Umesto uvodnika i zahvalnica osnivačima, donatorima i dobročiniteljima XXzone
Kažu da ti ime na početku života određuje trasu. U mom slučaju potpuno pogrešno- otkako znam za sebe stojim čvrsto sa obe noge na zemlji, širom otvorenih očiju i disciplinom profesionalnog vojnika iz Legije stranaca. Sada kada bih kretala ispočetka dozvolila bih sebi rečenicu- samo cool. Najstrožija uvek prema sebi, a onda na red dolaze najbliži. U ovom izvlačenju najbolje je prošao Teo, bernski planinski ovčar koji svojom tolerancijom i osećajem za druge pokreće suze koje same teku, čak i meni. S godinama postalo mi je jasno da su prijateljice najjače oružje u borbi sa sobom i namernim prolaznicima i kućnim sustanarima. Svaki naš susret završi se barem sa desetak teških reči, koje na sreću nisu smrtonosne. Sledeći put kao da se ništa nije desilo, uobičajene teme i očekivane reakcije s idejom da se zatvorimo u naš svet. Upravo taj naš svet pretvorio se u XXzonu, virtualni prostor koji želim da podelim sa svima vama čija se energija preseca u nekoliko tačaka- ložite se da ste u toku sa inovacijama iz najrazličitijih oblasti… S tim u vezi mala digresija, kada je na tržište beauty industrije izbačena maskara sa četkicom koja se rotira kako bi se sadržaj ravnomerno rasporedio po trepavicama bez daha sam upitala: da li to znači da ona ima i dozer sa precizno utvrđenom količinom koja će biti raspoređena? Možete li da zamislite te ledene face?! Dakle, interesuje vas sve od novih fenomena društava koji ovom svetu nameću pravac kretanja, preko tabua o kojima se kod nas uglavnom ćuti, želeli biste da sretnete ljude koji žive kod nas na način kao da su na nekom boljem mestu, interesuje vas kako zaista izgledaju neke daleke destinacije iz ugla istih, zrelih, iskusnih, hedonista koji se iz perspektive dvadesetogodišnjaka usuđuju da i dalje uživaju u životu, a da nisu smežurani, obešenih vilica i stomaka. Hej drugari da vas podsetim da bi Sindi Kraford, Šeron Stoun, pa i paćena Dženifer Aniston, kao i Mik Džeger, Brus Vilis trebalo uveliko da reklamiraju lepak za veštačku vilicu ili okvire za staračku kratkovidost, a one zavodljivo pokazuju goli pupak i zategnute noge, dok oni i dalje tutnje u fazonu šta je večeras na repertoaru. Dakle, život je onakav u koje okvire ga smestite. Priznajem, prvo otrežnjenje sam doživela kada mi je gđa Smrt neočekivano pirnula u potiljak. Tada sam sebi obećala da nikada neću pogledati u svoj ožiljak u odrazu ogledala, kao i da neću dozvoliti trovačima tuđe sreće da izdominiraju uz pomoć svojih primitivnih rituala. I zato dobrodošli u XXzonu gde imate pravo na sopstveno mišljenje i nepotkupljive emocije.
P.S. Šta je igra sudbine- fotku u kobajagi uvodniku napravio je moj dugodišnji kolega Dača, na za mene veoma emotivnom mestu, gde sam počela svoju novinarsku karijeru. Ispalo je sasvim slučajno.
