Na Kubi je najplavlje nebo koje ste ikada videli, oldtajmeri su jarkih boja kao iz filma iz pedesetih, arhitektura zaustavlja dah, ali život izaziva suze
Kuba nije zemlja srećnih ljudi koji igraju salsu na ulici, puše cigare i pijuckaju rum. Ovu predrasudu treba zaboraviti na samom početku, da ne biste doživeli šok zbog unapred skrojenih očekivanja nastalih iz ko zna kojih sve razloga. Ukratko atmosfera na ovom karipskom ostrvu je raspad sa dušom i sve vreme vas obuzimaju suprotne emocije- od ushićenosti prizorom intenzivno plavog neba iz perspektive jarkog oldtajmera do tuge zbog dugih redova u kojima strpljivo stoje ljudi izmučenih lica.
I pre nego što izađete iz aviona treba da znate i činjenicu da ova zemlja nimalo nije jeftina za strance. Poređenja radi, večera za dvoje u malo boljem restoranu košta oko 70 CUC-a ( otprilike isto toliko dolara), koliko iznosi mesečna plata lekara specijaliste. Dakle, najjeftinija varijanta ukoliko planirate da provedete januar ili februar, kada je ovde najbolja sezona, jeste da odete u neki od luksuznih olinkluziv rizorta u Varaderu ili na Kaja Koku gde će vam prirediti turistički doživljaj Kube. Tamo je gotovo sve savršeno, ali ako mene pitate to nije miris Kube. U takvom tipu rizorta svejedno vam je gde ste u Senegalu, Turskoj, Vijetnamu… Iza ograde je pravi život, a unutar nje iluzija za bogate strance.
Zato, odvojite makar pet dana za Havanu i osetite njen ritam kroz šetnju ili vožnjom oldtajmera kojih kažu da ovde ima nekoliko desetina hiljada i daju vam siguran utisak povratka u pedesete. Ali pre nego što dođete do te lepe filmske priče, treba stići od aerodroma do srca Havane.
Ukoliko ste imali tu “sreću”, da posle deset sati leta preko okeana sletite usred mraka, doživećete prvi kulturološki šok- mrak kakav skoro niste osetili. Ulična električna osvetljenja su toliko slaba, da praktično vidite samo obrise ljudi koji pretrčavaju ulice. Ponekad, ispod vijadukta pojave se prizori grupe ljudi koji neobavezno sede, ne radeći ništa. Ustvari, najčešće ćete videti sličan prizor, dokone ljude koji sede na svojim tremovima polusrušenih kuća na stolicama za ljuljanje, nalaktljeni na raspadnutim terasama čiju su ogradu zakrpili znakom za zonu parkiranja, ili jednostavno šetaju centralnim ulicama očekujući strance da im skrenu pažnju i dođu do nekog CUCa.
Najviše ih ima ispred luksuznih hotela čije su cene poput onih u Parizu, Rimu, Ženevi. Problem je što za takvu cenu ne dobijate adekvatnu uslugu. Recimo, noćenje sa doručkom u jednom od hotela u srcu starog dela grada koji ima stogodišnju istoriju i priče u kojima su važne uloge imali Hemingvej, Alkapone, Čegevara, mnogi predsednici latinoameričkih država iz polovine prošlog veka, košta u dvokrevetnoj sobi 170 CUC-a, ali u takvoj sobi ne možete pomeriti teške zavese pune stogodišnje prašine, nemate garderober, a u kupatilu tokom tuširanja voda se izliva diretno iz kade na pločice i stvara jezero kome ne možete ništa. Posteljinu ne bih opisivala. Osećate se poraženo, do sutra ujutro, dok ne izađe sunce. A onda, plavo, najplavlje nebo, sa visokim palmama, neverovatna arhitektura zgrada sa onom prepoznatljivom neodoljivom kolonijalnom estetikom koje su pre nekoliko vekova podigli Španci, oldtajmeri sa vozačima koji obavezno nose slamnate šešire i eto filma i povratak u pedesete.
Obavezno se provozajte nekim od ovih neodoljivih američkih lađa. Sat vremena košta od 30 do 50 CUC-a, a imate mogućnost da se provozate uz obalu dugu osam kilometara i dođete s druge strane, do brda na kome puca prelep pogled na panoramu novog dela grada i gde se nalazi statua Isua Hrista visoka dvadeset metara. Svratite i do Hotela Nacional, podignutog tridesetih godina prošlog veka gde je odsedala svetska elita poput Čerčila, Sartra, Simon de Bovoar, ali i žestoki moci, jer je do pedesetih Kuba bila popularna destinacija među mafijašima. U ovom hotelu je snimljena još jedna kultna scena iz filma Kum.
Avenija Malekok, sa šest traka vodi uz obalu i tu je najbolji pogled na sve oldtajmere koji elegantno plove noseći turiste koji se fotografišu na sve strane. Što bi naš simpatični vozač pink kabrija kojeg zove dolče prokomentarisao, najbolje su fotografije na kojima zauzmete stav kao Kubanke, isturenih kukova i sa nogom podignutom na branik. Ovakva vožnja obavezno završi na Trgu Revolucije gde se nalazi čelični memorijal Čegevari i nekoliko zgrada ministarstava. Zbog pojačane bezbednosti ovde se možete zadržati desetak minuta.
