Ekskluzivno o retkom momentu jedne karijere, retrospektivi svojih filmova u njujorškoj MOMA, o nekim subverzivnim kreacijama iz prošlosti, životnim nagradama u sadašnjosti i još o nečemu…

Tekst: BKG

Fotografije: Privatna arhiva i BKG

Povod za ovaj dugi, ekskluzivno-morski razgovor sa Karpom Godinom, avangardnom filmskom i pozorišnom legendom “one” Jugoslavije i Slovenije, je retrospektiva njegovih filmova koji će se, krajem oktobra ove godine, prikazivati u MOMA  (Museum of Modern Art) u Njujorku. Za ovu priliku, “namamili” smo ga na moj Otok gde smo skoro tri sata razgovarali o njegovom stvaralaštvu i životu. Šarmantno otvoren, prijatan i prirodan, učinio je da su se ta tri sata neprimetno potrošila. I dok smo privodili naš razgovor kraju, ja sam ipak imala osećaj nedovršenog intervjua. Nisam ni želela da se bavim nemogućom misijom nabrajanja svih njegovih nagrada, brojanja filmova ili predstava. Nadam se da će ovaj intervju osvetliti barem neke važnije momente i teme koji su kroz decenije zaokupljale njegovu radoznalost i tražile neki “subverzivni” odgovor.

Predstaviti jednog Karpa Godinu raznolikoj publici nije jednostavno. Ogroman umetnički opus, čije je stvaranje započeo krajem šezdesetih i koje još uvek dopunjava, učinio ga je savremenikom mnogih generacija. Za neki deo publike, sam pomen nekog njegovog filma imaće momentalno značenje, dok će neke mlađe generacije morati da hvataju korak. Vremena u kojima je stvarao su se menjala, ali njegova specifična estetika i anarhično zaigrani pristup podsmevanju stvarnosti ostali su njegov trade mark.  Dobitnik je mnogih nagrada, na ovim i onim prostorima, i za rane, kratke eksperimentalne filmove, i za igrane filmove. Sarađivao je sa filmskim legendama, radio je na kultnim filmovima i zato je bio i nagrađivan i zabranjivan. Danas, sa zvanjem, profesor Emeritus, iako u penziji, Karpo Godina je daleko od mirnih voda. Njegov novi film je još uvek u nastajanju (neke će stvari uvek ostati iste), ali mi čvrsto verujemo da će on ponovo pobediti sa osmehom.

 

Retrospektivno prikazivanje vaših filmova u MOMA u Njujorku je valjda kruna svake karijere. Ili je to ipak ona nagrada za životno delo koje ste dobili ove godine u Ljubljani?

Pa nekako je došlo iznenada ovo sa MOMA, ali je još uvijek ne bih smatrao krunom svoje karijere. Od sebe očekujem da još nešto napravim u životu, da sve to sastavim, pa da se onda napravi kruna, da ja budem taj koji će biti zadovoljan sa tim da je ostvario još neke svoje snove na području filma. Mislim da sa godinama dolazi sazrevanje, sad me muče neke stvari o kojima nikada ranije nisam razmišljao, sada mi se čine bitne, pa bih da zaokružim svoju filmsku priču sa svojim novim rođenjem u starim godinama. A što se tiče nagrade za životno delo, pa kao da me sahranjuju, nije da se nešto hvalim, ali u poslednje tri godine mislim da sam dobio sve moguće nagrade po Sloveniji, mislim četiri ili pet…tako da me to već umorilo (uz smeh) i pitam se da li imaju informacije od nekih lekara koje ja nemam. Jednostavno su “planuli” sa raznim priznanjima, tako je i izložba u MOMA iznenada došla, u poslednje dve godine je sve to nekako krenulo i videćemo kuda to vodi.

Objasnite nama, običnim smrtnicima, kako se dolazi do retrospektive filmova u MOMA, kako je to kad su vaši filmovi pored jednog Bergmana ili Godarda? Od 19-25. oktobra ove godine biće prikazana selekcija vaših filmova: pet crno-belih eksperimentalnih, kratkih filmova nastalih u periodu od 1962-65. Iz perioda od 1970-72. pet kratkih “subverzivnih” filmova, zatim Crni Film (1971) i Karpopotnik (2013) i Okupacija u 26 slika, kao direktor fotografije.  Prikazaće se i tri igrana filma, Splav Meduze (1980), Crveni bugi (1982) i Umjetni raj (1990) u kojima ste reditelj.

