Iako se život na ulice i plaže Tel Aviva polako vraća u normalu, jasno je svima da će nova pravila još dugo vladati. Dovoljno je reći da se u Izraelu na koronu dnevno testira 15 000 ljudi, i da su rezidencijalni delovi i nekada omiljeni trgovi gotovo prazni
Tekst: BKG
Fotografije: I.L.
Svi znamo koliko su ovih nekoliko meseci bili istinski izazov za mnoge ljude širom sveta. Informacije o opasnostima koje nosi ovaj nepoznati virus šokirale su naše živote i trajno nam okupirale mozak i misli. Slične su priče iz mnogih zemalja o tome kako neko društvo funkcioniše pod ovom pretnjom, ali u svojoj suštini, svaka od njih opisuje višestruke aspekte ljudskog života na neki drugačiji način. Imali smo priliku da saznamo jednu takvu priču o Tel Avivu, direktno sa „terena“. Vodili smo zanimljiv razgovor sa našom prijateljicom Rachel, stanovnicom Tel Aviva. Ona i njen suprug su strastveni svetski putnici koji su sada primorani da žive na jednom mestu dok čekaju da se vrate srećni dani. Svoj profesionalni vek provela je kao savetnik u obrazovanju, ali iako se penzionisala I dalje je aktivno uključena u rad univerziteta.
Pročitala sam negde kako je ova pandemija otkrila što je to što je zaista bitno različitim nacijama i da može, na neki način, da opiše karakter neke zemlje. Tel Aviv, često opisivan kao grad pun života, energije i kao grad koji živi na otvorenom, sada je promenio svoj izgled stvarajući neke nove “karantinske kulture“. Da li je promenio i svoj karakter?
Šta se promenilo u vašem uobičajenom, „izabranom“ životu i kako su ove mere nalik „policijskom času” uticale na vašu porodicu?
Najveća promena u našem uobičajenom životu jeste taj snažan uticaj izolacije, naročito izolacije za one starije, preko 65 godina. Ljudi se nisu sastajali sa prijateljima, nisu imali porodična okupljanja, nisu odlazili u kupovine – koristili su samo dostave (koje uvek kasne). Neki su morali da je koriste jer nije bilo drugog rešenja. Ali, meni je najveći problem što se nismo mogli viđati sa unucima koji su u ovom dobu radost našeg života. Jedan od mojih sinova živi i radi u Velikoj Britaniji i ne znamo kada i kako ćemo se videti. Ako dođe u Izrael, moraće da se izoluje na dve nedelje i zato bi morao da iznajmi odvojeni stan. Kada se vrati u Veliku Britaniju, možda će ponovo morati da bude u samoizolaciji. Trenutno je teško unajmiti kratkoročne stanove zbog sve veće potražnje za njima. Mnogi Izraelci žive i rade u inostranstvu i to postaje sve ozbiljnije pitanje, sa stanovišta vremena I novca.
Inače, provodili smo sate I sate na telefonima, gledali smo filmove i razgovarali sa našim unucima, pričajući im lepe priče za spavanje i igrali se sa njima preko Zoom-a i Skype-a. Maj mesec je bio bolji jer smo mogli da se viđamo I sa ostalim članovima porodice i prijateljima. Međutim, čim su se škole otvorile, odmah se povećao broj zaraženih, pa sad moramo ponovo izbegavati druženja. Takođe, mnogo nam nedostaje naš uobičajeni kulturni život. Ranije bismo često išli u bioskop ili u pozorište. Oni su sada delimično otvoreni za maksimalno 250 posetioca (sada je već ograničeno na 50), ali, ionako ga moramo izbegavati. Da biste otišli u muzej, morate zakazati posetu unapred kako biste izbegli gužvu. Mogli smo i vežbati kod kuće gledajući posebne emisije na TV-u. Mnogi umetnici besplatno su nastupali za TV stanice. Moja poenta je da više nema spontanih aktivnosti. To se dosta promenilo u gotovo svakom polju našeg života. S druge strane, provodim više vremena sa svojim suprugom, beskrajno gledamo filmove i serije, ponekad čak i one glupe. Čitam više nego obično, imajući više slobodnog vremena tokom dana i noći. Ipak, osećam kako se tempo našeg života usporava. Nismo zadovoljni tim dešavanjima.
Stalno bučni i živopisni grad Tel Aviv odjednom je promenio svoj izgled. Nema kulturnih događaja, nema muzike, nema života na otvorenom. Da li ste ikada pomislili da ćete biti svedoci ove nadrealne vizije vašeg grada?
