Isola je prevod otoka na italijanski, a glagol isolare nas je izolovao sve, nekog na moru nekog na kopnu
Tekst: Guca s Otoka sreće
Fotografije: Guca s Otoka sreće
Prošlo je dosta vremena od početka ovog ludila izolacije, isto onoliko koliko razrešavam dilemu da li da pišem ili da ne pišem o tzv. životu na svom Otoku. Mislila sam da bih, ako nešto napišem i podelim svoja iskustva, možda pomogla nekome da se udalji iz svoje sobe i ublaži teskobu barem na 3 minuta. Postoje dani kada stvarno mislim da je neprikladno, čak arogantno, da pišem o tome kako je to biti u izolaciji dok ležerno šetam kad poželim duboko udišući divni morski zrak. Zadovoljstvo bi bilo još veće jer bi tekst pratile slike plavog mora, prolećnog sunca na isto tako plavom nebu ili pustih šetališta punih tamarisa. Mogu da zamislim izraz lica nekoga sa šestog sprata gradskog solitera, možda bez terase, a u trećem danu policijskog časa. Ali, danas mi je dan kad zaista mislim da je sasvim u redu da svako piše o svom iskustvu i to podeli sa drugima. I Sanja misli isto.
Na početku ovoga marta, sve je još izgledalo “kineski” nestvarno daleko, dok nismo shvatili da nemamo pojma ni o čemu i da ništa više u našim životima nećemo kontrolisati sami. To je meni izazvalo veći strah od same bolesti, zaraze, lečenja, respiratora, maski ili drugih humanoida.
Ipak, Otok sam po sebi u ovo doba godine i jeste skoro pust pa nam nije ni izgledalo posebno depresivno. Organizacija života se sponatno i postepeno razvijala: od neprijatne teskobe i straha do rutinskog nabacivanja maske i lepljivih rukavica. Prve odbrambene reakcije su bile gomilanje domestosa, vlažnih maramica svih oblika i namena i njegove svetosti toalet papira. Lateks rukavice su, pametnim predviđanjem nadolazeće oskudice, bile nabavljene na vreme. Alkohola za ubijanje svega smo imali skoro litar, a kada ga budemo potrošili, ostaće nam samo ruska votka (hvala Bati), džin i viski ili prirodni dezificijensi poput višnjevače (hvala Oliveri) medice, smokvice ili loze sa posebnom travkom, rutom.
Hrane se na Otoku može kupiti koliko želiš, skoro pa i nema razlike u odnosu na pre-korona život pa nas je nedefinisani strah (valjda od gladi) tiho napustio. Isto važi i za malog psa koji se takođe snabdeo puneći svoja kolica u pet šopu. Brzo smo prestali da zagledamo police sa brašnom, sodom bikarbonom i datume na kutijama sa muslijem. Ali, instinkti nam ne miruju, on se brzo prebacio na stvaranje zaliha panceta i pršute dok sam ja dobila opsesiju stvaranja rezervi paradajza, što u konzervama, flašama, tetrapaku ili koncentrata u tubama. Trenutno smo u fazi da smo se (pre)napunili i nestrpljivo čekamo dooms day… sada idemo u manje nabavke svežeg voća i povrća. Do skoro nismo imali pravo da napuštamo sopstveno mesto pa smo bili prinuđeni da kupujemo u dva marketa koji se i inače ističu većim cenama. Od kako smo osvojili slobodu da se krećemo po celom Otoku, stvari su se znatno popravile pa pravimo shopping izlete.
Pregledamo onlajn kataloge, poverujemo marketima da imaju sveže rotkvice, ili sada jagode, veseli sedamo u kola i vozimo i po 15 km da ih nađemo. Kako obično ne bude rotkvica, kupim pamučne prekrivače za sofu, boje lavande, super popust. Vozimo skoro pa nenormalno, papučica gasa zove, prozori su širom otvoreni, a muzika na volume 10… kako nam sad malo treba za osećaj slobode, a kako brzo neko može da nam je uzme. Ovako divan dan nam razbije dosadnu rutinu: buđenje/kafa, alkoholisanje laptopova i miševa, doručak, čišćenje, dezinfekcija, šetnja, dezinfekcija, ručak, kafa, dezinfekcija, šetnja, surf, surf, TV, surf….sreći i radosti nikad kraja.
Od prvobitne strašne nelagode odlaska u shopping, stigli smo do vrhunske utreniranosti. Prvo, ulećemo na parking, simultano vadimo maske, prskamo ih alkoholom i stavljamo na lice, preko njih idu velike naočare za sunce, navlačimo rukavice, vadimo karticu i brzinom munje, napuštamo automobil. Delujemo kao uvežbani pljačkaši koji odlučno kreću u akciju. On ide po kolica, ja sam već unutra i dezinfikujem ruke u rukavicama. Jednom rukom guraš kolica, a drugom stavljaš stvari. On se obično zaboravi u nekom momentu pa se nasloni na kolica. U početku je to izazivalo moj nervni slom, ali više ne jer sada “znam” da virusa mogu da trajno onesposobim ako jaknu ostavim napolju par dana (mnogo hvala ekspertima iz WHO).
