Sunčanje između plastičnih barijera, usamljena večera na dva metra, espreso preko Zooma… Ovo su neki nagoveštaji života koji predviđa novinarka Sanje Lučić koja već dve decenije živi i radi u Milanu
I taman kada se ponadate da jezivi virus COVID-19 koji je najviše pogodio sever Italije jenjava, novi izveštaji iz Lombardije demantuju. Borba i dalje traje. Nova životna pravila i socijalna distanca ublažavaju se mravljim koracima, a strah se uvukao u sve pore italijanskog društva. Maske i rukavice već plivaju po moru, a gorčinu uniformisanosti Italijani hendluju na svoj način- uz poznate dizajnerske logoe. To je znak da se ne predaju. Uplašeni su, povređeni, mnogi anksiozni uz pitanje šta donosi leto? Kako zaista izgleda život na samom krhkom početku postkorone, najbolje može da prenese neko ko je već dve decenije stanovnik Milana. Sanja Lučić, novinarka i dopisnica iz Italije, voditeljka Radio Popolare, blogerka, pre dvadeset godina stigla je na ovo tlo, puna entuzijazma i dešavanja,sa ovih prostora, prenosi svojim pratiocima
Ovih dana brojiš dvadeset godina života u Italiji. Kako je sve krenulo, šta si sve proživela i gde si sada?
Nikada nisam pomišljala da napustim Srbiju gde sam radila kao radijski voditelj od 1994. u Beogradu, iako smo u to vreme svi imali malo, zemlja je bila u ratu, u toku je bio svetski embargo, pa bombardovanje Natoa. No imala sam zapravo sve ono što je meni važno i što se ne meri novcem: porodicu, prijatelje, posao koji volim, knjige, komšije, baku… ali ponekad se na našoj stanici zaustave neki vozovi koje nismo očekivali i na nama je da odlučimo da li ćemo se ukrcati ili ne. Ja sam nemirnog duha, poliedrična sam, volim da istražujem, upoznajem drugačije stvari pa eto, prošlo je već 20 godina od kada sam 30.04.2000. došla u Milano. Avionom, ne vozom. Zacrtala sam sebi da ću se i ovde baviti novinarstvom, jer ne prihvatam da to, u čemu nam prođe čitav dan, bude nešto u čemu ne uživam i što me čini nesrećnom a ja, u kancelariji od devet do 18, nisam u stanju da sedim. Nemirna sam, ustajem, moram da prošetam, prodišem, pravim pauze. Kancelarija nije za mene. Ne smatram da je kvantitet bitan, nego kvalitet i to da se na vreme završi posao. Kako i gde je manje bitno. To ne mora da znači sedenje u kancelariji od 8 do 12 sati. Naučila sam jezik sama, slušala sam sinhronizovane filmove, čitala sam dnevne novine sa rečnikom, trudila sam se da jezik zemlje koju sam izabrala kao zemlju u kojoj ću živeti naučim što pre; napisala sam zatim jedan članak u vezi sa bombardovanjem Bagdada, poredeći ga sa bombarodvanjem Beograda koji je objavljen, redakcija je poželela da me upozna, dali su mi kontakt osobe koja je urednik na radiju i tako sam počela saradnju sa Radio Popolare. Postojala je tada jedna emisija muzike sa Balkana pa sam ja, sa tog područja, stigla kao poručena.
Od tada se desilo mnogo toga, upoznala sam mnogo ljudi zahvaljujući novinarstvu i činjenici da se emisija koju vodim bavi kulturnim dešavanjima u Milanu, neke ljude sam usput izgubila ili su jednostavno skrenuli sa mog puta, mnoge divne ljude sam zadržala kako Italijane tako i naše ljude (na to mislim na ljude iz svih republika Jugoslavije) koji žive ovde i sa kojima obožavam da se vidim, jer sa njima se ipak najbolje razumem. Moji najbolji prijatelji su još uvek ljudi iz Beograda, bez obzira što su i dalje u Srbiji ili u Australiji, kao moja kuma u Norveškoj kao dvoje meni dragih ljudi. Jedna ljubav je prestala, druga priča je započeta, mnogo sam putovala, izgubila obe bake, izgubila mog retrivera koji mi je bio mnogo toga u 16 godina našeg zajedničkog života. To je nešto što može da razume samo ko ima psa i ko ne živi u zemlji u kojoj se rodio. Moja mama je imala vrlo ozbiljne probleme sa zdravljem i tri godine sam se borila da je izvučem iz skoro sasvim sigurne smrti ili vegetativnog stanja. Sada je dobro, koliko neko ko je preživeo ono što je ona preživela može da bude dobro. No, ja posedujem ono što Italijani nazivaju resilienza, ne znam ni sama kako bih to prevela, verujem da to svi ljudi koji su rođeni u Jugoslaviji u moje vreme poseduju: tu neku izdržljivost, jak instikt za preživljavanjem, snagu i veru da mogu izaći iz svake situacije podignute glave. Osoba sam za koju ne postoji “ne mogu” ili “nemoguće je”, ne volim da koristim reč problem već rešenje, znam ko sam i znam koliko mogu. I ne trošim vreme ni energiju na ono što me ne zanima.