Niko od nas nije video grad onakav kakav je bio u martu i aprilu. Tako je žalosno bilo videti ovaj lepi grad potpuno prazan i tih. Jedini saobraćaj koji smo viđali u našem gradu bili su dostavni motocikli ili električni trotineti u centru ili duž obale, ili dežurne službe koje su bile svuda gde su potrebne, poput hitne pomoći i policije, i to je bilo sve. Mogli smo da se krećemo najdalje 100 metara od kuće, pa smo vežbali u najbližem parku. Na početku tog perioda su zatvoreni Muzej u Tel Avivu, Nacionalna opera, Pozorište Chamerry, Pozorište Habima i ostale koncertne dvorane. Njihovi programi su otkazani pa ćemo propustiti neki poznate zvezde poput Celin Dion ili Enrico Macias koji su najavljeni da će doći. Neke emisije i koncerti su prenošeni putem interneta. Početkom juna neke mere su ublažene. U trenutku kada su restorani, barovi i tržni centri otvorili svoja vrata, ljudi su požurili da se vrate u normalan život verujući da je opasnost zauvek nestala. Organizovale su se I velike zabave. Plaže su ponovo postale prepune, a pozorišta su se otvorila sa ograničenim brojem publike. S druge strane, sada smo svedoci gašenja mnogih preduzeća kao I prekida rada samozaposlenih, oni nisu mogli preživeti ovu krizu. Takođe, stopa nezaposlenosti porasla je do 21%, dok je pre pojave korone, nezaposlenost bila na 3,5%. To objašnjava mnoge sukobe i povećane slučajeve depresije u društvu. Porodično nasilje je takođe u porastu zbog ovih nenormalnih okolnosti za mnoge porodice. Broj siromašnih ljudi raste na periferijama grada. Neke fotografije koje ilustruju naš razgovor, pokazuju da postoji saobraćaj na glavnoj aveniji duž obale, ali rezidencijalni delovi, popularni gradski trgovi, kulturne dvorane – gotovo su napušteni. Danas je ovaj grad „vraćen“ u život, ulice i plaže su sada ponovo prepune ljudi, ali postojani virus nikada nije nestao.
Vaša putovanje sada moraju da čekaju zbog epidemije koronavirusa, pretpostavljam da vam nedostaju istinski?
Naravno da nam to jako nedostaje. Samo ove godine imali smo planove da posetimo Evropu, u stvari želeli smo da otkrijemo Poljsku, ali to trenutno više nije moguće i ko zna do kada. Morali smo dosta otkazivati, što letove, hotele, turističke ture itd. Sve smo već bili rezervisali i platili. Dosta vremena sam potrošila baveći se otkazivanjima. Takođe smo propustili davno planirani susret sa našim dragim evropskim prijateljima, negde na obali Jadrana. Ovde treba dodati činjenicu da iz Izraela možete putovati samo avionom, retko brodom. Kao što mnogi od vas možda nisu svesni, putovanje automobilom preko granica naše zemlje je nemoguće. Izraelci su navikli da putuju avionom, prosto nemaju drugog rešenja i to su činili vrlo često. U martu su aerodromi zatvoreni u potpunosti, osim za one građane sa izraelskim pasošima koji su vraćani iz inostranstva, uglavnom mladi ljudi. Ta odluka nas je zaista spasila na početku pandemije. Svi su morali da ostanu u izolaciji dve nedelje. Navodno će aerodromi biti otvoreni oko 1. avgusta (nadamo se. ..), ali niko sigurno ne zna šta bi se u međuvremenu moglo dogoditi.
Kakva je bila vaša reakcija u ranim danima ove pandemije. Da li ste dobijali dovoljno informacija o tome šta se zaista događa u zemlji i kako ostati bezbedan?
Ta poplava informacija bila je neverovatno zbunjujuća. Od samog početka krize osećali smo se umorno i tužno, skoro pa apsolutno nesrećno, zapravo smo imali spoj različitih emocija. Osećali smo se bespomoćno dok smo gubili kontrolu nad svojim životima. Niko ništa nije znao, ali svi su morali da deklamuju svoje govore. Na primer, naš premijer je predvideo na hiljade mrtvih. Ipak, pokazalo se da je dobra stvar koju je vlada napravila – zatvaranje aerodroma (naša granica). Avioni su poslati da putnike vrate kući. Hoteli su poslužili za smeštaj onih koji su se tako vratili, na dve nedelje samoizolacije. Kasnije su u ove hotele prebačeni oboleli od korone kako bi izbegli interakciju sa drugima.