Da li sam već napisala da ni jedan jedini slučaj zaraze na Otoku nije bio? Eto, imali smo tu sreću da smo ovde. Isola je prevod otoka na italijanski, a glagol isolare nas je izolovao sve, nekog na moru nekog na kopnu. Ovde postaje očigledno da je mozak organ koji je kod mene najopterećeniji mesecima. Nekad uopšte ne upravlja mislima i one se same kreću, najčešće usporeno vrludaju. Šetnja nam služi da ukloni teskobu izolovanosti, ali upravo tada mi se misli najčešće odmetnu. Odjednom, uočavam samo kamenčiće na plaži, onako baš kao nikada viđene objekte. Ima zanimljivih oblika, ima ih crvenih, ima čak i ful crnih… jako je važno držati fokus dok ih analiziraš jer samo tako možeš da uočiš sitne razlike u njihovoj formi, boji i strukturi. Recimo, uočiš šupljikavo kamenje što liče na one za pete, ili male zelene providne, koji su krhotine davno razbije pivske flaše koje je more zaoblilo. Onda, oh, pa vidi neverovatno zanimljive školjke, kao da ih nikad nisi video do tada. Klik, fotka.
Ah, vidi borove iglice, kako je to neverovatna konstrukcija prirode. S druge strane, neke šišarke se nisu otvorile i teže su pa zato bolje lete kad ih baciš svojoj kuci. Neke su se otvorile, prosušile se, laganije su, slabo lete, pas ne ide po njih, moraš sam. Ako kratko baciš šišarku u more, kuca će odlučno plivati do nje, ako baciš dalje, kuca će odbiti da krene. Materijala za filozofiranje ima još, ponekad pronađemo plastičnu lopaticu koju je neko dete izgubilo. Lopaticom mogu da zahvatim šišarku i da je bacim u more. Dok pratim šišarkin let, moj mali pas krade zelenu lopaticu i nestaje među borovima. Ili, umem da pronađem biljku sa cvetovima poput crvenih četki za pranje flaša. Pitate se zašto sve ovo pišem? Pa eto šta sve dugotrajna socijalna distanca, na Otoku u sred mora, može da učini nečijem procesu razmišljanja.
Predveče obično šetamo po usnuloj i napuštenoj marini prepunoj praznih jahti i igramo se igre „koju ću da mu kupim“, samo neka odabere pažljivo. Meni se najviše sviđa ona navy blue boje sa lepim imenom Joia. Mirta počinje da cveta i širi opojni miris koji me iz nekog razloga izuzetno usrećuje. Večernji termin, znači zalepljivanje ispred televizora, rešavamo kriminalne radnje u Oxfordu i Dentonu gledajući prastare britanske detektivske serije koje ranije nisu bile zanimljiva kao što jesu sada.
Knjigu uzmem pa ostavim, uzmem pa ostavim, previše me uznemirava. Otkrivam zato smirujuće slušanje bossa nova jazz radija, zaista preporučujem. To što nam niko ne dolazi i ni kod koga ne možemo da gostujemo počinje da mi sve više smeta. Ponekad napravim torticu pa pošaljem na dve tri prijateljske adrese po selu. Šaljem onima kojim još smeju da jedu pravi šećer, puter i pravi šlag i ostavljam u dvorišta sa prethodnom telefonskom najavom. Mnogi rođendani su prošli u samoći, bez atmosfere posebnosti drage osobe i toga dana. Valjda ćemo jednom to nadoknaditi. Sve vreme paralelno pratim, slušam i hvatam logičke nepravilnosti u javnim nastupima i senzacionalnim nagađanjima. Lekari, eksperti, istraživači… naučni časopisi, patentirane vakcine od pre dve godine, RNA, citokinska oulja, peti talas, ma da ili ne? Svašta se da pročitati i čuti, prestajem kad više ne kapiram, ali počinjem ponovo čim se pročuje da socijalne mreže agresivno brišu sve postove koji nisu mainstream. Ima dana kad sto posto znam da je ovo globalna zamka za ceo svet. Da li je ovo uopšte virus? Jeste nešto opako, ljudi ipak umiru. A onda sam danima ekstremno zabrinuta, odjednom mi moj život nije više bitan i samo mislim o budućnosti čovečanstva. Kako naterati ljude da gledaju i slušaju sa kritičkim odmakom, kako ih ubediti da se otvore i pokušaju da povežu neke tačkice i makar sebi postave pitanja? Šta da kažem onima koji imaju sumnju u istinitost kvazi realnosti, ali su svesni da ne mogu ništa da promene? Eto, ubija me ta briga, tih dana misli same vijugaju, na svoj način preispituju ovaj limited edition život. Lepo je na moru, ali kada će moj mozak moći da povrati kontrolu?
Sećate li se bajke za decu „Pale, sam na svetu“? Dečak Pale se probudio jedno jutro, sve je bilo prazno, svet je bio bez ljudi, mogao je da radi šta želi, da vozi tramvaj, da jede kolače, da vozi vatrogasna kola i sve što nikad ne bi bilo dozvoljeno…dok nije shvatio da je biti potpuno sam na svetu užasna stvar. I onda se probudio. Poenta je u tome da ju je napisao danski psiholog i pisac Sigsgaard na osnovu temeljne psihološke studije u kojoj je učestvovalo hiljade dece koja su odgovarala o tome koje su njihove skrivene želje. I ja se budim svako jutro u želji da saznam da je sve bio samo san.
Sunce nas zove napolje, idemo da napunimo baterije tela i mozga uz more, probaćemo da uživamo bez čudnog osećaja krivice u backgroundu, a sigurno je da ćemo razveseliti malog psa. Ja ću rutinski da prebrojim neko kamenje u plićaku, ponovo ću pogledati te školjke i uporediću da li je morska plava boja ista kao ona juče ili ne. Limited.