Da li je period pod koronom najteži za ove dve decenije?
Meni lično nije. Imala sam izuzetno težak period kada sam ostala u Milanu sasvim sama i gde je sve zavisilo samo od mene nakon mirnih godina u dvoje. Zatim, dok mi je majka bila bolesna i to je nešto što me je zauvek obeležilo, ali i još više ojačalo kao osobu. Ne vidim šta je teško u tome da se sedi kod kuće i iskoristi vreme koje nam je poklonjeno na najbolji mogući način. Pretvoriti sve ovo u šansu. No zanimljivo je posmatrati kako se Italijani suočavaju sa konkretnim i teškim životnim problemima jer su oni od kraja drugog svetskog rata živeli jedan miran i lagodan život. I mojih dvadeset godina života u Milanu bilo je u jednom drugačijem kontekstu. Često su mi govorili, kada bih im pričala o godinama u kojima smo imali restrikcije struje, grejali vodu da bi prali kosu, išli u prodavnice u kojima nije bilo ničega, kupovali benzin na ulici, imali crno tržište deviza, čekali noću red za brašno i ulje, slušali sirene i bombe koje razaraju grad, da oni to ne mogu ni da zamisle. Sada se njima dogodilo nešto što do pre samo dva meseca nisu mogli ni da zamisle. I ne samo njima naravno. Milano se nalazi u regionu Lombardija koji je najteže prošao.
Sa strane gledano, Italiju je zadesio najteži oblik ovog virusa. Kako se Italijani bore? Gde je ventil? Šta je tebi bilo najteže?
Teško je govoriti o tome kako se Italijani bore. Italija ima 20 regiona i to određuje i njihove navike, njihov karakter, njihove strahove kao i njihove prkose. Isto tako i njihove prioritete. Italijani sa severa nemaju mnogo zajedničkih tačaka sa Italijanima sa juga, ili onima sa ostrva. I zemlja se nekako i podelila na severni deo koji je najrazvijeniji, industrijski i najzagađeniji pa i najzaraženiji i južni deo koji je ekonomski siromašniji ali ima mnogo više duha i nekako je “narodniji” i koji ima veoma mali broj zaraženih. No iako smo na početku bili svi zbunjeni, jer smo dobijali kontrainformacije od vlade u smislu “Milano neće stati” pa do toga da se 09.03 sve zatvori, sada Italijani poštuju karantin ali puno je onih koji jedva čekaju da izađu. Kontradiktornosti su dolazile i od virologa koji su govorili da ovo nije ništa više od malo jačeg gripa do tih istih zapravo koji su za vrlo kratko vreme promenili misljenje. Italijani se bore poslušnošću i disciplinom. Naravno, svuda postoji neki izuzetak ali ujedinjeni su u tome da poštuju karantin, ventil im je pevanje sa terasa koje je bilo intenzivno na početku a sada sve manje, socijalne mreže i chatovi preko Zooma ili Skajpa sa rodbinom. Kao narod su jako darežljivi i imaju veliko srce pa ima jako puno udruženja u kojima običan svet ide u samoposlugu i raznosi namirnice onima koji to ne mogu ili koji su bolesni, potpuno gratis. Puno kuvaju pa se organizuju sa komšilukom oko zajedničkih ručkova iako na distanci i sl.