Kad je bila retrospektiva filmova pok. Miloša Formana, nazvali su me iz MOMA i pitali da li mogu prikazivati Nedostaje mi Sonja Heni (I miss Sonia Henie) gde ima “ulogu” i Miloš Forman i normalno da sam im poslao taj film. Tako je u tom katalogu izašao film, za mene jako lepa stvar, da se nađem u retrospektivi jednog velikog majstora. Iako smo se znali još dok sam studirao na Akademiji u Ljubljani, posećivali smo Prag, a on je još bio mladi klinac, pa smo se družili. Te 1972. kad je došao u Beograd, već smo se poznavali. Svi ti američki autori, koji su snimali I miss Sonia Henie nisu ni videli taj film pa sam, pre deset godina otprilike, bio pozvan u BAM (Brooklyn Academy of Music) u Bruklin da oni to vide. Film je prikazivan pred publikom sa kojom smo kasnije razgovarali. Tu je bilo moje poslednje druženje sa Formanom, a ujedno i prvi nastup u MOMA. Sada je to iznenada došlo, tehnički, došao je poziv da li bi bio spreman da dam svoje radove za retrospektivu. Mislio smo da se neko šali, ali onda smo pogledali na internetu da li postoji dotična osoba. Normalno da sam odgovorio i tako je to krenulo, pre četiri meseca. Sad smo sve to pripremili i u oktobru će biti ta retrospektiva.

Ono što bih želeo da još napravim danas, ne bi bio neki kritički osvrt, pošto sad idem u pokazivanje intime i nekih vrednosti

Bili ste i “subverzivac”, avangarda, scenarista, snimatelj, direktor kamere, montažer, reditelj, profesor, sad i emeritus… sigurno je da sam propustila još mnogo toga. Kad se danas osvrnete na svoj život i (pre)bogatu karijeru, a zatim potom ponovno pogledate ovakvu stvarnost, kakav bi fim danas snimili?

Reč “subverzivac” me je asocirala na to kako sam pre tri godine dobio životnu nagradu na Paliću, Subverziv film festival, te moje subverzije su malo kasno nagrađene (smeh), ali dobro… danas bi se moglo stvarati, jako teško, pošto je sve tako prljavo i ružno. Jednostavno, sve to što sad biva sa napretkom informatike, pa sa internetom, sa svim tim lažima, sve je tako da se više ne snalazim u tome. U stvari snalazim se, znam o čemu bi trebalo raditi, samo što si ranije nekako imao neki jasan cilj šta napasti i bio si Don Kihot. Danas bih bio zaista pravi Don Kihot ako bi se bacio na tu ružnu sadašnjost. Ono što bih želeo da još napravim danas, ne bi bio neki kritički osvrt, pošto sad idem u pokazivanje intime i nekih vrednosti. Mislim da je pokazivanje tih vrednosti najsubverzivnija stvar i da tako možeš opstati. I dovoljno je da dođe do nekih ljudi, pa valjda postoji neki lanac pa bi se to proširilo na neki način… neki manji, intimni krug ljudi i već tako mogu biti zadovoljan. Postoji to globalno, ono totalni falsh, fejk, pa se jednostavno moraš oslanjati na sredinu kojoj još uvek vjeruješ, cjeniš je i živiš sa njom.

U jednom intervjuu ste na slično pitanje iskreno odgovorili: “očajavam”.

“Ništa se nije promenilo”!

Kako biste danas opisali taj zeitgeist sedamdesetih i potom osamdesetih godina, do rata. Svaka dekada je u tom smislu bila drugačija?

Taj duh vremena svake dekade je bio drukčiji. Svaka dekada između je bila strašno različita. Šezdesete godine i početak sedamdesetih, do 1972. bilo je ono ludilo, konačno i u svetu se isto dešavala “1968” i hipi pokret, to je bilo vreme punog života, otvarala su se razna vrata, bilo je optimizma i svega. Govorim o našem prostoru, bivšoj Jugi, govorimo o filmu: te ‘72. kad su zatvorili vrata toj slobodi, naišao je drugačiji period koji je trajao negde do ’80- tih. Počelo je neko drugo razdoblje, izlazili su neki razni konformisti, to je bio jedan talas (“beli”) i tu se dosta koketiralo sa vlašću. Bilo je i iznimki, apsolutno. Iako sam tad već imao zabranu rada kao reditelj na 10 godina, uspeo sam da napravim svoj prvi igrani film, Splav Meduze, 1980.  Takođe sam uspeo da, kao direktor fotografije, snimim i Muke po Matiji, Lordana Zafranovića i kasnije, Okupaciju u 26 slika i još neke slovenačke filmove. Zabrana mi nije branila da radim kao direktor kamere ili kao montažer tako da sam ja ovo ipak nekako izvukao. Sticajem sretnih okolnosti, na beogradskoj televiziji je bio Filip David koji je pročitao skript za Splav Meduza i odobrio da beogradska televizija to napravi, a uključila se i Viba film. Napravili smo prvi moj igrani film, što mi je onda otvorilo vrata, pa sam dve godine kasnije snimio igrani film Crveni bugi. Dok sam snimao Splav Meduza u Vojvodini, jedan dan su došli su kamioni, pokupili su nam svu tehniku i rekli su, sve plaćamo, vi tu ostanite i dalje. Mi smo se samo zgledali, ali u to vreme se očekivala Titova smrt, pa im je trebala sva tehnika da bi snimali od Ljubljane do Beograda. Mi smo tako lepo ostali i živeli u Vršcu, Tito je umro i stvari su nam vratili  i eto, život je išao dalje.

