Posle 65 godina umetničkog rada maestro Zubin Mehta održao je seriju oproštajnih koncerata. Imala sam tu čast da uživo čujem izvođenje Izraelskog filharmonijskog orkestra
Tekst: BKG
Gallus sala Cankarjevog doma bila je prepuna te septembarske finalne večeri Ljubljana Summer Festivala 2019. Izraelski filharmonijski orkestar, jedan od najboljih orkestara modernog vremena, nastavljao je seriju oproštajnih koncerata svog najdugovečnijeg direktora, maestra Zubina Mehte. Svetla su se konačno prigušila, usporili smo disanje i pritajili se u divnom iščekivanju u mraku. Izlaze članovi filharmonije, zauzimaju svoje stolice, uštimavaju instrumente, nestrpljenje publike lagano raste. Kada se on konačno pojavio, publika je odreagovala dugotrajnim aplauzom, onim koji počinje uzdržano pa se polako, nekako oslobođen pojača da pokaže duboko poštovanje. Dostojanstven stari gospodin kretao se polako prema svojoj dirigentskoj stolici uz pratnju asistenta, koristeći štap. Publika odgovara na njegov naklon emotivno i jako, a nevidljiva povezanost se momentalno uspostavlja. Čim je seo u dirigentsku stolicu, neočekivanom žestinom bacio je onaj štap na binu. Čuo se jak udarac o drveni podijum, a to je upravo ono što je i želeo. Jer, kada je zauzeo svoj dirigentski tron, kada je uputio pogled ka svojim muzičarima, podigao svoj čarobni štap, u momentu nas je naterao da vidimo i čujemo samo i jedino umetnika Zubina Mehtu, onakvog kakvog znamo decenijama.
Program je otvoren ranim delom mađarsko-izraelskog violiste i kompozitora, Ödöna Partosa, Concertino for strings. Delo je napisano 1932 godine i nekako je oštro, disharmonije mi ne prijaju odmah, ali kako Concertino odmiče, sve više bivate uvučeni u svet kompozitora kroz koji vas autoritativno vodi maestro Mehta.
Koncert je nastavljen baroknim zvukom J. Haydna, Simfonijom u B duru, a posle pauze i moćnom I dramatičnom izvedbom Fantastične simfonije Hektora Berlioza. Solisti filharmonije na violini, oboi i čelu su nas opčinili, ali virtuoznost I muzikalnost soliste Daniela Mazakija je nekako sve nadjačala. Njegov superiorni zvuk fagota je topao I opčinjavajući. Ali, maestro Mehta je taj koji precizno ujedinjuje svoj orkestar, nekada sa partiturama, a nekad bez njih; nekada je sa spuštenim rukama dirigovao klimanjem glave ili samo svojim prodornim pogledom. Bon ton, po kome dirigent odlazi kako bi publika mogla da aplaudira orkestru I potom se vraća za svoj naklon publici, dirljivo je ispoštovao u potpunosti, uprkos tome što se teško kretao.
Njegovi termini koncertiranja popunjeni su sve do 2022 godine
Berliozov trijumfalni završetak simfonije trebalo je da znači I kraj koncerta. Naravno, zagrejana publika nije želela kraj, pa se upustila u dugačak alpauz. Bio dovoljno dug I iskren, pa je u jednom momentu ipak maestro odlučio da nam pokloni bis. Samo je kratko rekao “Štraus” I počela je magična bečka priča, energična Tritsch-Tratsch polka… nismo bili u Beču, nije bila ni nova godina, nismo bili u zlatnoj I kićenoj sali Musikvereina, ali je Zubin Mehta dirigovao našom atmosferom radosti… I onda, neizbežni kraj koncerta, skromni buket kao pažnja maestru I zavesa je pala.