Moj ventil je moj posao. Ja sam osoba kojoj nikada nije dosadno. Čak mi uvek fali vremena za sve što bih želela da uradim. Pratim sve što se dešava jer izveštavam za RTS, emitujem jutarnju emisiju iz kuće za Radio Popolare, pišem, radim sa ljudima preko Skajpa jer imam master iz counselinga i coachinga. Puno sam učila i radila da dobijem i te diplome. Komunikacija i ljudski um su me uvek zanimali pa eto, odatle i interesovanje za to. Čitam tekstove na 3 jezika o virusu, naučnim dostignućima, pričam sa prijateljima širom sveta, čitam knjige, pijem kafu na terasi sa petunijama, slušam radio kada se prezasitim televizije, a verujte mi, ovih meseci ju je prosto nemoguće gledati jer imate utisak da prisustvujete cirkusu. Svi viču, zovu u goste po nekoliko virologa, političara, ekonomista i novinara i svako iznosi svoje mišljenje. Na žalost, mnogu su zamenili uloge i pomešali lončiće i narod dobija jednu vrlu haotičnu poruku i više ne zna kome da veruje.
Pravila za život u periodu posle korone vrlo su kruta? Šta vlada sve zahteva i šta iz ove perspektve izgleda nemoguće?
Od 9. marta je zabranjeno bilo koje kretanje, sem do samoposluge, prodavnica sa prehrambenom robom i apoteka. Dekreti i pravila su se do sada menjali nekoliko puta i nastala je neverovatna zbrka. Šetnje su bile dozvoljene 200 metara oko stana. Ukoliko vas zaustavi policija morali ste da imate sertifikat na kome mora biti navedeno gde idete, a smete da izlazite samo iz poslovnih razloga (neke stvari od životnog značaja u Italiji nikada nisu prestajale sa radom), zdravstvenih i iz nekog drugog hitnog i neodložnog razloga. To se sve proverava. Posle svakog dekreta komentari ljudi su bili: ništa ne razumem, šta se sme a šta ne sme? Tako da su svi zapravo ostali kod kuće i išli samo do samoposluge dok su radili ljudi koji rade u sektoru zdravlja i usluga. Na snazi je druga faza koja je podeljena u 3 dela: od četvrtog maja zapravo sve je ostalo gotovo isto što se izlazaka tiče, sem što su ljudi počeli da rade u veleprodaji, otvorili su se parkovi, dozvoljeni su individualni treninzi, crkve su otvorene ali bez službi, dozvoljene su sahrane ali uz samo 15 prisutnih, Italijani ne smeju da se okupljaju, otvaraju se restorani ali samo ne bi li naručili hranu i odneli je kući; možemo da odemo do porodice, ali ne i do bliskih prijatelja i bez većih okupljanja. Maske i rukavice su obavezne u prevozu, koji već ima određena mesta na kojima se ne sme sedeti, mesta na kojima moramo da stojimo ne bi li poštovali distancu od dva metra; maske su nešto što se mora nositi u zatvorenom prostoru. Reč socijalna distanca i maske se ponavljaju kao mantra. Kao i odgovornost i disciplina. Ponekad imam utisak da smo u nekom filmu. A filmova na ovu temu ima zaista mnogo.
Život na distanci verujem da je Italijanima najteži. Bez ljubljenja, večera u velikom broju, odstojanja. Kakvi su komentari?
Italijani, naročito 10 miliona ljudi koliko ih je u Lombardiji, jako su zabrinuti zbog svega što se dešava. Virus je ovde odneo mnogo života, preminulo je 7000 starih ljudi u staračkim domovima širom zemlje ali najviše na severu. Pomalo su i zbunjeni, jer nisu očekivali da će bogati region Lombardije sa jako dobrim zdravstvenim sistemom doživeti ovakvu sudbinu. Tako da ne dovode u pitanje distancu i maske, čak šta više, postali su pomalo i samoprozvani policajci koji grde one koji po njima ne nose masku kako treba ili ne stoje u redu tačno dva metra nego koji santimetar manje. Uplašeni su. Plaši ih virus i plaši ih ekonomska kriza. Naime, činjenica da tek u trećoj fazi tj. od 1. juna počinju sa radom radnje sa prodajom odeće i ostalih stvari, frizerski saloni, restorani i kafići. Puno ljudi neće uopšte više moći da otvori svoje delatnosti a naročito ne ako budu morali da čekaju još mesec dana. Veliki broj ljudi je ostao bez posla. Tako da je to ono sto ih sada brine. Naravno, jedva čekaju da vide drage ljude ali su svi sada postali nepoverljivi i vrlo oprezni. Uvukao se strah u ljude.
Da li sva ova pravila znače promene mediteranskih navika?