Ja verujem da je prilično teško osećati se sigurno i osećati se pravilno informisanim u ovoj neprestanoj konfuziji. Na primer, jedan od naših poznatih lekara rekao je da je ova bolest ”nalik gripu“, dok su drugi stručnjaci tvrdili da je to ozbiljna bolest. Ali, sada su svi neželjeni efekti, kod ljudi koji su se oporavili od ovog virusa, široko istraženi od strane naših medicinskih stručnjaka i rezultati su zastrašujući, najviše zato što je dokazano da sam oporavak nije kraj bolesti! Svakodnevno smo informisani o svim statističkim ”činjenicama“, o broju zaraženih, oporavljenih ili smrtnih slučajeva. Ta statistika se ovde smatra pouzdanom informacijom. Pretpostavljam da je ova nova/stara situacija sve većeg broja obolelih od virusa rezultat sve većeg broja urađenih testova. Mislim da se sada radi o oko 15000 dnevno.
Da li su vaši zvaničnici davali obavezujuće preporuke (ostati kod kuće, držati određenu udaljenost, nositi rukavice, maske …) ili je proglašeno vanredno stanje?
Nije bio uveden policijski čas, već su od početka bile određene obavezne mere. Nismo smeli da napustimo grad, zapravo niko nije mogao da napusti svoje stalno prebivalište. Bilo vam je dozvoljeno da izađete samo zbog kupovine hrane. Sve ostalo je bio zatvoreno. Parkovi i plaže su bili zatvoreni i morali ste ostati u području u kojem živite u radijusu od samo 100 metara. Mogli smo da šetamo ili da vežbamo. Sada je sve na nama da se ponašamo korektno, ali moramo nositi masku kad smo napolju i držati se na sigurnoj udaljenosti. Policija je počela da proverava da li nosite maske. I naravno, proverali su ste da li se držite dve nedelje karantina. Morate da navedete svoje lične podatke i broj telefona ako idete u muzeje ili čak i kada želite da vežbate na otvorenom. Morali ste da rezervišete, da se prijavite ako ste želeli da učestvujete. Takođe, merii bi vam telesnu temperaturu prilikom ulaska u bilo koje mesto. Ako biste hteli da posetite, na primer, nacionalni park Ceasarea svoj dolazak bi morali da rezervišete dve nedelje ranije, a vreme vaše posete ograničeno je na samo dva sata. Svako veče naš premijer saziva konferencije za štampu na kojima bi govorio šta treba učiniti – a zatim bi ministar zdravlja ponovio isto. Mislim da javnost ovde nije baš disciplinovana. Posebno kada vide ponašanje nekih ministara koji se ne pridržavaju sopstvenih uredbi. Ipak, proteklih dana policija je počela kažnjava one koji ne nose masku.
Mislite li da je vaš javni zdravstveni sistem “preživeo“ ovaj ekstremni izazov? Jeste li dobili dovoljno medicinske opreme na vreme i koliko je medicinskih radnika zaraženo?
U početku smo svi doživeli veliki strah od nepoznatog. Zvaničnici su se plašili da će broj zaraženih biti mnogo veći i počela je hitna potraga širom sveta da bi se nabavili respiratori, kao i svuda. Očigledno (i srećom) ono što smo već imali bilo je dovoljno. U početku smo razumeli da moramo da kupujemo maske sa posebnim filterima, ali nekako je to promenjeno i sada su I “obične“ maske navodno sigurne. Sve vreme su medicinske potrepštine bile dostupne u apotekama, mislim da nije bilo problema oko nabavke rukavica, alkohola i dezinfekcionih sredstava. Medicinsko osoblje je bilo inficirano, ali ne u velikom broju. Koliko znam jedna medicinska sestra je umrla, a neki lekari su zaraženi (to se do sada verovatno izmenilo). Nažalost, veliki broj medicinskih radnika stavljen je u samoizolaciju, a većina slučajeva smrti bila je u domovima za stare. Ostali redovni medicinski tretmani nisu otkazivani jer su druge bolnice stalno bile na raspolaganju pacijentima. Ali pacijenti su se bili uplašili i prilično su oklevali da odu u posetu lekaru u bolnicama. U drugim klinikama tražilo se od pacijenata da ne dolaze ako imaju temperaturu. Postojale su posebne bolnice otvorene samo za korona pacijente. Odeljenja drugih bolnica redovno su radila. Takođe imamo drive-in testiranja na mnogim mestima. Samo testiranje je zaista bolan postupak gde vam se uboda taj štapić duboko u nos. Rezultat možete čekati nekoliko dana.
Šta mislite o tome koliko su te različite mere uticale na izraelsko društvo u globalu?