Zubin Mehta nije rođeni Izraelac već Indijac, odnosno Parsi
Iako možda niste ljubitelj klasične muzike ili vas jednostavno i ne zanima ko je dirigent, životna priča i snaga ovog čoveka je nešto jako privlačno, nešto što legendu čini stvarnom. Svojom univerzalnom harizmom i načinom na koji živi muziku, uspevao je da stigne do raznih kutaka sveta i da svuda bude priznat, poštovan i prepoznat. Postao je deo identiteta mnogih svetskih orkestara i teatara. Svaki orkestar vodio strastveno, voleo da orkestar bude „glasan, da svaka žica i svaki duvač svira svojim slobodnim, instiktivnim načinom“.
Da se podsetimo, Zubin Mehta je rođen 1938. godine u Bombaju, od oca muzičara, osnivača bombajskog simfonijskog orkestra. Završio je muzičku akademiju kada je imao 21 godinu, visoke akademije Beča, Liverpula i potom krenuo da osvaja svet.
I sada, nakon skoro 65 godina neprekidnog umetničkog delovanja, Zubin Mehta je najavio odlazak sa javne muzičke scene. Pre samo dve godine, u svojoj 81. godini, morao je da se podvrgne operaciji ramena, posle koje se vratio na koncertnu scenu sa samo nekoliko meseca oporavka. Njegov, već najavljeni odlazak sa svetla svetske muzičke umetnosti i humanizma, slavio se danima u Tel Avivu, od 3. do 20.oktobra prošle godine brojnim oproštajnim koncertima Izraelskog filharmonijskog orkestra, kojima je dirigovao samo Zubin Mehta. Preko pedeset godina bio je na čelu ovog orkestra, bilo kao dirigent ili kao muzički direktor, stvarajući vezu sa Izraelom koja je duboko ljudska, razumevajuća i neraskidiva.
Zato i nije čudno da se mnogi iznenade kada saznaju da Zubin Mehta nije rođeni Izraelac već Indijac, odnosno Parsi. Ali, ti emotivni farewell koncerti, maestrov konačni odlazak, prepuštanje filharmonije mladom Lahav Shani, bili su jedna velika varka. Dok smo preslušavali snimke njegovih koncerata, tragali za nekim posebno dragocenim momentom njegove karijere, surfali po sopstvenom sećanju i internetu, gospodin Zubin Mehta je imao drugačiji plan. Tako sam, istražujući za ovu divnu priču njegovog života, pod utiskom ovog i svih drugih oproštajnih koncerata, bila nespremna za iznenađenje: 83-godišnji maestro, dirigent emeritus Los Anđeles filharmonije, otvara njihovu novogodišnju sezonu, naravno, Štrausovim valcerima. A potom, nastavlja svoje januarsko koncertiranje sa filharmonijskim orkestrom Los Anđelesa dirigujući omiljenog Malera i Wagnera. Moj iskreni i sentimentalni povod ovoj priči – završetak jedne blistave karijere, odveo me je u suprotnom pravcu života, do njegovog aktivnog koncertnog kalendara. Umesto konačnog rastanka, neočekivano smo dobili realni, životni „bis“.
Njegovi termini koncertiranja popunjeni su sve do 2022 godine, ali se on nada još nekoj godini predivne muzike jer “to je ono što sam ja I to je ono što želim”.
Iako je njegova umetnička biografija preduga, najveća i najduža priča o ljubavi, strasti, posvećenosti i doslednosti je ona sa Izraelskim filharmonijskim orkestrom. Zajedno su održali preko 3000 koncerata. On je njihov dirigent emeritus, a od 1981. godine imenovan je doživotnim muzičkim direktorom. Ipak, maestro često kaže kako nikad nije uspeo da ostvari svoj san i nauči da govori hibru. Znao je samo da kaže u jednom intervjuu „izvinite“, ali se dobro snalazio komunicirajući na jidišu. Na pitanje kako uspeva da bude aktivan i u 83 godini on skromno odgovara sa „Koykhes“ („snaga“ na jidišu), „imam je mnogo“.