Ja se iskreno nadam da ne. Već duže vreme moj lični strah je da se pretvaramo u robote, da dajemo previše prostora tehnologiji, da smo zanemarili važne stvari i da smo preterali u tome da “sve može” i da naprosto ne umemo da zastanemo i pogledamo šta smo i ko postali, sta se nalazi oko nas. Da li se to nama zapravo dopada? Ne obraćamo pažnju na nešto što je najbitnije a to je Zemlja. Bez zemaljske kugle mi nemamo gde a uzimamo je zdravo za gotovo. I ništa nas ne zaustavlja, ni zemljotresi, ni poplave, ni uragani, ni virusi. Ja bih zatvorila sve wet markete u Kini i pijace sa psima kao i Festival Yulin. To je zemlja u kojoj sam bila nekoliko puta i uvek sam bila iznenađena činjenicom šta se može kupiti kod njih i šta sve jedu i čime se sve leče. Mislim da bi trebalo da ostavimo životinje i prirodu na miru, mi smo zauzeli njihov teren, ne oni nas. Mi idemo njih da uznemiravamo, ne oni nas. No mislim da se ljudi brzo navikavaju na sve, pa i na distancu, monitore, redove u samoposlugama, aplikacije za praćenje, merenje temperature, odstranjivanje, otuđivanje, maske i to me užasava. To nije svet u kome želim da živim.
Gubici su veliki. Posebno u turizmu. Osim pleksiglasa na plažama, šta se još predviđa. Kada se zaista očekuje dolazak turista bez straha. Negde sam pročitala da bi privukli goste, stanovnici Sicilije nude da plate polovinu avionske karte i trećinu hotelskog smeštaja. Da li je ovo istina?
Pleksiglas mi je kao horor film i to je ideja koju su odbacili. Ne znam kako je neko uopšte zamišljao da to može biti izvodljivo na visokim temperaturama. Drugo, zar to ne zagađuje planetu? Već i maske i rukavice bacamo opet na sve strane, more ih je puno a “tek” smo dva meseca u epidemiji. Još uvek ne znaju kako će sve to izgledati jer smanjivanje broja ležaljki i suncobrana znači ogroman gubitak za ljude koji žive od turizma. Predviđaju se distance, ali zaista ne mogu da zamislim nekoga na moru sa maskom (sem onom za ronjenje). Ja sam oduvek bila ljubitelj plaža sa malim brojem ljudi, tzv. divljih plaža pa iskreno, ne bih išla pod pleksiglas ili nešto slično ni da mi plate. Postoje razne priče o tome kako privući turiste, vaučeri i sl. ali o tome je još uvek rano govoriti. Sve je kako rekoh haotično i sve je jos uvek “možda” i “videćemo”. Sardinija priča o uvođenju sanitetskog pasoša a to znači bris sedam dana pre ulaska na ostrvo koji naravno mora biti negativan, pa serološki nalaz kada dođete na ostrvo te praćenje aplikacijom. Sve to jos izgleda daleko od izvodljivog.
Gde je po tvom mišljenju najbezbednije letovati u Italiji i kada?
Po mom mišljenu na ostrvima i u regionu Kalabrija. Oni imaju najmanji broj zaraženih i jako se boje novih zaraza, tako da zaista ne znam kako će to izgledati. Ni oni ne znaju. Sardinija, Kalabrija, Sicilija, to su i inače najlepša mesta za letovanje u Italiji. No, potrebno je videti šta će se dešavati u narednih mesec dana. Mnogi se nadaju da će virus nestati dolaskom toplog vremena.
Šta se definitivno nikada neće vratiti?
Nešto što po meni nema mnogo veze sa virusom a to je činjenica da smo se odavno izgubili i ne znamo kako i kome/čemu da se vratimo. Stalno idemo napred brzinom rakete, stalno negde trčimo, živimo naše dane kao da imaju 48 sati a ne 24, nagomilavamo, kupujemo, ne družimo se jer nemamo vremena, krademo vreme od posla za porodicu, draže nam je da pričamo preko Facebooka nego licem u lice. I nesrećni smo. Onaj jednostavni način života, uživanje u malim stvarima, čaša vina sa prijateljem bez gledanja na sat, život radi života, a ne radi posla. To se nikada neće vratiti. Virus je posledica tog našeg ponašanja, tog našeg “silovanja” zemlje i prirode.
Da li je ipak nešto dobro donela korona?