U našem društvu postoji veliki sudar ekonomskih i medicinskih potreba. Onog trenutka kada je zemlja otvorila sve, broj zaraženih se povećao. Ali, Vlada je morala da pusti ekonomiju da funkcioniše, jer u protivnom ljudi bi polako ostajali bez prihoda. Preduzeća su zatvorena, ljudi su poslani na neplaćeni odmor ili su čak otpuštani. Da bi se roditelji vratili na posao, trebalo je da se otvore škole. Tog trenutka pandemija je ponovo počela da se ubrzava. Kako bi održali korak sa visokim životnim troškovima uglavnom oba roditelja moraju da rade. Kao što pretpostavljam da je svuda u svetu, ljudi moraju da osećaju da su živi, oni žele svoj živote nazad. Mnogo porodičnih problema je izašlo na videlo, mnogi ljudi su postali depresivni.
Izmenjene su brojne navike i rutine vaših sugrađana. Bilo je važnih (za sve religije) verskih praznika u tom periodu?
Počevši od najvećeg porodičnog okupljanja na Pashu, morali smo to da proslavimo samo sa onima koji žive u jednom domaćinstvu. Za mene je to značilo samo nas dvoje, pa bismo to mogli I preskočiti. Za religiozne i za usamljene ljude to je bila potpuna tragedija. Sinagoge, crkve i džamije bile su zatvorene i još uvek nisu otvorene do kraja. Sada se oni otvaraju, ali se ograničavaju broj vernika. Za nas Izraelce, jako je bitno biti sa porodicom i biti okružen prijateljima. Život u zajednici je za nas veoma važan čak i ako se radi o vašoj zajednici iz nekog kafea pored kuće. U tome vidim glavni izazov dok podnosim ovaj teški period. U maju smo imali praznik Shavuoti tada smo bili srećni što smo ponovo mogli da okupimo porodicu i proslavimo tedane zajedno. Shavuot dolazi sedam nedelja posle Pashe i obeležava vreme kada je deset zapovesti predato izraelskom narodu, dok su izlazili iz Egipta.
Mnoge zemlje su se odlučile da koriste aplikacije za praćenje kontakata. Vaša Vlada odobrila je praćenje svih mobilnih telefona – kako bi obavestila nekoga ko bi se slučajno našao blizu nekome kome je dijagnostifikovan virus. Kako je to prihvatilo civilno društvo i da li ste svesni bilo kakvog pozitivnog uticaja?
Održani su ogromni protesti, ali nismo uspeli da pobedimo. Taj zakon o kojem ste pitali bio je na snazi tokom perioda od tri meseca i nakon njegovog isteka novi (stari) zakon je ponovo u proceduri. Znate da smo imali niz parlamentarnih izbora, treći i poslednji (za sada…) bili su u ovom periodu pandemije. Ljudi nisu bili zadovoljni i organizovani su protesti na ulicama protiv vlasti, protiv korupcije, ali Vlada tvrdi da je sve što su uradili bilo u ime vanredne situacije, zbog pandemije korone. Posle poslednjih izbora, milioni građana su glasali za opoziciju, za antikorumpiranu vladu, ali se lider opozicije pridružio koaliciji (opet u ime krize). Ova situacija takođe pojašnjava taj zakon o digitalnom praćenju mobilnih telefona. Moguće je da će im ovo masivno praćenje možda pomoći da efikasno prate bolesne ljude i izoluju ih, ali meni lično se to zaista ne dopada.
Čini mi se da u ovo vreme ljudskom komunikacijom I životima upravljaju isključivo aplikacije. Šta se dogodilo sa osnovnim i srednjim školama?
U martu su sve škole bile zatvorene, uključujući i obdaništa. Zatim, nakon što se situacija popravila, početkom maja, i iz različitih razloga o kojima smo već razgovarali, vrtići i prva tri razreda osnovnih škola su bili ponovo otvoreni. Razredi su su bili podeljeni u manje grupe, nazvanim “kapsule“, kako bi deca bila u stanju da drže razdaljinu. Ipak, to nije bilo obavezno, a neki roditelji ih uopšte nisu poslali iz straha. Po mom mišljenju, ponovno otvaranje osnovne i srednje škole bilo je prerano, jer nismo mogli da zadržimo potrebnu udaljenost između dece. Ili, samo pokušajte da se borite sa tinejdžerima da stalno nose maske šest sati. Zato je virus obavio svoj posao, ponovo cirkuliše. Bojim se da će nas to odvesti do sledećeg talasa virusne infekcije, šta se zapravo trenutno događa. Roditelji su bili prinuđeni da danima ostaju kući sa svojom decom, što je jedna od retkih dobrih stvari u ovoj situaciji. U većini porodica, bila je to ogromna šansa da bolje upoznaju svoju decu. Odjednom su otkrili kako kvalitetno provoditi vreme zajedno, nigde se nije žurilo i stvorene su bolje porodične veze. Reakcije dece nakon što im je ponovno dozvoljeno druženje u vrtiću bile su dirljive. Moji unuci su bili vrlo dobro naučeni da ne grle ostalu decu u vrtiću, gde su bez maski. Oni su svesni da se takvim ponašanjem brinu I o zdravlju svojih baka i deda, potpuno su odani toj „misiji“. Ali, bili su sretni što su se vratili u školu i proces učenja redovno teče.
