod je bila humanitarna akcija, pomoć zavejanim selima kod Vladičinog Hana. Na poziv prijatelja, planinara, priključila sam se ekipi i pokazala, da ja to mogu, da volim i da nisam razmažena. Te godine bila sam jedina žena, dok danas društvo mi pravi devojka koja je zahvaljujući svom ocu, zaljubljniku u off road vožnju, prvo bila suvozač, a sada je ravnopravni član ekipe. Za tako nešto, naravno, najvažnije je da volite da vozite. Mene najveći adrenalin trese baš tako – kad vidim neku ozbiljnu uzbrdicu i kola krenu da šetaju levo desno, meni krene srce iz grudi i popne se sve do grla, a onda da vidite te sreće kad izađem do vrha. To su najzahtevniji izazovi.
Pretpostavljam da si prošla neku vrstu testa kod muške ekipe?
Nije to bio pravi test, ali neka provere je bila. Sećam se kada sam otišla na Sretenski karavan, prvo pitanje je bilo:” Ko vozi ovu Toyotu”? Kuma i ja smo sedele za stolom sa muškom ekipom i verovatno su pomislili da smo njihovi suvozači. Oni dobiju startni broj, ja ne. Njima stignu stanice na početku vožnje, mene preskoče. Svi stanu u kolonu, ja na kraju, iza svih. Još ja stigla sa nekim neodgovarajućim gumama, jer nemam iskustva. Posle starta, ubrzo smo došli do uzbrdice gde su se svi zaglavili, izvlačili se sajlama… I u tom haosu, prođem ja bez zaglavljivanja i još dvojica. Na vrhu me je dočekao aplauz. I tako je sve počelo.
Osobe koje se bave off road vožnjom uglavnom su članovi udruženja?
Da, u Sbiji ima puno džip klubova, u Zrenjaninu, u Golupcu, u Beogradu su Jeep klub, Alloverland, Nomad offroad sa kojima sam i ja putovala. Najčešće ture se organizuju od petka do ponedeljka i obilaze se određene destinacije kod nas, recimo Tara. Napravi se piknik na jezeru, spava se u šatorima u šumi, i to su takozvane soft vožnje, koje ja volim. Praktično turistički obilasci, turistic offroad, kako ih zovu overlanderi.
Osim kod nas, ti si vozila off road i u drugim zemljama?
Provela sam nekoliko letnjih sezona vozeći po Karpatima u Rumuniji. Priznajem da sam na početku imala predrasude, ali posle mi je bilo krivo što Karpati nisu kod nas. Kad se zavučeš u mesta koja nisu pristupačna, pored neverovatne prirode, naiđeš na ljude i njihove priče koje su neprocenjive. Recimo, naleteli smo, usred ničega, na drvoseču koji je izvlačio drva, a ideja nam je bila da ga pitamo koliko je dobar put koji smo izabrali. Naravno, oprezno krenete u komunikaciju na engleskom, kad ovaj dekica vrlo skromnog izgleda, progovara na perfektnom,školskom engleskom, sa savršenim akcentom. Bili smo toliko šokirani, da nismo ni čuli šta je rekao o prohodnosti puta.
Kako je ustvari izgledala off road tura po Rumuniji?
Kada smo prešli granicu, ušli smo u šume Karpata i tu proveli nekoliko dana. To je nomadski život-svako veče na novom mestu postavljaš šator, najčešće na proplanku blizu neke rečice, odnosno vode. Kada leti voziš off road, ogromna je prašina, budemo toliko prljavi i pored toga što pazimo da je sve vreme zatvoren prozor, ali ne vredi, jer kad skineš naočare izgledaš kao rakun sa belim tragovima oko očiju. Zato je jako važno da si blizu vode, da se malo okupaš, središ i ideš dalje.
A što se tiče hrane?
Svi su opremljeni frižiderima sa 12 volti, a svaki treći dan silazimo do sela, da obnovimo zalihe hrane i što je najvažnije natočimo gorivo. Uvek se takva putovanja detaljno isplaniraju, s idejom da se svake nedelje nekoliko dana provede u hotelu, kako bi se normalno naspavali i okupali. Tako smo organizovali i put u Maroko, a i na Island. Tokom leta na ostrvu je jako mnogo turista tako da su hoteli bili izuzetno skupi, ali nismo imali izbora. Ono što je najvažnije jeste da nikada ne ideš sam. Uvek moraju da budu dvoja, troja kola, jer ako se zaglaviš da imaš pomoć.
Da li si imala neku rizičnu situaciju?
Dešavali su se kvarovi, a s vremena na vreme imali smo manje probleme kada smo se spuštali niz kose nagibe. Tada proceniš situaciju, pa kada je riskantno zakačiš se preventivno za drvo, da ideš polako, a ako krene da te nosi, ipak si obezbeđen. Uvek se proceni opasnost puta, ne ide se na rizik i pre se izabere varijanta povratka na neki drugi put. Nikome nisu potrebne ekstremne situacije, ne samo zbog toga što bi životi bili ugroženi, već ti ne treba ni situacija u kojoj rizikuješ da oštetiš auto.
U vožnji po Maroku i Islandu bila si suvozač?
Da, išla sam sa svojim prijateljem koji je vozio Defender Land Rover. Nepisano je pravilo da svako voli da vozi svoj auto, i čiji je auto bolji je tema koja se ne počinje među offrouderima. Ja vozim Toyotu Land Cruiser. Od automobila tražim nešto drugo, da bude bezbedan, udoban i da izvučem maksimum iz njega. U Maroku sam samo malo vozila po pustinjama, a po dinama nisam smela, jer to nije moj auto i ne poznajem ga. Imali smo situaciji u kojoj stojimo nakrivljeni na dini, ja izlazim kroz prozor i držim se za auto da budem kontra teg. Na kraju nam je stigla pomoć i svi smo se pokačili, dok nas je drugi auto vukao. Maroko je šaren, oni ljudi, toplina što se kroz sve provlači, neverovatne scene kao ona gde voziš i vidiš dvojicu na motoru i živu ovcu sa njima … Kada sam se vratila, kuća mi se činila nekako hladnom, praznom. Nedostajale su mi boje.