Po meni najpozitivnija stvar jeste što su ljudi dobili vreme za sebe. Pitanje je da li to znaju da iskoriste. Vreme sa porodicom. Kvalitetno vreme provedeno sa decom, sa supružnikom. Iznad svega sa nama samima. Vreme da spavaju, da čitaju, da se bave hobijem. Ponekad pomislim da je ovo poruka Majke prirode da stanemo. Da prestanemo da je mučimo, ugrožavamo istovremeno mučeći i ugrožavajući sebe. Da pritisnemo pauzu. I resetujemo se. Nisam sigurna da će zaista biti tako.
Kome italijanska nacija nikada neće oprostiti i zbog čega?
Italijani su izuzetno besni što su se poslednjih godina u kontinuitetu smanjivala sredstva za zdravstvo. Takođe je zemlja potpuno nepripremljena dočekala epidemiju. Ignorisana su upozorenja iz Kine, vlada kaže da je SZO dala pogrešna uputstva, gradonačelnici optužuju predsednike regiona, koji opet optužuju vladu. Mislim da Italijani neće oprostiti ovaj broj žrtava koji je ovoliki jer su ljudi ostavljani bolesni i sami u stanovima i po 15 dana, to su uglavnom stariji ljudi sa bar dve ili tri hronične bolesti koji bi u bolnicu primali tek kada bi počeli da se guše, a za neke je tada već bilo kasno i zato su odmah završavali na reanimaciji. Neki su se izvukli, 50% nije. Ja nisam doktor ali logično je da ako neko ostane kod kuće pod visokom temperaturom i obostranom upalom pluća koju niko ne leči, kada napokon dođe do bolnice dolazi već u kritičnom stanju.Takođe su starački domovi imali naređenja da primaju obolele od kovida i to je dovelo do 7000 žrtava. Započeti su mnogi sudski procesi jer ti ljudi su nečiji roditelji, bake i deke. Ljudi su umirali sami, držeći za ruke lekare obučene kao astronauti, jedva su im i oči videli. To je strašna slika. Ljudi su znali da će umreti, zvali su porodice da se oproste sa njima. Porodice nisu imale mogućnost da se oproste sa njima ni sahranama jer ih nije bilo. Preskočeni su važni koraci u elaboraciji gubitka i tuge, mnogi ljudi će izaći iz ovog karantina depresivni, anksiozni i zabrinuti. Desili su se ogromni propusti, čak i lekari nisu bili upozoreni niti su imali maske pa je virus ušao u bolnice i Italija ima veliki broj preminulih lekara i medicinskih radnika. Prethodne epidemije sarsom, ebolom, mersom bile su upozorenja i ono što čudi jeste da se niko nije zaista spremio sa pravim planom u slučaju epidemije.
Postoji li strah od povratka epidemije?
Postoji. Ali to je strah koji ljudima prenose mediji jer prenose ono što govori vlada i predsednici regiona. Ja sam novinar i ne dopada mi se ovaj način komunikacije zastrašivanja i držanja ljudi u neizvesnosti. Premijer Konte je izuzetno kritikovan zbog načina na koji se obratio Italijanima oko otvaranja te Faze dva 04.05. Koristio je formulacije tipa: “Mi vam dozvoljavamo”, “Mi ćemo vam uskratiti”, “Zatvorićemo vam slavinu”, “Nemojte misliti da ćete moći” i sl. Ljudi su ostali zaprepašćeni takvim obraćanjem u demokratskoj zemlji. Poruka je “Ukoliko ne budete poštovali mere vi ćete biti krivi za povratak epidemije i mićcemo ponovo uvesti karantin”.To je ono što ljudi vrlo negativno komentarišu na socijalnim mrezama. Na televiziji je zaista nemoguće pohvatati prave informacije, virolozi se ponašaju kao da se ne bave naukom već filozofijom i to je jako štetno. Ovde postoji i velika polemika oko brojeva zaraženih i preminulih za koje neki kažu da je mnogo veći dok opet drugi tvrde da je izuzetno mali i da su računali i ljude koji su umirali od drugih bolesti tj. da je cela ova priča oko virusa naduvana. Konfuzija je reč koja ovih dana opisuje Italiju.
Bilo je puno dezinformacija i teorija zavera. Jedna od najčešćih jeste da je broj umrlih od gripa već godinama u Italiji gotovo identičan, pre svega zbog činjenica da je italijanska nacija stara. Kakvi su komentari?