Devedesetih godina, do rata, ponovo je za mene bio period vaskrsnuća, režirao sam i snimao i tu imam najviše naslova igranih filmova. Inače, u Kanu mi je 1990 prikazan film Umjetni raj (Artifical paradise) i tada je poslednji put visila jugoslovenska zastava na tom festivalu. To je bio ujedno i poslednji jugoslovenski film koji je bio snimljen. Posle su postojali samo srpski filmovi, pa hrvatski, pa slovenski itd. Znači ja sam zatvorio priču (smeh), eto, kao trofej.

Mi, kasnije rođeni, pokušavamo da shvatimo kako je vama bilo u vreme tzv. crnog talasa i utisak je da se više stvaralo uprkos zabranama i bunkerisanju filmova. Autori su stvarali iako su znali šta ih čeka. Neka od poznatijih filmova bili su nagrađivani u Puli i na međunarodnim festivalima, pa potom skidani sa repertoara? Kako su te cenzorske ruke prvo puštale autore (sa nekog spiska) da snime film, pa potom ih zabranjivali?

To je jako zanimljivo, i mi se danas pitamo kakvi su to mehanizmi bili i šta je to bilo… prvo govorim o 60-tim godinama, kakav je to bio neverovatan entuzijazam, a krenulo je iz Kino kluba Beograd. Tu su se rađali autori, Makavejev, Pavlović, Rakonjac itd. ta cela plejada divnih ljudi i režisera. To im je bila baza odakle su se rađali i oni su stvarno hteli nešto reći što je jako važno. Nije bio novac tada važan, materijalna strana se onda, nekako, nije gledala. Svi smo jedva čekali Pulu (filmski festival) da vidimo šta je kolega napravio, a filmovi bi se radili dugo, pa se bi se skoro zakasnilo za Pulu. A niko nije znao šta onaj drugi radi, svaki autorski rad je bio drugačiji, sa nestrpljenjem si očekivao kolege, baš je bilo dobro druženje. Baš onako, radoznalost i ta neka energija i želja da se izraziš, da kažeš nešto, ta unutrašnja potreba, to je bilo to. I zato, kad su sve to nazvali “crni talas”, to je u stvari bio Novi jugoslovenski film kao što je bio novi val u Francuskoj, Čehoslovačkoj… te 1971. godine sam snimio Želimiru Žilniku Crni Film, jedan kratki film, i tu smo ugrabili taj nadimak crni talas. Umesto da se zvao novi jugoslovenski filmski val ili novi YU film, ili bilo šta lepo, dobio je ružan nadimak koji se još uvek, i danas, upotrebljava.

”Crni talas”, ko je bio tvorac ovog naslova, da li je to bila vlast, mediji ili sami stvaraoci?

Onda je to bila vlast koja je dala ime…to su oni uveli. Kad su iz MOMA pitali šta bih još odabrao za prikazivanje, od snimateljskih radova uzeo sam Okupaciju u 26 slika i u kratkom metru sam odabrao baš taj Crni film, gde sam bio snimatelj i montažer. Odabrao sam i Karpopotnik, to je film koji je moj student Matijaž Ivanišin napravio film o “meni”. Priča je zanimljiva jako, sreo me je i rekao da su mu na Fondu “prihvatili da radim film o tebi”. Pitao me je da li mogu, a ja sam mu rekao da je sad malo kasno, ali pristajem pod sledećim uslovima: da mene nema u filmu i da niko ne priča o meni. On me gleda, “Karpo, pa kako to misliš”, ali, kako je bio strašno talentiran, znao sam da mu baš to može pomoći i u nekom momentu je rekao, u redu. Mislim da je napravio jedan od najlepših filmova ever.