Verujem da je Island veliki izazov za vožnju?
Znala sam da je Island lep, ali nisam ni pretpostavljala da toliko ima lepote. Tragove civilizacije na Islandu imaš isključivo na obali. Kako krećeš ka centru ostrva ništa ne postoji, čak ni bandera. Na obodu ostrva putevi su asfaltirani, savršeni, a kad skreneš sa glavnog puta čeka te makadam. Oni su odlično obeleženi, jer turisti iz celog sveta dolaze ovde, ali postoje i oni sa čudnim talasima, gde je truckanje toliko da ti se trese vilica. Prosto ne znaš šta da radiš. Ako ideš polako, dužina puta od 70 kilometara puta postaje neprijatna.
Šta vam je bio cilj vožnje?
Zapravo mi smo na Islandu napravili osmicu. Kada smo se iskrcali, vozili smo malo obalom, zatim po sredini i obrnuto. Putevi su nas doveli do fantastičnih vodopada, svaki je bio lepši od onog prethodnog. Šalili smo se uz konstataciju ovo je gospodin vodopad. Neki imaju fascinantnu visinsku razliku, drugi pećinu , treći je širok pa se kaskadno spušta i uliva se u more. Krenemo dalje i naletimo na gejzire. Nikada u životu nisam videla pravi gejzer. To mi je bilo potpuno fantastično. Bili smo kao mala deca koja čekaju po tri sata da prorade, jer nema pravilnih intervala kada se to dešava. Odjednom kreće da brboće, voda izađe pola metra, a ti sve vreme čekaš sa aparatom. Taman se smoriš, a odjednom voda poleti do visine pedeset metara i svi ostanemo bez daha. Posle toga odemo do planine koja je puna malih gejzira, jedini problem je što sve smrdi na sumpor, pa i mi poprimimo taj zadah. Taman kada posmislimo to je to, naletimo na glečer koji se otapa i uliva u more. Kada smo stigli do obale, ugledamo dve foke koje plešu. Odmah pored su ptičice sa velikim kljunovima. Tu ponekada bude prevelika gužva, jer turistička sezona traje samo tri meseca, a godišnje prođe i preko pet miliona turista. No to nas nije omelo da organizujemo plovidbu brodićima kako bismo posmatrali kitove. Iako je bio avgust, izuzetno je hladno. Sreća da sam ponela skijaške pantalone i jaknu koje su mi tamo dobro došle. U najtoplijim danima temperatura je oko 10 stepeni.
A noć?
Nema noći. Kako uvek pakujem kampersku opremu ponela sam tri lampe, a tamo sam shvatila da mi apsolutno nisu potrebne. Oko jedan noću, sunce je kao kod nas predveče, zašlo je, ali je vidljivo, a pola sata posle toga sunce već počinje da izlazi. Imaš trenutke kada je malo tamnije, ali nema pravog mraka. Mi nismo imali problema sa spavanjem, jer se toliko umoriš da ti je svejedno. Još jedna dobra stvar noću jeste da svi idu u lagune. Stisneš zube da se skineš na minusu u kupaći, ali onda te čeka prijatno topla voda, jedini problem je što kada izađeš mirišeš na sumpor. Čak i voda u hotelu je takva, najstrašnije mi je bilo kada sam morala da njom perem zube. Da li mi veruješ da sam ispirala zube vinom i pivom koje se inače teško nalazi jer je do alkohola teško doći. Jedine prodavnice sa akoholom rade od četiri do šest po podne i pri nekoj civilizaciji, a cene su neverovatno visoke, uostalom kao i hoteli. U principu ni lepše, ni skuplje zemlje. Pošto je vulkan uništio deo ostrva, svuda je molba da se ne skreće sa puta kako bi se vegetacija obnovila. I zaista, to svi poštuju. Tamo je zaista sve kao da si došao na drugu planetu. Recimo kada dođeš u podnožje vulkana sve je crno od pepela i onda deo vulkana koji je zelen.
Da li se dešavaju svađe na takvim putovanjima?
Mi smo na Islandu bili skoro mesec dana, fizički smo jako aktivni i umorni i umor nas savlada tako da je i psihološki idealna situacija za pad tolerancije. Međutim, pored manjeg nesporazuma, nije bilo većih problema. Na kraju, ipak, jedva čekaš da se vratiš kući.
Ima li na njima i nekih razmaženih žena?
Ima. To su uglavnom one žene koje su svesne izazova, ali žele da budu sa svojim muževima. One znaju da ostanu u kolima i čitaju knjigu, dok mi na primer obilazimo gejzire. U principu, svi poštuju njenu odluku dok to ne smeta i ne koči. Nismo uvek i svuda svi zajedno, ukoliko se nekome nešto ne radi može da izabere prečicu i nađemo se uveče na dogovorenom mestu. Mi smo u principu uvek poslednji stizali, jer smo puno vremena trošili na fotografisanje i snimanje.
A Islanđani?
Malo smo ih sretali, jer praktično njih tamo malo ima. Deluju hladno, vrlo su ljubazni ali rezervisani. Tek na trajektu na povratku nazad jedan naš čovek koga smo sreli objasnio nam je da je za njih sklapanje poznanstava i prijateljstava velika stvar. I pre nego što se upuste u razgovor sa nepoznatim ljudima oni vas dobro procene, jer žele da saznaju da li ste pre svega dobar čovek.
