Kakva je veza između jedne bajkovite kuće u Zemunu sa muralom sa letećim srcima i brodovima i srpskim dečacima koji su za vreme Prvog svetskog rata boravili u Škotskoj
Tekst: Zorica Stevanović
Foto: privatna arhiva
Predugo traje ovaj košmar u kome živimo. Toliko promena, zabrinutosti, strepnji, loših vesti, previše i prezgusnuto. Žedni smo dobrih vesti, druženja, zagrljaja, poljubaca. Zato sam želela da podelim priču o jednoj interesantnoj ženi, o “baka” kući i o zemunskoj magiji.
Branislavu Stefanović – Skoko upoznala sam pre nekoliko godina u vrlo interesantnim okolnostima.
Da počnem od početka. Pročitala sam da gospođa Louise Miller iz Britanije priprema knjigu o dečacima koji su za vreme Prvog svetskog rata bili na školovanju u Škotskoj. Pre toga gospođa Miller je proučavala sudbinu britanskih doktorki i bolničarki koje su za vreme Velikog rata došle u Srbiju da pomognu lečenje i negovanje ranjenih i bolesnih. Preko 20 Britanki je umrlo u Srbiji. Jedna od njih, dr Elisabeth Ross, Škotlanđanka, sahranjena je u Kragujevcu i na njenom grobu piše: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”. U knjizi Život kapetana Flore Sandes,gospođa Miller je opisala život Flore Sandes koja je odlikovana ordenom Karađorđeve zvezde, i koja je jedina Britanka koja je zvanično bila vojnik u Prvom svetskom ratu i jedini oficir – žena, čin je dobila u Srpskoj vojsci!
Moj deda-ujak je bio jedan od tih dečaka koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i stigao do Krfa. Više francuskih brodova je naše vojnike prebacilo u Severnu Afriku, Italiju, Francusku, a jedan britanski je naše dečake odveo čak do Škotske. Zato sam preko Interneta našla izdavača gospođe Miller, napisala mu e-mail i za pola sata sam već razmenjivala pisma sa Louise. Ona je već ostvarila kontakt sa porodicama dečaka koji su se školovali u Edinburgu, prestižnoj George Heriot’s Školi osnovanoj 1628. godine.
Louise je organizovala susret u Beogradu porodica dečaka školovanih u Škotskoj na kome smo se Branislava i ja upoznale. Početak jednog lepog i zanimljivog prijateljstva.
Brana je ćerka doktora Dimitrija Dulkanovića, jednog od naših dečaka. Dr Dulkanović se kao i većina dečaka vratio u Srbiju (moj deda-ujak je zbog ljubavi ostao u Škotskoj) i znanje i iskustvo stečeno u Škotskoj iskoristio da unapredi život u domovini. Bio je poznati pulmolog, osnivač Antituberkuloznog dispanzera u Zemunu, dobrovoljni vatrogasac, sportski lekar, planinar. Dečaci su u Škotskoj igrali ragbi tako uspešno da su uspevali i da pobeđuju, a sport su preneli u Srbiju. Glavni organizator ragbija u Srbiji je bio Dr. Dulkanović. Odlazili su u posetu George Heriot’s School, a dr Dulkanović je i sahranjen sa kravatom škole, u njenim bojama – plavoj i beloj, 1995. godine u Zemunu.
U junu 2016. godine naslednici naših dečaka imali su divnu priliku da u Edinburgu proslave dan škole sa sadašnjim đacima, profesorima i upravom. Brana je više puta imala priliku da govori o svom ocu, ali i o generaciji naših dečaka. Toplina i iskrenost njenih govora su dirnuli srca svih prisutnih. A sigurno su bili inspiracija novim generacijama i aktivnostima škole. Naime, pre tri godine, škola je, po ugledu na školovanje naših dečaka, odlučila da odobri stipendije za troje sirijske dece, a naziv stipendije nosi ime doktora Dulkanovića.