 

Novi jugoslovenski film, da ga ne zovemo talas, i prednjačio je po svojoj nekoj iskrenosti i po angažmanu i zaista mislim da je tada zauzimao prvo mesto u svetskoj kinematografiji

Da li je YU filmsko stvaralaštvo, sa takvom cenzurom, uspevalo da prati trendove u svetu, bilo bi logično pitanje. Ali, naišla sam na komentar inostrane kritike da su, pored francuskog New wave, Novog nemačkog filma ili japanskih buntovnika, ultimativno revolucionarni i radikalni flmovi stvarani upravo tih godina u Jugoslaviji. Nismo samo pratili trendove, nego smo ih i postavljali?

Da, to je apsolutno bio, kako bih ga nazvao, Novi jugoslovenski film, da ga ne zovemo talas, i prednjačio je po svojoj nekoj iskrenosti i po angažmanu i zaista mislim da je tada zauzimao prvo mesto u svetskoj kinematografiji. Jeste da su se uzimali neki uzorci, prije svega od novog filmskog jezika, neke stvari su se primenjivale kao novi filmski izraz. Ali što se tiče sadržaja, tu im niko nije bio ravan. Mislim da su nešto Poljaci bili tu blizu. Ali te 1972. zabranili su filmove i razjurili autore, Makavejev je otišao u Francusku, Petrović izbačen sa FDU u pa Francusku, Žilnik u Nemačku… ja sam imao sreću da radim i druge stvari pa sam ostao tu, Stojanović je bio uhapšen, osuđen na tri godine zatvora. Bilo je dosta represivno i ružno, tad sam i ja dobio tih 10 godina zabrane rada kao reditelj. Da se sve to nije desilo, danas bi govorili o nekoj potpuno drugačijoj kinematografiji na tlu bivše Jugoslavije. To bi se razvilo dalje i ne znaš kud bi to išlo, to je tek bio pupoljak i verovatno bi dečki koji su došli iz Praga puno drskije mogli da nastupe. Ta nova generacija se mogla puno oštrije izražavati, ne govorim o oštrini kao o nečem što mora da bude, ali više bi rekli.

Jedinstvena filmska priča je sa beogradskog FEST-a 1972. Radi se o kratkim filmovima I miss Sonia Henie i Making of Sonia Henie (film je takođe “bunkerisan”). Zašto je u naslovu filma citiran Snoopy, “svetski poznati klizač”, kome neodostaje Sonja Heni, klizačica i holivudska glumica? Izazvali ste sedmoricu vrsnih reditelja (Miloš Forman, Buck Henry, Tinto Brass, Paul Morrissey, Frederick Wiseman, Bogdan Tirnanić, Puriša Ðorđević i Dušan Makavejev)..

Sad je vreme da pomenem jedno ime, Branko Vučićević, on je siva sjena sve te kinomatografije, sarađivao je sa Makavejevim, sa Žilnikom (Rani radovi), kao koscenarista. Na žalost, dve godine ima kako je preminuo. On je bio duša celog pothvata, on je principjelno stajao iza svega toga i svih tih novih stvari. Pred samu smrt, napisao mi je scenario za igrani film Walter Benjamin i čekam da se film realizira, ali ga on, na žalost, neće vidjeti. Dva puta je bio scenarista i za Splav meduza i za Umetni Raj. Prvi put smo se upoznali radeći na Ranim radovima, bio je pomoćnik režije i koscenarista, i od tada smo mi bili nerazdvojni.

Kad sam odlučio ući u luđačku avanturu, da mi rade svetske zvezde trominutne filmove za vreme FESTA, prvo smo se pitali kakav naslov da damo. U Brankovoj sobici smo smišljali sto naslova, i on je rekao, pa ja imam ovde Snupija, sigurno će nešto pametno reći. Onda mi listamo, listamo i nađemo Snupija koji se vrti na ledu, tako se i u filmu vrti i vrti i ne vidi se više lice i onda kaže “I miss Sonia Henie”! Pošto smo sad imali naslov, poslali smo, sa našim uslovima, organizatore na beogradski aerodrom da pitaju, čim neki režiser izađe iz aviona, da li bi hteli to snimati. Mislili su da neće niko, a pristali su svi (uslovi su bili: trominutni film, statična kamera, isti ugao, bez menjanja optike, jedna soba, a neko mora izgovoriti “I miss Sonia Henie”). U jednom potkrovlju kod Ateljea 212, svako jutro, od 2 sata, kad se završe sve one pijanke, jedan po jedan je snimao svoj film, ali su svi dolazili da bi gledali kolege šta rade. Pa Sonju Heni je i Hitler voleo, strašno interesantna Norvežanka!

izvor:  http://peanuts.wikia.com/wiki/December_1967_comic_strips

Da li znate da na veb sajtu Miloša Formana postoji priča o tom vašem pothvatu?

https://milosforman.com/en/movies/i-miss-sonja-henie.

Ne, nisam znao. Imamo i to?

