Pored imena Badkleinkirchheim i sve ostalo ima germanski šmek.Recimo, vrhunski sređene i povezane staze u dužini od sto kilometara i terme gde satovi otvaraju vrata i ormare
Zaljubljenici u zimske sportove najbolje znaju- skijanje je najlepše drugom sredinom februara i tokom marta, dan je sve duži, sunca je sve više, a snega i više nego dovoljno. Takođe, svi oni koji su bili u prilici da obiđu različite ski centre reći će vam da je Austrija, zbog odnosa cena i uslova za skijanje, jedna od najčešće biranih destinacija. Posle provedenih deset godina zimovanja u Kranjskoj Gori ( pre svega iz emotivnih razloga, tamo su nam deca proskijala, a naš veliki pas svuda je dobrodošao) odlučili smo da krenemo dalje. Silaskom sa auto-puta, penjući se ka liticama koje dodiruju nebo, bilo je jasno, ovo je teren za prave skijaše.
Ovde je malo mesta za improvizacije, a kako će se ubrzo pokazati i početnici prve ski spustove najčešće prave na blažim crvenim stazama. Tražeći smeštaj u Badkleinkirchheim ski rezortu ideja nam je bila da nađemo apartman (pre svega zbog velikog psa), u blizini gondole i blizu bazena sa termalnom vodom. Smeštaj je bio savršen, ali … internet nije radio, što je za našu mladunčad bilo ravno najgoroj kazni, u zgradi nije postojala skijašnica, a staze na koje je vodila najbliža gondola bile su sve crvene i crne. Oh my God, šta ću ja… Ne mogu ceo dan provesti u bazenu, a iako nisam vrstan skijaš uživam u blagim stazama, može nešto kao Karaman, samo duže. Da skratim od preko 100 kilometara staza nemoguće je naći na nekom od četiri povezanih skijališta tako nešto.
Na samo desetak minuta vožnje, izbor za sve- jedna plava bila je skoro zelena, druga od čak šest kilometara, sa izuzetkom početka i cilja koji je ipak zahtevao malo jaču skijašku spretnost, bila je skoro idealna ukoliko zanemarim neke rute gde se baš hodalo na skijama (možda zato nigde žive duše). Ono što je najvažnije sve funkcioniše besprekorno. Čovek na žičari sve vreme drži kažiprst na dugmetu za zaustavljanje, varijanta u slučaju da se nešto nepredviđeno desi i tako sedam sati, a radnik na tanjirači pridržava svakom tanjirić, velikom ili malom, sa iskustvom ili bez. Toliko vas razmaze da treći dan pomislite da bi možda mogli i da vam pridrže štapove. O pripremljenosti staza, ne moram ni da govorim.
Svake večeri šetajući Tea posmatrali smo ratan koji se skoro vertikalno penje po crnoj stazi, dok se snežna padina ne pretvori u idealno ravnu površinu. Hupsera u popodnevnim satima ni na vidiku, a gužvi eventualno oko jedanaest sati i to na najstarijoj gondoli koja u kabini ima mesta za četvoro. Na stazama, u nekim trenucima, prepušteni ste sebi i svojim mislima. Naravno, na visinama blizu dve hiljade metara skija se na prirodnom snegu, ali za svaki slučaj, u podnožju, blizu parkinga je malo jezero u slučaju da ipak moraju da se angažuju topovi. I ono što je jako važno, uz svako skijalište je veliki, besplatni parking, a kada se stvori gužva, najčešće vikednom, uskače redar koji vas usmerava u pravcu gde možete da se parkirate.
