Ovaj grad možda će zauvek ostati upamćen kao epicentar smrtnog vihora, ali Bergamo i dalje nosi jednu drugu, jaku, emotivnu priču i sećanja na bolja vremena ovog grada
Tekst: BKG
Fotografije: BKG
Pratim, čitam, slušam, ponekad prestajem da dišem dok se tužne vesti i nadrealne slike ređaju. Te slike i brojevi nadmoćno su užasniji od najgorih i najdužih noćnih mora. U njima se najčešče pominje grad Bergamo kao neka najcrnja tačka Italije i Evrope. Taj predivni grad već dugo užasno pati, a njegovi ljudi padaju ničice; neke je pokosio virus, neki se bore za život, a neki se iscrpljuju preko svake granice ljudskog u pokušaju spašavanja života.
Danima mi se vraća jedna misao, a to je da će Lombardija, odnosno grad Bergamo možda zauvek ostati upamćeni kao epicentar smrtnog vihora, kao simbol mesta iz koga je korona krenula do Milana i nastavila svoj marš po Italiji. Ko zna koliko vremena će proći, a ljudi će i dalje, na pomen imena grada ili njegovih cittadina osećati jezu, tugu, a možda i odbojnost. I sami žitelji Bergama se jako dugo neće osećati dobro jer će im ogromna tuga i bol sedeti na grudima i pritiskati, mnogo duže od vremena u kojem je virus harao. I nekako zato imam jednu malu, ljudsku obavezu. Želim i moram da podsetim na srećnija vremena grada Bergama, da se misli i na ono što on jeste i kakvog su ga mnogi pre i posle mene osetili. I onakav kakav bi trebalo da ostane u srcima svojih žitelja.
A Bergamo je bio tu gde je danas još pre naše ere, njegova istorija je duga i značajna, od lombardijskih vladara, duge nezavisnosti pa do tri i po veka mletačke vlasti, od kratke Napoleonove zemlje, pa sve do austrijske imperije. Drugo ime mu je „Citta dei mille“, što je ime koje je je dobio zato što su stanovnici Bergama snažno podržali Giuseppe Garibaldija u njegovom čuvenom pohodu na kraljevinu Siciliju koji je doveo do konačnog ujedinjenja Italije.
U samo jednom danu i jednoj noći koliko smo bili u poseti, Bergamo nam je postao blizak, jedan od onih gradova koji te na prvu prevari da si u njemu već živeo. Bergamo je grad koji ima i „svoj“ deo Alpa, Bergamske Alpe ili Alpi Orobie. Živi elegantno na dva nivoa, nivo Citta Alta i nivo Citta Basa, gornji i donji grad. Donji grad je više administrativni i rezidencijalni, moderniji deo grada, dok je Citta Alta mirni srednjovekovni grad, opasan mletačkim odbrambenim zidinama. Te zidine su deo svetske UNESCO kulturne baštine. Laganom šetnjom po donjem gradu stiže se do poznate Funicolare (žičare).
Prolazimo pored gradske kuće Bergama, iznad ulaza je transparent sa porukom „Pace“, plus crtež golubice… ulice su ravne, čiste i elegantne, a ljudi veoma ljubazni. Uvek bi se prvo se osmehnuli našem malom psu, a zatim i nama. Piazza Matteoti sa tornjem i velikim satom nas vodi prema žičari kojom ćemo na gornji grad.
Pred sam ulaz u funicolare, prolazimo rezidencijalnim delom; savremeni stambeni kompleksi su tik pored starinskih vila koje su ušuškane ispod zidina gornjeg grada, skoro potpuno prekrivene zelenilom. Tiho zavidimo ljudima koji tu žive. Dok žičara lagano vodi ka gornjem gradu, gledate u beskrajno ravni donji grad sve dok vas ne uvuče u tunel iz koga izranjate u jedan drugi, srednjovekovni svet.
Citta Alta je poseban doživljaj, kameni pločnici vas vode do prekrasnih mesta ovog grada. Nije bilo mnogo turista tako da smo imali luksuz da bez gužve, korak po korak, našim ritmom, otkrivamo uličice. Otkrivamo prestižnu katedralu S. Maria Maggiore, prekrasnu kapelu Colleone, lava od crvenog kamena, baptiseriju… ipak, pustiću da fotografije, iako ne baš plavog neba, pokažu sve. Plan je da ćemo se jednom vratiti, kada bude došlo to sunce i kada se nad Bergamom opet otvori plavo nebo.
Najlepše nam je bilo jedno popodne na terasi kafea koji se smestio na samoj ivici gornjeg grada. Smiruje vas pogled na nepreglednu ravnicu donjeg grada dok se pijucka odlični makijato. Družimo se sa vrapcima koji uporno vrebaju grickalice sa stola. Bilo je beskrajno simpatično gledati ih dok su lukavo krali čips sa susednog stola. Ali, i mi smo došli na red; uspela sam samo da slikam i probam jedan biskvit, jer je drugi odlepršao u sekundi zajedno sa malim, pernatim lopovom. Da, na zidu kafea je i citat iz Lenonove himne miru i čovečanstvu „Imagine“, koji se tako prirodno uklopio sa osećajem koji vas drži dok ćutke posmatrate svet sa visine.
Na kraju ove minijaturne posvete Bergamu, ne mogu da izostavim jednog od njegovih najslavnijih ljudi, a to je kompozitor Gaetano Donizzeti. I to zato što mi se jedna arija danima uporno vrti po glavi, njegova nežna bel canto romansa iz opere Ljubavni eliksir, a koju peva zaljubljeni Nemorino kad ugleda skrivenu suzu u Adininom kao dokaz njene ljubavi (Una furtiva lagrima). Pa iako se možda čini da nema veze sa svim ovim tužnim danima, tanana nežnost ove melodije i iskrena nada u ljubav je ono što nam je potrebno. Da, neočekivano, ovaj put peva Enriko Caruso.
Ci vediamo Beragmo! Penso positivo!