(Da, uradila sam ja domaći…)

Bravo, to je bilo baš rešenje, već smo bili očajni kako da nazovemo film. Trebalo je reći samo jednu rečenicu: „I miss Sonia Henie“. Forman je glumio ležeći na krevetu, umotan u zavoje, imao je dve cevke. Jedna je bila kao za infuziju, a on potpuno zamotan, morao je preživeti to snimanje, pa je jedna cevka išla iz flaše konjaka, Skenderbega, tako da je on za to snimanje popio celu flašu konjaka.

Jedan od težih za analizu je vaš kratki film Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk. Ironično je da je i on bio finansiran državnim novcem? Vaš modus operandi: film prvo ima oblik pozitivne propagande, a potom se pretvara u humornu ironiju… znali ste da će biti zabranjen zbog pozivanja na uzimanje LSD.

Mi smo kod finansiranja imali “subverzivnu” situaciju. Postojala je Neoplanta film u Novom Sadu, direktor je bio Udovički, stari i lep gospodin, koji je završio Akademiju kao glumac. Neoplanta je imala nedefinisani status, bila je kao neka oaza i pošto sam već snimio Rane radove, on me je nekako zavoleo i pitao da li bih snimio još nešto, a odakle je dolazio novac ni nisam znao. Tako da nije išlo kroz cenzure i tako sam uspeo napraviti Gratinirani mozak i Zdrave ljude za razonodu. Pitao me je o čemu će biti, ja sam nešto nejasno počeo, on mi je rekao, ti znaš, uzmi kameru, ekipicu i hajde. On je rekao da nije bilo pritiska od nigde i da može da čak još jedan interesantan film da finansira, Beli ljudi, (grupa OHO).

 

Što se tiče mog modus operandi, ja sam se uvek vadio na estetiku, imam dar snimatelja i znam šta je lepa slika, šta je to lepo i onda unutar tog lepog pakovanja, staviš šta god staviš, ali pakovanje je lažno

A ko je bila Pupilija Ferkeverk?

Poznati slovenački kazališni režiser, Dušan Jovanović, osnovao je teatar Pupilije Ferkeverk, što izmišljeno ime, ona ne postoji. Teatar je imao amatere, to je bila jedna off scena. Ja sam uzeo te neke junake i otišao sa njima na more kad mi je Udovički odobrio da napravim film u tzv. Savudrijskoj vali. Tu gde je ljuljaška bi išla ta granica, dok se glumica ljulja, jednom je u Hrvatskoj, jednom u Sloveniji. Tamo sam lepo zabio kameru more i isti kadar je bio svaki dan. A gratiniran… pa gratiniran je bio mozak naroda… da ga to gratiniranje malo omekša pa da bi živeli neki malo lepši život (iskreni smeh).

Kompletna storija o filmu O ljubavnim veštinama ili film sa 14441 kvadratomje zabavna, od toga kako ste ubedili Zastavu film da ga finansira, kako ste očarali JNA da vam da tenkove, avione, vojnike, do toga kako ste, zbog toga šta ste snimili, jedva izbegli zatvorske dane i sačuvali kopiju filma koju su besni „organi“ uništavali sekirom.

Ja sam šest meseci služio vojsku kao obični pešadinac u Ajdovščini, nosio sam teško oružje, bio je zimski period. Zastava film, je bilo vojno poduzeće u Beogradu koje je radilo edukativne filmove za vojsku koji su se vrteli po svim kasarnama. Pozvali su me, znali su da sam nešto napravio ali nisu znali šta, ali trebao im je filmski kadar. Otišao u sam u Beograd, obukli su me u civilno odelo, morao sam biti anoniman jer sam režirao i neke proslave… i glavna stvar je bila da li ja za to vreme mogu napraviti neki film, da bude edukativan… ja sam rekao da mogu jer sam upravo pročitao u vašem vojnom listu Frontda u Štipu, u Makedoniji, ima jedan problem: da ima garnizon od 14000 vojnika i da u fabrikama i školama ima oko 7000 devojaka, a da ne dolazi ni do kakvog dodira. I da bih ja želeo to da razradim. Pitali su me za scenario, odobrili su, bilo je onako, “bravo”. Generalštab je dao pečat, da kad dođem tamo u kasarnu, da ću biti im glavni, moraće svi da me slušaju, “bićete tih nedelju dana gazda”. Smatralo se da će biti film pozitivan, za reputaciju vojske. I tako ja njima komandujem, snimam, ma ljudi nisu mogli verovati, jer sam zapovedao svim činovima. Normalno je da sam scenario skroz okrenuo na glavu, pa sam izmonitirao film. A kad su videli da nije edukativan film nego da daje tu hipijevsku parolu “facciamo l’amore non la guerra” (vodimo ljubav a ne rat)… bio sam pozvan pred Vojni sud i zamalo dobio puno godina zatvora, ali me je spasio tadašnji umetnički direktor Zastava filma, uleteo je u zadnjem momentu i dva sata im je pričao šta je to umetnička sloboda. Sud i generali nisu baš shvatali šta on to sve govori, on je pričao onako crnogorski polako i oni su na kraju rekli dobro, ovog puta neka bude, ali da se sutra uništi i negativ filma i raseče sekirom. Ja sam u svoj kofer stavio tzv. nultu kopiju, probnu kopiju i mislio sam da sam jedini koji je ima. U krugu Zastave filma pred komisijom je film bio rasečen. Ali, pre tri godine, odemo tamo i začudo vidim da je film ipak sačuvan, i negativ i pozitiv. U Beču su mi napravili sjajnu digitalnu kopiju.