Jedna crtica iz kratkog intervjua koji je dao uoči njegovog oproštajnog koncerta u Tel Avivu: novinar, sa poštovanjem, ali ipak neoprezno, traži od maestra da sumira jednog karijeru Zubina Mehte. Jedan prodoran pogled, tri sekunde pauze, sudržavanje smeha i zatim maestro odgovara inteligentim pitanjem:“A koliko sati imate za to“? Ipak, kad je počeo da govori o poslednjoj probi i poslednjem nastupu sa „svojom porodicom“ kako je zvao orkestar, njegov smireni govor je otkrio tugu: „Plašim se da ne napravim neku emocionalnu grešku“.
„Iskreno sam zahvalan velikim kompozitorima što mogu da interpretiram njihovu muziku. Zahvalan sam“. Sećate se, to je skromnost: nepatvorena i jedinstvena, ona koja vas tera da momentalno pogledate unutar sebe i pronađete šta je to čemu ste vi zahvalni.
Dirigentski debi je 1958. godine imao u Beču (uračunaću I nama omiljeni beogradski koncert) odakle kreće u osvajanje američkog tla. Mlad I energičan, karijeru nastavlja u Montrealu, diriguje njihovim simfonijskim orkestrom sve do 1967. godine. Njegov siloviti pohod na Ameriku počeo je pozivom Filharmonije Los Anđelesa. Od početka, te 1962. godine, uspeo je da opčini sve instrumentaliste; sami kažu da je orkestru dao posebnu toplinu, a njima otvorio mogućnosti solo izvodjenja. Kao muzički direktor otvarao je potpuno nove horizonte klasične muzike, od maratona na kome su svirali Betovenovu muziku 12 sati neprekidno, pa do saradnje i druženja sa Frenk Zappom i Karlos Santanom. Dirigovao je istim orkestrom I u Ratovim zvezda, “Bliski susreti treće vrste”, igrao je samog sebe u kratkom filmu sa čuvenim izvođenjem Ravelovog Bolera i 1974. godine osvojio statuu zlaćanog Oskara. Povezanost sa ovim gradom je višestruka, a na stranicama LA filharmonije naći ćete I sledeće:” 12 predsednika SAD je predsedavalo iz Ovalne sobe od kada je Mehta prvi put podigao dirigentsku palicu u Los Anđelesu, 19 Januara 1961. godine”.
Od 1978. godine, pa narednih 13 godina njegova dirigentska palica uspešno upravlja njujorškom filharmonijom.
U crno-belom dokumentarcu „Portret Zubina Mehte“, postoji scena u kojoj on juri automobilom po autoputu, stiže u LA na probu orkestra. Ima 26 godina, mlad, energičan, već je dovoljno poštovan, sveprisutan i dirigovao je svim vodećim američkim orkestrima. Odgovarajući na konstataciju da se nekako previše trudi i radi, izgovara rečenicu koja sada zvuči jako zabavno: „Kada budem ostario, biće dovoljno vremena za odmor“. Da li on ima nameru da ikad ostari?
Istovremeno, Zubin Mehta je od 1985. do 2017, glavni dirigent Orchestra del Miaggio Musicale di Fiorentina iz Firence. Od 1998. do 2006. je muzički direktor Bavarske operske kuće u Mihnenu. U međuvremenu, gostuje na svim eminentnim scenama sveta od milanske Skale, londonskog Kovent Gardena, Metropolitena, Bečke opere, ali i diriguje na novogodišnjim bečkim koncertima. Čini li vam se da nešto nije u redu sa tim godinama, preklapaju se? Da, takvo nešto je bilo moguće samo umetnicima fascinantnog talenta i muzičke snage.