Ljudima je danas sve dostupno preko interneta. To znači sve dnevne novine, zvanični sajtovi o Kovidu ali i fake news. Svako uzme ono što mu odgovara i što potvrđuje njegove teorije. Veliki broj ljudi smatra da je karantin od dva meseca preteran, da kovid nije kuga, da iza svega ovoga stoji nešto drugo, veće, neke geopolitičke igre, 5G i sl. Premijer Conte je drugog maja dobio telefonski poziv od Bila Gejta kome mnogi nisu nimalo naklonjeni i zabrinuti su oko njegovog učešća u priči oko vakcine. Ljudi su podeljeni na one koji se boje vakcine jer smatraju da će to biti neki eksperiment, do ljudi koji jedva čekaju da izađe vakcina. Virolozi koje sam ja intervjuisala kažu da je potrebno usmeriti se na briseve, antitela, terapije pa onda na vakcinu jer ne mora da znači da će je ikada naći kao što nije nađena ni za HIV. A i da korona virusi mutiraju pa je zaista teško predvideti šta će se desiti. Takođe, je još rano za realnu sliku o brojevima koje se gledaju na godišnjem nivou, ako uporedimo podatke gripa iz nekih drugih godina, videćemo da ove godine imamo veci broj umrlih, ali još uvek nije jasno jesu li svi ti ljudi umrli od kovida ili ne.
U kom pravcu posle svega? Tvoje viđenje i planovi?
Reći u kom ce pravcu ići više od 60 miliona ljudi je skoro nemoguće. Italijanska politika je uvek ličila više na neki tv show,nego na ozbiljno bavljenje potrebama građana. Političari se menjaju, ujedinjuju, partije koje su se svađale se sastaju, pa se rastaju. Ovde je sve vrlo “spektakularno”. Vlada dosta zavisi i od Confindustrije koja vrši pritisak na vladu što se ekonomije tiče. Moj utisak je da će se Italijani povinovati svemu jer su jako zastrašeni, a strah je odličan instrument manipulacije. Oni vole da obeležavaju Dan oslobođenja Italije protiv fašizma 25.04, prvi maj, da pevaju Bella ciao i da se sećaju partizana ali mislim da se “borbeni duh” povukao i ustuknuo pred nekim komotnim životom kojim su živeli ovih 75 godina. Danas se revolucije dižu na socijalnim mrežama ali i to je slabo. Tu i tamo čujete da živimo u policijskoj državi koja nas prati helikopterima i dronovima, koja je ugradila 5G a da o tome građani nisu adekvatno obavešteni i sl. ali ništa vise od toga. Ne kažem da je u ovoj delikatnoj situaciji potrebno dizati revoluciju samo mislim da se prosto ugasio duh naroda koji neće baš sve prihvatiti. Sada je Italijanima bitno da virus nestane, da su spremni da žive sa maskama (čak i firmiranim, jer ne zaboravimo da je ovo zemlja mode) i raznim drugim aksesoarima, čak i da večeraju ograđeni pleksiglasima iako možda misle da je preterano i previše. Izgubio se taj borbeni duh koji toliko slave i malo zabadaju glavu u pesak radi komoditeta. Volela bih da grešim. Ne bih volela da Italija koja je oduvek imala svoj duh, taj kolektivni osećaj za estetiku, umetnost, lepo, dobru hranu, hedonizam, prepusti svoje živote kompjuterima, robotima, distanci i otuđivanju.
Šta si ti naučila iz ove situacije i šta sigurno više nikada nećeš ponoviti. Da li je posle svega život dobio jedan novi smisao?
Za mene se ništa nije promenilo. Samo su se možda još više učvrstili neki stavovi tipa da je život neodoljiv i da ga treba živeti bez da kada se jednog dana, na kraju, osvrnemo iza sebe kažemo: eh da sam… ili eh da nisam… Nisam anksiozna osoba, jako se teško iznerviram, nikad se ne ljutim, pokušavam da vidim u svemu dobro, da emitujem dobru energiju i biram ljude koji su mi slični što se toga tiče. Ja sam mom suprugu stalno govorila da život za trenutak može da se promeni, da to jednostavno znam iz iskustva, da stvari oko kojih se nervira nisu vredne ni jedne sekunde njegovog vremena i da treba sve da okrene našsalu. A onda se desilo. Život se promenio i on je tek sada shvatio šta sam htela da mu kažem. Ja ću sasvim sigurno jednog dana živeti na selu, da li će to biti kuća moje bake, kućica na moru ili nešto treće, ne znam, ali svakako znam da je moja slika sreće: kućica u cveću, psi, prijatelji, gajenje voća i povrća, miris torte. I cveća. Moja mama mi je jednom rekla: “Smisao života je sam život”. To je to.