Da li vidite kako mlađe generacije čitaju vaše filmove, pretežno mislim na one gde ste reditelj? Oni vide stvari iz druge perspektive. Kako današnji adolescenti čitaju “Make love not war” na filmskom jeziku koji ste koristili u Ljubavnim veštinama (na pr. znaju samo da je deda služio JNA u Makedoniji)?

Nekako volim, ako je moguće, kad se vrte ti filmovi, da barem kod jedne projekcije budem prisutan, da osetim kako pulsira sada ta mlada publika i potpuno sam iznenađen. U stvari nikad ne pitam šta misle, ali vidim da to na neki to način strahovito funkcionira. Šta oni tu vide, šta ih tu izanimira, pa verovatno čitaju 50 odsto pravilno, a verovatno njihova unutrašnja projekcija, iz današnjeg ugla gledanja, nema baš taj back ground.

Metafora u nazivu filma Splav meduza je očigledna, ali tu je grupa dadaista, nadrealista, ranih dvadesetih i dve učiteljice iz seoske zabiti… približite nam ideju koju ste imali, zašto baš dadaisti i zenitizam te 1980. godine? Pitanje je bilo da li je avangarda bila moguća i potrebna na Balkanu ili je bilo još nečega?

Tu je Branko Vučićević krenuo, on je proučavao Zenitizam, zajedno smo obilazili sve univerzitetske biblioteke tražeći materijale i tu se razotkrivalo svašta, bili smo vredni Branko i ja pripremajući tu stvar. I to je bilo opet subverzivno (smeh) jer smo kroz tu priču opet mogli ispričati o tom trenutku vremena u kome živimo i šta smo nekako u filmu napravili paralelu. Ako ti preneseš baš na taj period o kome govorimo, o recimo 68-ma, tu unutra je sakriveno puno toga. Scena sa Aleksićem, kao “najjači čovek”, na primer, tu smo išli na međurepubličke stvari. Elegantno je sakriveno dosta toga u priči. Ako neko hoće da čita, ako dovoljno zna o nekim stvarima, to će biti dobar arheološki nalaz za nekih deset, petnaest godina.

Majka mi je dala dobar savjet, Karpo, uvjek biraj ekipu koja ćete moći nadgraditi, nemoj da moraš iz njih izvlačiti

Koliko se razlikuje “sadašnji” Karpo Godina koji režira operske predstave od onog Karpa Godine koji je snimio Splav Meduza? Kako sami sebe vidite?

Ja sam inače završio i kazališnu režiju, pozorišnu, a majka mi je bila glumica, tako da sam puno bio na daskama mariborskog teatra i nastupao u operama kao klinac, u Boemima. I danas mogu otpevati taj pasus koji sam tad kao dečkić pevao. Tu sam srastao sa tetarom i zato volim da režiram. Daske su mi jako primamljive i volio bih još da radim. Prihvatio sam dve režije Mariborske opere, da ne uvredim ljubljansku, ali u operi je ipak Maribor jači, stvarno je odličan i ima tehničke mogućnosti. To je jedan lep izazov, kod opere imaš zadati ritam, zadatu reč unutar ritma i ne može ništa da bude duže ili kraće. Ti moraš mizanscen i sve te stvari da složiš, to je kao da igraš šah sa preciznim potezima. Moraš da smisliš na globalnom nivou kako ćeš raditi, a unutar toga ne možeš mrdnuti. To mi je sjajno, na jednoj strani oslobađa maštu potpuno, a na drugoj se moram disciplinirano držati tih “pravila”.

U onom delu gde ste mogli da se “slobodno” izrazite režirajući opere, da li ste sa istim veseljem i žarom improvizovali kao nekad?