Univerziteti širom sveta pripremili su se da nastave sa online studijama i predavanjima. Čini se da će biti isto i u narednoj akademskoj godini?
Da, ovde studenti još uvek uče online. Kako se akademska godina približila svom kraju, ispiti su već počeli. Plan A je bio da studenti dođu na fakultet, pošto su učionice sada prazne, tako da bi bili podeljeni u male grupe za polaganje ispita. Svi bi trebalo da sede na udaljenosti od dva metra i nose masku. Tako je bilo planirano, ali epidemiološka situacija se znatno pogoršavala i organizacija ispita se zato morala prilagoditi. Sada studenti polažu ispite od kuće, a mi koristimo aplikaciju Zoom za nadgledanje ispitnog procesa.
Nadam se da će metoda online studija ostati I nakon perioda pandemije, barem u nekim aspektima univerzitetskog obrazovanja. Verujem da bi to moglo poboljšati metode i način na koji studenti stiču svoje znanje, jer je obrazovanje ovde daleko iza 21. veka.
Izgleda da je sve veći broj novih slučajeva nakon što su nedavno mere ublažene? U stvari, isto se dešava širom sveta dok ja kucam ovo pitanje.
Mi smo “mlada“ zemlja, naše porodice obično imaju 3-4 dece. Porodice Arapa su još veće, a jevrejske ortodoksne porodice su ogromne, sa prosečno 10 dece (pretpostavljam da stvarni broj nikada nije proveren). Deca su se vratila u školu, učionice su prepune, približno je 35-40 učenika po razredu. Ispravna distanca se ne može održati, učitelj se ne može izboriti sa tinejdžerima sve vreme kako bi masku držao 6 -7 sati dnevno, tako da je na moju žalost ponovo počelo širenje virusa. Po mom mišljenju, oni bi trebalo da vode računa o maloj deci i daju roditeljima mogućnost da rade. Deca iznad 12 godina mogla su učiti kod kuće i ostajati bez nadzora odrasle osobe ili mžda da uče u malim grupama. Ali, nije na meni da odlučujem. Drugi izvori za širenje virusa su strani radnici i izbeglice koji žive u zaista lošim uslovima, zbijeni su u malim stanovim i bez zdravstvenog osiguranja, zapravo pokušavajući da izbegnu bilo kakav kontakt sa vlastima. Neke ortodoksne porodice takođe žive u lošim uslovima.
Želela sam da završimo naš razgovor u optimističnijem stilu sa pitanjima o periodu posle krize, o vašoj prvoj destinaciji za putovanje, prvom restoranu ili prvom koncertu … čini mi se da ćemo svi morati da sačekamo na te odgovore?
Slažem se sa tobom. Osećam se kao da sam prestala da razmišljam. Pada vam na pamet da više ne postoje mesta sa ljudima normalnog uma. Kao i većina ljudi na ovoj planeti, živimo izolovano, uz neke izuzetke odlaska na posao ili na osnovne potrebe. Možemo samo da se nadamo da možemo proći kroz ovaj haos nedodirnuti, I to u bukvalnom smislu reči. Najnoviji podaci su vrlo loši, broj novozaraženih je prešao 1.000 slučajeva dnevno.
Htela bih da dodam nešto, hvala što imate interesovanje za ono što se događa u mom Tel Avivu. Želim vam svima dobro zdravlje i šaljem poruku iz „Svete zemlje“ za mir na zemlji – na hebrejskom mi kažemo ŠALOM !!
PS.I opet se pogoršava, na dan 6. jula, ponovo su zatvoreni barovi, teretane, ograničen je javni prevoz, broj ljudi u verskim objektima, a kazne za nenošenje maski su povećane na 150 $… planiranog otvaranja Izraela za turiste u avgustu izgleda da neće biti.