Upravo ta germanska preciznost me je oduševljavala na svakom koraku. Posle skijanja svi požele relaksaciju u bazenima, pogotovo kada znate da je temperatura vode oko 34 stepena! Nema pripreme za uskakanje, energično plivanje makar prvih deset minuta, škrgutanje zubima. Oaza, čak i u spoljašnjem bazenu, gde je temperatura vode nekoliko stepeni niža. Taj osećaj da ste potopljeni u toplu vodu, dok gledate u skijaše koji jure ka dnu staze, i dok vam para pravi dimnu zavesu, neverovatan je doživljaj. Ponekad se samo stresete kada ugledate luckaste tinejdžere koji u kupaćim kostimima jure po snegu praveći grudve, ciljajući svoje vršnjake. I tako koliko hoćete… E da, i tu je ona druga germanska preciznost: na ulasku u terme, na recepciji dobijate plastični sat (koji ne skidate do izlaska) a koji beleži vreme ulaska, zaključava ormar gde odlažete stvari, evidentira masaže koje ste izabrali. I kada se desi da ne možete da otključate ormar, recepcionerka ima signal na centralnom računaru i šalje vam majstora koji stiže odmah! Treba li da napomenem da nikada nismo čekali red za tuširanje pri izlasku, kao i da je fenova bilo toliko, da su neke snalažljive devojke guste kose istovremeno koristile i dva istovremeno.
Gužve u restoranima kreću od 19 sati, obično vas uvek pitaju da li imate rezervaciju, ali nikada nam se nije dogodilo da kada je nemamo ( a uglavnom nismo znali unapred gde ćemo na večeru) da nismo smešteni za neki sto. Pored mesa i obavezne bečke šnicle uz džemić od divljih malina, salate koje izgledaju da su ubrane iz susednog dvorišta pre nekoliko minuta, možete jesti pastrmku koja se gaji u ribnjaku u blizini. Da li treba da vam opisujem ukus ribe koja je živela u planinskoj vodi gde se fabrička postrojenja mogu videti samo na fotografijama? Uz ovaj, jednako jak utisak su mi ostavile ovdašnje konobarice- devojke, verovatno studentkinje, s omehom koji ne skidaju sa lica, preljubazne, uglavnom obučene u farmerke i jednostavne dukseve, bez trunke šminke. Glupo je pomenuti bilo kakve silikone s one strane stola.
Otkako smo se vratili naš pas koji slovi za veoma poslušnog i neopterećujućeg, cvili i u snu i stalno traži da ide napolje. Imam teoriju da misli da će mu se iza ćoška pojaviti ona priroda, mirisi, sneg, osećaj da je svuda dobrodošao. U apartmanima do nas, bilo je još najmanje tri psa velike rase, a malih koliko hoćete. Uz kante za smeće na stazi za šetnju uredno su stavljene kesice za ljubimce, a nikada se nije desilo da su se na snegu našli njihovi ostaci. Nismo sreli ni jednog psa ili mačku lutalicu, a svi su dobrodošli u samoposluge ili restorane.
Prijatno sam se svakodnevno išćuđavala iz različitih razloga: jer nam je prodavac pancerica predložio da ih probamo sutra na stazi i ako nam nešto ne odgovara slobodno vratimo; jer je vlasnica stana za koju smo slučajno saznali da je Šveđanka u fijokama ostavila karte i druge društvene igre u slučaju da se dosađujemo; jer su kontejneri u koje treba da odložimo razvrstano smeće zaključani u žičani kavez i uredno složeni, ne znam kako im prilaze ekipe za odnošenje otpadaka i kako ne zaborave ni jednu mrvicu. Da ne mislite da je sve baš tako idealno, evo jednog podatka koji spontano izaziva psovku poštapalicu j…. cena bageta je 3,80 evra, za razliku od cene većine proizvoda u samoposlugama koje su pristojne.
Ono što ne znam jeste kakav je noćni provod, jer posle desetine pređenih kilometara na skijama i nekoliko sati provedenih u bazenu, a zatim i što duže šetnje sa hipnotisanim planinskim psom u kojem su se probudili prapostojbinski geni, krevet je prosto mamio. U svakom slučaju, sve brošure kažu da je ovo skijalište čije se ime teško izgovara, idealno za porodični snežnji doživljaj jer ima najviše sunčanih dana, puno prirodnog snega, vrhunske staze srednje težine, a za one privilegovane koji ne razmišljaju kako će se spustiti sa vrhova i filmski pogled koji se priziva u najdubljim meditacijama.