Da, imao sam na sreću baš takve dve opere gde sam mogao to da radim i svi su bili zabezeknuti šta se iz istog teksta i muzike napravilo. Obe su bile jako aktuelizirane i našao sam u tome sebe. Znači, nisam pobegao od sebe, zato sam i prihvatio da ih radim. Imao sam i sjajne suradnike što je jako važno. Edward Clug, umetnički direktor mariborskog baleta, svjetski poznati koreograf i plesač mi je mnogo pomogao, uvezao sam scenografa iz Hrvatske, slikara (Zlatko Kauzlarić Atač), kostimografkinju iz Srbije (Bjanka Adžić Ursulov)… majka mi je dala dobar savjet, Karpo, uvjek biraj ekipu koja ćete moći nadgraditi, nemoj da moraš iz njih izvlačiti. Mučenje je kad pokušavaš izvući primarnu stvar i ne možeš da je dobiješ onda ostaje gorak ukus. Kad uzmeš dobru ekipu, onda je kao orkestar koji ima vrhunske svirače. Tog principa se uglavnom držim ako je moguće.

Inače, bio sam predsednik žirija ove godine u na Pozorišnom proleću u Šapcu, nešto slično kao što mi imamo u Mariboru, Borštnikovo srečanje. Nisam ni znao da sam potpisao za dve godine. Bilo je uživanje svako veče. Ranije sam dosta radio u Srbiji i poznavao sve, bili smo ista ekipa. Sad su se generacije promenile i bilo je strašno interesantno videti šta se dešava u Srbiji, a šta u Sloveniji. U Srbiji su, u teatru, krenuli dosta različitim putem nego kod nas, razvile su se različite poetike. Interesantno mi je bilo gledati u Šapcu predstavu koju je u beogradskom teatru režirao slovenački reditelj. I hvala bogu, opet se taj kulturni prostor bivše Juge nekako prepliće i oplemenjuje kako god hoćemo, baš na području filma i području teatra, što je najlakše, ipak literatura može biti zatvorena sa prevodima, ali ovo je baš dobro što se dešava.

Ko vam je zapao za oko od mlađe generacije glumica i glumaca u tim beogradskim krugovima?

Za glumca,rekao bih Nikola Ristanovski, makedonski glumac, glumi u Beogradu, dosta kompletna ličnost. Nastavi li ovako i publika će biti zadovoljna (ženska publika, smeh). A glumica, meni je jako interesantna i ekspresivna Hana Selimović, unuka Meše Selimovića. Gledao sam je u Šapcu, draga je osoba. Ispričao sam joj da je moja majka prevodila Derviš i smrtna slovenački i da se družila sa Selimovićem.

A kako vi danas vidite radove mladih reditelja, inspirativnih tema ima na pretek, ali…?

Dok sam predavao na ljubljanskoj akademiji za režiju i kameru, video sam da su te genercije na početku, posle rata, bile dosta izgubljene i dezorijentisane. S vremenom se društvo oformilo, kako se oformilo i tu sam već mogao sa zadovoljstvom gledati njihove pristupe temama. Na pitanje šta misli, recimo, o Oliveru Frljiću, Godina kaže: “… samo mogu reći da treba pogledati film Srbenka, tu je moj odgovor, jer tu ima pravog Olivera Frljića unutra kao i divnog Slijepčevića. To jedan od jačih filmova koji sam skoro gledao. Unutar teatra napraviti ovakav jedan film, izneti takvu problematiku, a Frljića predstaviti u jednom svetlu kakvo zaslužuje. To je moj odgovor, taj bi se film morao vrteti kao lektira, za razne stvari.

Da li ste u kontaktu ili se još uvek družite sa nekim od autorima sa kojima ste sarađivali (neki, na žalost, nisu među nama).

Da, Branko Vučićević mi je bio neizostavan. Sa ostalima sa u kontaktu, sa Žilnikom sam putovao zajedno prošle godine po Sibiru, prekrasno, fantastično… takođe sam u kontaktu sa Šikijem (Slobodan Šijan), a sa Makavejevim sam u kontaktu mada, sve ređe, zbog njegovog zdravlja. Poslednji put smo se sreli pre tri godine na dodeli nagrade Trepetalo, u čast Ranka Munitića. Takođe,tu mi je važnoda ne zaboravim Braću Vranješević koje sam upoznao u Novom Sadu, a čiju sam muziku imao u skoro svim kratkim filmovima i igranim filmovima. Imali su strašan dijapazon, nekako sa tim njihovim melosom sam mogao da predvidim film. To je bilo olakšanje, znao sam unapred sa čime mogu računati u muzici i šta će biti kontrapunkt toj slici. Jako je to bilo važno. Na žalost jedan od braće je pokojni, ali sada mi se Peđa javlja sa uzorcima muzike, zna da radim novi film. Još sam u  kontaktu i sa Zafranovićem. Vidim se i sa Rajkom Grlićem, često u Motovunu.