Kada poželite da prošetate obavezno izaberite ulicu Obispo, glavnu pešačku zonu sa restoranima, galerijama, malim prodavnicama sa suvenirima. U baštama restorana svira se prepoznatljiva kubanska muzika mešavina afričkog, španskog i latinoameričkog ritma, mameći turiste da popiju neki od odličnih koktela poput mohita ili daikirija. Ali tu ćete videti i kubansku stvarnost redove za kupovinu bele tehnike, podizanje novca ispred bankomata, ili kupovinu internet kartice. Možda i najveći problem današnjice za turiste jeste činjenica da internet možete uglavnom koristiti u hotelu gde se kupuju posebne kartice. Sat vremena na internetu košta jedan cuc.
Ono što je definitivno problem koji nalaže veliko strpljenje jeste organizacija bilo kog individualnog poduhvata- transfera do aerodroma, obilaska grada ili individualni odlazak do Hemingvejeve kuće koja je udaljena oko 50 kilometara od Havane. A nju morate obavezno pogledati, makar i u sopstvenoj organizaciji taksijem uz taksistu vodiča. Neposredno pred naš odlazak na Kubu slučajno smo pogledali film Papa: Hemingway in Cuba, o životu slavnog pisca koji je proveo dvadeset godina u ovoj kući na Kubi, od 1939. do 1960. godine, gde je i napisao svoje najpoznatije delo ”Starac i more”.
Prelepo imanje sa mnogo tropskog zelenila, bazenom u kojem se nag kupao sa svojim voljenim muzama, brodić Pilar na kojem je obožavao da peca i prostorije koje dokumentuju hedonizam i njegovo postojanje- Hemingvejeva radna soba, mnogo knjiga, lula, koža medveda ispod radnog stola, glave antilopa, posebna kula za osmatranje i prostorija na vrhu za odmor. Pored bazena je i nekoliko grobova njegovih omiljenih ljubimica mačaka, a priča se da ih je tu za sve te godine bilo oko šezdeset. Iako se ne može prošetati kućom, zabrana je usledila posle krađa eksponata, otvoreni prozori i vrata dovoljni su da udahnete atmosferu doma ovog slavnog Nobelovca.
Posle trčanja po Havani, prija odmor u rizortu na ostrvu Kaja Koko. Sam odlazak do tamo je bio kao na filmu zbog toga što smo praktično otvorili aerodrom koji je bio u mraku, dobili rukom ispisane avionske karte bez numerisanih mesta, a zatim smešteni u mali avion tako što je stjuardesa svakog ponaosob znalački izanalizirala težinu i spretno nas rasporedila po sredini aviona zbog dobrog balansa. Sretno smo stigli u rizort, koji je bio očekivano dobar za uživanje- leškarenje pored bazena ili na peskovitoj plaži, ispijanje koktela na terasama hotela i lenčarenje.Čak smo prisustvovali i jednom venčanju na plaži, poput onih iz američkih rijalitija.
Vrhunac svega bio je odlazak na plažu Pilar, koja je udaljena dva sata vožnje turističkim autobusom koji praktično obilazi sve hotele na ostrvu i kada konačno dođete do nje dobro produvani zbog jakog vetra pukne neverovatan prizor- kristalno plava boja mora kao na Madivima i najsitniji beli pesak na celoj planeti. Preudobne ležaljke, kubanska muzika i kokteli- jednostavno raj. Kaja Koko je definitivno ostrvo namenjeno turistima, jer osim njih i zaposlenih po hotelima, drugog lokalnog stanovništva nema.
Život kao bajka, do momenta kada se trebalo vratiti u Havanu. Ponovo transfer do aerodroma, sada već zbog iskustva hvata nas panika, i to s punim razlogom. Posle kašnjenja od sat vremena, bez informacije kada imamo let, ispred recepcije zaustavlja se autobus sa natpisom Havana. Objašnjenje:let je otkazan, šesto i nešto kilometara preći ćete autobusom?! Što je najlepše, ne kapiraju zašto ste ljuti, kada vam čine, autobuska karta je dvostruko skuplja od avionske. Život treba gledati sa lepše strane- imate punih sedam sati vremena da kroz prozor gledate pravu Kubu. Sve je bilo očekivano, ali moram priznati da su me prenerazili autobusi kao u Africi i kočije kao iz vestern filmova koje se i dalje koriste. Posle američkih sankcija život je ovde gotovo nepodnošljiv. Uz bonove za jeftine namirnice koje dosežu do pola meseca ljudi se moraju snalaziti i živeti uglavnom od turista. Naplaćuju gotovo sve, i snalaze se u svakoj situaciji. Dok nas je taksista, inače arhitekta koji je studije završio na Lomonosovu, vozio do aerodroma natrag ka starom kontinetnu, zaustavio se blizu jedne od mnogobrojnih bolnica da poveze ženu, medicinsku sestru- jer im je kuća blizu aerodroma.
Više se ni ne ljutite, već se smejuljite njihovoj domišljatosti- razmišljamo o srcima od papira sobarica koje nismo videli ali su nam ih uredno ostavljale u sobi sa molbom da ih nagradimo; o ženi čija je majka studirala u Srbiji, a ona nas s puno ljubavi odvela do odličnog restorana i zatim molila za novac da kupi mleko za bebu alergičnu na laktozu; o studentknji vodiču koja nas je usred ture po Havani, bez pitanja odvela prvo u prodavnicu cigara i ruma, pa na ručak u restoran Bogu iza kičme a da nismo tražili; o insistiranju da vidimo kip Džona Lenona, koji inače nikada nije bio na Kubi, jer su blizu najbolji kokteli. Na predstavu Romeo i Julija na kubanski način nismo pristali jer smo na vreme predupredili ovu akciju.