Iako je koncert bio organizovan za finale Svetskog šampionata u fudbalu 1990. godine veliko čudo je bilo potpuno: operska muzika privukla je skoro isti broj tih fudbalskh fanova
Jedne prekrasne letnje večeri, pre skoro 30 godina, tri najveća tenora univerzuma, Lučano Pavaroti, Plasido Domingo i Hose Kareras priredili su operski spektakl kakav do tada nije viđen. Terme Karakale u Rimu su bile savršena scena za antičku magiju kakvu su oni stvorili zajedno sa Zubinom Mehtom koji je ushićeno i energično dirigovao Orkestrom Maggio Musicale Fiorentino i Orkestrom Teatro dell’Opera di Roma. Te istorijske muzičke noći, tenori su izrasli u legendu „Tri tenora“, a maestro Zubin Mehta je postao deo te legende. Preko 800 miliona ljudi je pratilo ovaj humanitarni koncert, a događaj je postao najveći hajp klasične muzike ikad. Da, iako je koncert bio organizovan za finale Svetskog šampionata u fudbalu 1990. godine, veliko čudo je bilo potpuno: operska muzika privukla je skoro isti broj tih fudbalskh fanova. Snimak sa ovog humanitarnog koncerta je najprodavaniji snimak u istoriji klasične muzike, a prihod je priložen fondaciji za borbu protiv leukemije koju je osnovao Hoze Kareras.
A te 1991. godine, kada je neumorni umetnik odlazio iz Njujorške filharmonije, obećao je sebi da će svake sezone uzimati po dva meseca odmora, što se naravno nikad nije desilo. Jednom u dve godine nađe vremena da ode do Indije, ali to uvek bude sa nekim dobrotvornim koncertom i podrškom sopstvenoj muzičkoj školi u kojoj godinama indijsku decu podučava zapadnoj klasičnoj muzici.
I još jedna simpatična priča koja govori kako se postaje živa legenda: Zubin Mehta dolazi na gostovanje u Veneciju, u Teatro la Fenice te 1974. godine sa filharmonijom Los Anđelesa, ali nailazi na ozbiljan štrajk muzičara. Nedelju dana ranije, čikaška filharmonije pokušala je da ipak održi koncert usred štrajka, ali su ih italijanski muzičari kamenovai i gađali raznim stvarima kad su pokušali da izađu iz autobusa. Mehta i tadašnji direktor LA filharmonije, Flajšman, odlučuju se na solidarnost: svi prihodi od koncerta ići će muzičarima teatra, i to direktno, preskačući sindikate i njihove predstavnike. Zato, kad je Mehta sa svojim orkestrom izašao iz autobusa, ne da nisu bili kamenovani već su im radosno mahali, otvarali Asti Spumante, grlili ih i govorili šta su znali, poput „Koka kola“ ili „žvakaće gume“. Italijani su znali da cene moralnu i finasijsku podršku koju su dobili. Taj koncert se prenosio i na video bimu u Milanu ispred čuvene Skale. Kad je Mehta stigao i tamo na gostovanje, njegova filharmonija je već imala status heroja. Ponesen atmosferom, Mehta je održao fantastičan koncert sa velikim brojem bisova sve dok nije došao na ideju zadnjeg bisa sa Wagnerom koji zahteva sve duvačke instrumente i udaraljke, odnosno sve ono što je već bilo otišlo sa scene. Iako je bio svestan da milanska publika opere zna napamet i da je mogao očekivali zvižduke, Mehta nije odustajao. Imali su potpuno pogrešne instrumente na sceni, međutim, kako priča tadašnji čelista, publika je tek tada eksplodirala jer je shvatila da Mehta pokušava da im pruži još više, ono muzički ludo i nemoguće i ispratila ga frenetičnim ovacijama.