A kako se provode dani u penziji, osim brige o barci u Opatiji i takmičenja na Svetskom prvenstvu va pukalnicah?

Čim sam napunio i godine života i staža otišao sam u penziju. Potom sam postao emeritus, onda su se iskazali i dali su mi i trofej sobu na Akademiji u Ljubljani. Uglavnom sam izbegao da još poneko predavanje održim, ali sam zato predavao kod Radeta Šerbedžije u Rijeci, na Akademiji. On sada i odatle odlazi, ne znam da li mu se sve ogadilo ili će se vratiti u Ameriku, a trenutno snima sa Amerikancima. I sa njim sam u kontaktu naravno, staro društvo, ali nekako su mi Žilnik i Šijan baš životni prijatelji. A na Trećem svetskom prvenstvu va pukalnicah u Opatiji, na koje me je doveo slikar Vlado Gudac OPG, i oduševio tim pukalnicama, plasirao sam se među prvih deset. Pa da se pohvalim, ruka mi je, zbog stalnog držanja kamere, još uvek mirna.

Opatijska barka je četiri metra velika, iz 1956. godine, od drveta je, stari je model i normalno da je sve bilo istrulelo. Tako je Karpo bio majstor, tako reći sam sam rezbario i sada je barka u moru. Najbolja je slika barke sa dva plava kišobrančića. Supruga, ćerka i njezin momak, obnovljena barka, već je bila plovidba, negde kod Lovrana, pozadi barke je natpis na japanskom jeziku, crvenom bojicom, to je ime barke i niko ga ne može pročitati. To što piše je jako lepo, ali je tajna (moj pokušaj otkrivanja tajne je propao).

Ima i jedna priča o jedriličarskim danima… prvi Slovenci koji su preplovili Atlantik. Odakle ideja?

Ja sam ‘74.na ‘75. godinu, sa još dvojicom Slovenaca, bio prvi koji smo preplovili Atlantik samo na jedra (iako sam pola Makedonac). To jeste jedna velika priča. Snimao sam Lordanu Zafranoviću Muke po Mateju, 74. Boris Kavaza je bio glavni glumac i strahovito se razbolio pred sam kraj filma, toliko da se moralo prekinuti snimanje do daljnjeg. Kad sam stigao u nazad u Ljubljanu ukazala mi se ta divna prilika da jedrimo preko Atlantika. Ali, stigli smo samo do Barbadosa i tu smo se razišli. Kad sam se vratio u Sloveniju i telefonirao Lordanu u Split, da vidim li je gotov film, a on kaže, sutra nastavljamo, sedi na prvi avion i dolazi ovamo. I tako sam uspeo da ceo film završim i ostavim svoj autorski rukopis.

Imao sam prijatelja koji se bavio filmom ali je bio jedriličar, onako od rođenja, sjajan čovek (na žalost i on je pokojni). Mi smo bili u ljubljanskom jedriličarskom klubu u šezdesetim godinama, kad smo jedrilicom bez motora svake godine išli od Pirana do Dubrovnika i nazad. Tada još nije bilo nautičkog turizma, ništa nije bilo, tu i tamo bi nekog sreo, Jadran je bio prazan. To je bila fantazija, u svakoj luci bi nas primali domaći, odakle vi, iz Pirana… i tako smo godinama jedrili i kad se ponudila prilika za jedrenje oko sveta, mi smo prihvatili, pa već smo imali kilometrinu.

Moj utisak je da ste se vi zaista ozbiljno zabavljali u svom sopstvenom životnom filmu…

Da, jesam, a negde sam stajao na nekoj pozornici i odgovarajući na pitanja rekao da nije baš bilo sve tako crno, pa imali smo divan život i sad nešto psovati taj bivši sistem… ne, mi smo i unutar njega živeli jedan ispunjen život. Ne bih ga zamenio ni za šta. Stvarno sam ga imao i još uvek ga imam (smeh) i ja pričam bez imalo gorčine.

Gratinirani mozak Pupiije Frekeverk  https://www.youtube.com/watch?v=VcFNUHUKdAc

O ljubavnim veštinama, ili  film sa 14441 kvadratom  https://www.youtube.com/watch?v=cZlm4UIpOPU

I miss Sonia Henie (1/2)  https://www.youtube.com/watch?v=TJj2nxufNTw

Healthy people for Fun  https://www.youtube.com/watch?v=C-Jga-bb48M

Splave Meduze inserts  https://www.youtube.com/watch?v=dsW9ZZw66g0, https://www.youtube.com/watch?v=eVV0EFSTHO0