Od početka je izgledalo komplikovano, ali ne i nemoguće. Poput agenata tajnih službi u trci sa vremenom, nailazili smo na različite prepreke, a more, u vreme korone, bilo je sve dalje
Da li je nepristojno u ovim strašnim vremenima kada ne znamo šta nas je snašlo želeti miris mora, prizivati zvuke zrikavaca u vrelom danu, sanjati talase koji se lupaju o bele stene? U vremenima kada nam zbog jebene korone umiru najbliži, kada strepimo da se samo ne razbole najstariji i ne odu srcu nam dragi. Mrzim patetiku i često sam i pored životnih nedaća nalazila puteve na kraju kojih se vidi komadić plavog neba. Zato i posle dva otkazana letovanja, koja su isplanirana i rezervisana mnogo ranije, prvo italijanska, a zatim i grčka ostrva, zainatila sam se da ću ovoga puta uspeti. Nisam ni slutila da će ovaj pokušaj biti u stilu probijanja partizanskih ilegalaca, uz parolu žudnja za morem ne sme pasti. A ne da je pala, nego se strmeknula u stilu najbaksuznije persone, dok su puni koferi podsećali da se snovi nekada sruše brže od kule od peska.
Već sam početak puta nagoveštavao je trku sa vremenom. Informacija da Mađari od ponoći uvode novo restriktivno pravilo da se umesto jednog moraju imati dva negativna PCR testa kako biste ušli u njihovu zemlju, nametnula je prvu veću dozu nervoze. Kako su se tih dana redovi za testiranje po beogradskim ulicama vijugali poput velike anakonde, a rezultati čekali i do deset dana, izlaz je bio test u Segedinu. Prva trka sa vremenom i dva sata stajanja na granici, a onda tamo sve izvodljivo, mala klinika za presađivanje kose smeštena u zgradi koja je podsećala na seosku kuću, ovu operaciju izvodila je gotovo besprekorno. Uz poželjno zakazivanje, sačekao bi vas prevodilac na vratima, uputio u sve mere preventive, pomogao da popunite upit, predao medicinskoj sestri uz objašnjenje da će možda ovaj proces biti malo neprijatan, i sve je bilo gotovo za desetak minuta. Uz objašnjenje da se bris šalje na analizu u laboratoriju u Budimpešti koja radi 24 sata, rezultati bi trebalo da budu u našim rukama sutra u toku dana. To veče još je proteklo bezbrižno. U Segedinu se ne oseća panika, još uvek je dosta ljudi bez maski, ali prazne ulice, zatvorene radnje podsećaju da su turisti nestali i da su sekundarne posledice korone jednako teške. Ozbiljnost situacije potvrdila je činjenica da je zabravljena i veterinarska apoteka, koja je do tada sjajno poslovala.
I naredni dan prolazio je u opuštenoj atmosferi, Budimpešta prelepa okupana suncem, ne guše je dosadni turisti, a u radnjama snjiženja 70 odsto, bez onog iritantnog DO, samo nema ko da kupi. Nikada ovaj grad, nije bio tako sablasno prazan. Za razliku od Segedina, prolaznici uglavnom nose maske, obavezno tokom ulaska u zatvoreni prostor. Svaki turista zlata vredi, i borba da se ugura u neku od čardi u srcu grada, gotovo da je nemilosrdna. Tužno je sedeti u polupraznoj mađarskoj kafani usred leta! Mislila sam da je to nemoguće. Još jednom dokaz nikad, ne reci nikad.
Na žalost mađarska idila trajala je kratko i onda je usledila bujica pitanja šta ako- ne dobijemo rezultate na vreme, zakasnimo na mađarsko-hrvatsku granicu, ne puste nas hrvatski carinici, a mađarski dočekaju s druge strane i traže dvostruki test i tako ostanemo zarobljeni u međuzoni do januara, koliko će prema najoptimističkijim progozama trajati opasni COVID-19. Brrrrr, na ovaj scenario ne smem ni da pomisli. A zatim, šta ako ipak pređemo prvo na srpsku stranu, a zatim krenemo ka hrvatskoj i u trenutku kad treba da pređemo granicu namrgođeni čika traži novu garanciju, jer je upravo stigla obavijest. Auuuu, tek o tome ne smem da pomislim, jer u precizno napravljenom planu, u susednu nam državu najkasnije možemo da uđemo u 7 sati ujutro, a zaboravila sam da preciziram da nam je cilj bio Hvar. Da bismo stigli na poslednji trajekt, noć treba da provedemo u Zagrebu… hajmo ponovo matematika jedan dan, plus jedan dan, plus šest sati do trajekta… a šta ako pismonoša iz laboratorije nam ne donese dobre rezultate, ili još crnje neko od nas dvoje nije negativan…. Ha,ha,ha, baš crnjak. I znate šta je bio ishod? Kada smo posle nekoliko pokušaja, dobili dragoceni papir, vilica mi se stegla- jedan test je bio u redu, ali drugi sumnjiv. Znate čiji? Dugogodišnjeg partnera koji vas nikada do tada nije zeznuo, a sada ugrizao za srce, u momentu kada vam talasi skoro zapljuskuju stopala. I što je najgore nije pozitivan, već SUMNJIV!? I šta sada. Ljubazni prevodilac objašnjava: hm, na žalost imali smo takve slučajeve, rade analizu još dva puta da bi doneli konačan zaključak. OK, ali nama sati cure, još malo i minuti. Zaposleni moraju kući, a mi dokle da čekamo? Utešno nam kažu da mi hrabro krenemo dalje, a da će oni čim pre, ako treba i u 3 sata ranom zorom, informaciju poslati mailom. I kuda sad? Ako izađemo iz Mađarske, više nema ulaska. Ako se uputimo u Beograd, a dobijemo povoljne vesti, nećemo imati dovoljno vremena da u roku od 48 sati pređemo hrvatsku granicu. Eksplodiraće mi glava, moj san postaje sapunica koja se naduvava. Bodrim sebe, ne odustaješ tako lako, misli, misli, MISLI… Znam!
Spavaćemo usput, negde da najbrže stignemo do graničnog prelaza. Mogu malo da se opustim, perkelt na Paliću, a onda tako kasno, u vreme korone, jedan od retkih hotela koji prima zakasnele putnike nalazi se u Rumi. Hajmo, pravac Ruma. I da skratim, mail me je te noći strašno zezao, telefon je blokirao, a ja sam grčevito proveravala poštu sve do četiri ujutro, a onda se onesvestila. Rok je istekao, sada mogu normalno da dišem, i kada je stigao u 11, uzdah olakšanja, ON je ponovo sumnjiv, ništa nismo propustili. Sada nas čeka još jedna, moralna samoizolacija, koju smo by the way već jednom iskusili i to čak 28 dana, zbog provedenog jednog dana u Solunu. Moje more ostalo je tamo daleko, ali ne i žudnja. Posle informacije da su nam gotovo svi zatvorili vrata, najverovatnije do 1. septembra, ne dam se obeshrabriti. Jer ako umru snovi, umrla je moja bit, suština, JA. Ako ću do kraja života disati kroz masku i praviti more od blata, korono uzmi me!