Muziku je nosio svuda gde je osećao da mora da povrati humanost ljudskom rodu, znajući da tako pomaže zaceljivanju rana. Nebrojeno puta je stizao do neuralgičnih tačaka na svih pet kontinenata i pokazivao da ljubav i muzika imaju strašnu moć pomirenja. Da pomenem samo neke, recimo njegov nastup sa grupom nemačkih i izraelskih muzičara u blizini Buhenvalda, nacističkog logora 1999. godine, ili nastup u Mumbaiju u povodu ponovnog uspostavljanja odnosa Indije i Izraela. Negde sam pročitala ovu rečenicu: muzička moć kojom je maestro Mehta „spajao nezamislivo, način na koji je shvatao ovaj svet, strašan i nehuman i kako je pokušavao da muzikom zaceli rane univerzalnih zločina je jedinstven i univerzalan“.
Javno je izrazio nezadovoljstvo što nije mogao da primi nijednog muzičara arapskog porekla u Izraelski filharmonijski orkestar zbog političkih prepreka, ali i nadu da će palestinski studenti Unverziteta u Tel Avivu, a koje finansira njegova fondacija, uspeti jednom da postanu članovi filharmonije.
Dame i gospodo, ne znam koliko klasičnih muzičara ima svoju zvezdu… ali, mogu li prihvatiti ovu zvezdu u njihovo ime i u ime svih klasičnih muzičara koji još nisu imali tu čast?
Počasni građanin, doživotni statusi, najviša priznanja, državna odlikovanja, cenjene nagrade: od japanske carske porodice, preko nagrade A. Rubinštajn Kenedi centra i počasnog doktorata ruske Akademije umetnosti, pa do Tagorine nagrade za kulturnu harmoniju i univerzalnost. Ipak, jedno priznanje je jako zanimljivo, a to je 2434 zvezda na holivudskom Bulevaru slavnih. I evo šta je ova legenda rekla te 2011 godine kada je, u društvu tada 95-godišnjeg Kirk Daglasa primio svoju zvezdu:
“Dame i gospodo, ne znam koliko klasičnih muzičara ima svoju zvezdu… ali, mogu li prihvatiti ovu zvezdu u njihovo ime i u ime svih klasičnih muzičara koji još nisu imali tu čast?“. Istina je da je 6o-tih godina prošlog veka dosta umetnika klasične muzike i opere dobilo svoju zvezdu slavnih, ali mnogo godina je prošlo dok jedan Zubin Mehta nije dobio svoju. Tako je otvorio vrata svom kolegi, takođe čuvenom Gustavo Dudamelu, dirigentu filharmonije Los Anđelesa, da i on dobije svoju holivudsku zvezdu.
Zubin Mehta je mnogo zadužio i našu filharmonijsku scenu, ne samo svojim mnogobrojnim nastupima već i pravim donacijama. Poseban fond sa njegovim imenom za nabavku novih instrumenata je osnovan još 2005. godine tako što dao svoj honorar od koncerta za osnivački ulog. Njegov prvi nastup u Beogradu je bio daleke 1958. godine, a gala koncert te 2018. godine, zamišljen kao 60-ta godišnjica njegovog prvog beogradskog nastupa, nije održan zbog njegove operacije. Maestro je zato dirigovao to isto leto na Ušću, grande finale Betovenove pete simfonije sa Beogradskom filharmonijom. Po ko za koji put u par godina, maestro je pristojno pohvalio našu nameru da se baš tu, na beogradskom Ušću izgradi nova koncertna dvorana. Odabrao sam Betovena, kaže Maestro, zato što je on kompozitor „pobede moći dobra nad zlim“.
A kako on uspeva da posle toliko decenija izgaranja, muzike, koncerata, putovanja i dalje motiviše sebe? On u šali sebi kaže:“Good morning legend“… „svaki dan imam toliko posla, moram da organizujem dan, to je perpetuum koji nikad ne završava. Probe orkestra, audicije, morate biti koncentrisani na osobu koja svira na audiciji, zatim press konferencija, pa intervjui, svaki deo mog života je neprekidni rad“.
Koje reči vam ostaju u mislima nakon što smo tek zavirili u životni opus Zubina Mehte? Meni su recimo: živa legenda, energija, talenat, rad, skromnost, zahvalnost, upornost, ljubav, humanost, univerzalnost…