Porodice potomaka se zahvaljujući Braninoj energiji i organizaciji svake godine nalaze na June Day i evociraju uspomene na svoje pretke, ali sada i na zajedničke uspomene. Louise nas posećuje u februaru, kada učestvuje na komemoraciji u Kragujevcu gde polaže cveće na grob požrtvovanih škotskih doktorki bolničarki. Kao priznanje za istraživanje i podsećanje na višestruku saradnju Škotske i Srbije u Velikom ratu, Louise je od predsednika Srbije dobila orden. Pre dve godine su nam se na proslavi pridružili i predstavnici George Heriot’s School. Na grob Dr. Dulkanovića u Zemunu su položili plavo-beli venac u bojama škole, i podsetili na naše hrabre i vredne dečake, odlične studente i vrsne sportiste. Time smo uzvratili bar deo gostoprimstva koje nam je bilo ukazano u Edinburgu.
Branislava, a moja Brana, je inače radila u JAT-u, do a i posle zvanične penzije, radila je između ostalog u Regionalnom predstavništvu za Ameriku i Kanadu u Njujorku, i još je legenda u JAT-u. Izazovnih 52,5 godina u vazduhoplovstvu – malo duža priča. U tadašnjoj Jugoslaviji je organizovala 1973. godine prvu IATA – Prorate Agency godišnju konferenciju u hotelu Jugoslavija.
Ali Brana ne bi bila Brana da nema stalno nove ideje i projekte.
Zgradu u kojoj je rođena, u Zemunu, u Gospodskoj ulici, od ovog jula krasi mural Zemun plakat, rad našeg umetnika, arhitekte i karikaturiste Dragana Rumenčića.
Fasada zgrade je obnovljena prilikom restauracije mnogih fasada u starom jezgru Zemuna. Stanari su poželeli da je sačuvaju od reklama, žvrljanja i drugih ”umetničkih“ pokušaja. Zgradi tepaju da je baka, jer je sagrađena 1792. godine, na mestu gde su se nalazile stare kuće stradale u požaru 1788. godine. Pre prvog svetskog rata kuću je kupio Branin deda po majci, Jovan Blažon, ugledni zanatlija sa šestoro dece. Kuću je izabrao zato što je imala jedan od najboljih bunara sa pijaćom vodom u bašti. Bunar još postoji. Za vreme drugog svetskog rata baka-kuća je bila oštećena u savezničkom bombardovanju na Uskrs 1944. godine, ali su je vlasnici obnovili.
Zavod za zaštitu spomenika kulture grada je dao saglasnost, kao i umetnik, autor Zemunskog plakata, gospodin Rumenčić, za ovu divnu ideju izrade murala.
Zemunski plakat je na fasadu Baka-kuće prenela vrsna i poznata umetnica Tatjana Filipović, konzervator i restaurator zidnih i štafelajnih slika, sa bogatim iskustvom na takvim poslovima. Ona je radila, između ostalog, na obnovi ikona i fresaka u najstarijem beogradskom pravoslavnom hramu, Nikolajevskoj crkvi (koja je sredinom 18. veka sagrađena na temeljima crkve koja je najverovatnije iz vremena pre nego što su Turci 1521. godine ušli u Zemun). Tatjana je radila oko tri sedmice na muralu koji prekriva gotovo 60 kvadrata, što je bio vrlo zahtevan rad, većim delom na skelama. Ali je rezultat predivan.
Sada fasadu uveseljavaju leteća srca i brodovi, pecaroši i čamci, skijaši na vodi i panorama Zemuna. Zemun ima svoju posebnu magiju, ne samo za prave Zemunce koji su zaljubljeni u svoj Zemun, već i za sve koji ga posete. Kućice koje se nižu po brdu do Gardoša, kafanice na obali, tradicionalna pijaca, pogled sa Milenijumske kule, koju zovu i kula Sibinjanin Janka, i naravno plavi Dunav, izvor mnogih pesama i uspomena.
U ovo turobno vreme, kada se sve relativizovalo i kada se međuljudski odnosi menjaju iz korena, mural pun optimizma, lepote, istorije, kontinuiteta, radosti življenja je pravi praznik za ponosite Zemunce i za sve nas. Brana i njen suprug, Uroš Skoko, učinili su ono što je našim precima bilo uobičajeno – poklonili su svom gradu i sugrađanima nešto lepo, oplemenjujuće, blago. Čista ljubav.
