O jednoj od najimpresivnijih izložbi Frida Kahlo. Beyond the Myth priređenoj u muzeju MUDEC u Milanu koja je posetioce ostavila neme, dok im se unutrašnjost kidala
Tekst: G. B. K iz Milana
Muzej kulture (Museo delle Culture, MUDEC, MIlano) organizovao je najvažniju evropsku postavku radova Fride Kalo. Frida Kahlo. Iznad mita, naziv je ovog projekta koji je nastao kao rezultat šestogodišnjeg istraživanja sa namerom da se standardna tumačenja njenog života i stvaralaštva u potpunosti napuste. Glavni cilj kustosa izložbe, Dijega Sile, bio je da, primenom analitičke selekcije eksponata, postigne da ova postavka ne bude slična nijednoj izložbi koja je ikada napravljenu o Fridi Kalo (1907 -1954). Fokus ove postavke nije na dramatičnoj i ponekad mučnoj biografiji umetnice, već na istinskom umetničkom nasleđu njenog slikarstva. To vam govori i naslov, „iznad mita”, zato što su mitomanija i legende o Fridi počele da prekrivaju njenu umetnost. Pored umetničkih radova, izloženo je dosta i originalnih dokumenata i fotografija. Izložena dela potiču iz Muzeja Dolores Olmedo, Mexico Cityi Jacques and Natasha Gelmankolekcije – dve najveće svetske kolekcije njenih radova, dok neka dela, koja nikada ranije nisu bili izlagana u Italiji, dolaze iz drugih muzeja i privatnih kolekcija. Izložba je otvorena u februaru, a zatvara se početkom juna ove godine (http://www.mudec.it/eng/).
Pošto smo se već danima naoružavali važnim informacijama i nevažnim detaljima, spakovali smo se i u mutni majski dan stigli u Milano i smestili se u apartman blizu muzeja. Lagana popodnevna šetnja do MUDEC-a pomogla nam je da se pripremimo za ulazak u fantazmagorični svet jedne Fride Kalo.
Dva sata kasnije, izašli smo na svetlo dana. Mislim da ne postoji ništa što može da vas pripremi na taj osećaj. Izašli smo iz muzeja, izmenili nekih par reči i neprimetno zanemeli. Desetak minuta kasnije i dalje smo ćutali zajedno u crveno-crnom kafiću Stendal, nedaleko od muzeja. Prevrtala sam kašičicom svoj afogato i pravila se da sam samo umorna. A unutra sam uznemireno brujala, bacala i preslagivala slike i nove emocije.
Tih dva sata u kojima proučavate njen intimni i umetnički život potpuno vas izmesti iz stvarnosti. Nisam mogla da znam kako će me kraj izložbe slomiti. I to tako snažno da sam imala potrebu da se vratim i krenem od početka, da ponovo gledam njen svet, ovaj put spremnija da je razumem. Izložba stavlja pred posetioca njen ogoljeni bol, jedan čisti, fizički i emotivni bol kroz koji je živela otvoreno, bučno, preispitujući svoje životne granice. Živela je hrabrije od mnogih koje znamo, stisnutih zuba, ogromne stvaralačke energije, latentnog prkosa i divnom inteligencijom ženskog umetnika. Ona je ekstrovertna slikarka istančanog talenta, feministkinja, marksistkinja, biseksualka, ali pre sve svega istinska umetnica. Tačno je da su joj osnovna inspiracija bili i Diegovo slikarstvo, njeno izmučeno i izlomljeno telo, ljubav i izdaje, ali i prekolumbijska umetnost, meksički tradicionalni motivi i kolorit, priroda, Amerika, komunizam, ateizam, internacionala… u stvari sama epoha revolucije u kojoj je Frida živela i snažni pokret tridesetih godine prošlog veka koji je prodrmao Meksiko u kulturi, slikarstvu, filozofiji i knjževnosti, već su bili originalna podloga Fridinog stvaralaštva. A tek njeni eminentni saputnici i savremenici poput Diego Rivere, Lava Trockog, Andrea Bretona, Pabla Picassa…
Prvo sam ušla mračnu prostoriju kojom dominira Fridin potret na video zidu koji se, u perpetuum modu, polako pokreće. Moj prvi utisak bio je :“njene oči će me gledati i pratiti”. Pored toliko ispisanih priča o njenom životu, pored toliko likovnih eksperata, evo i mene kako pišem o onom što sam ja pronašla tog dana u Milanu.
Izložba je podeljena na celine sa jednostavnim nazivima, Žena, Zemlja, Diego, Politika, Bol, ali one ne slede uvek hronološki redosled umetničkih ciklusa. To je način na koji vas prate njene fotografije, beleške, pisma, dnevnici, crteži i slike. Prvi korak u galeriji mi je uvek nestrpljiv, zbog uzbuđenja nepogrešivo krećem kontra drugih posetilaca. Ali, odmah prepoznajem njen prvi autoportret nastao u krevetu, posle strašne saobraćajne nesreće koji je slikala gledajući se u ogledalu zakačenom iznad njenog kreveta. Poklonila ga je svom tadašnjem dečku. Imala je samo 18 godina. Slikala je ravan izraz lica, kao na ikonama, baš kao kad se gledaš u ogledalu. Autoportreti su bili skoro najčešća forma koju je koristila. Kažu da je namerno sebe slikala ružnijom, spajala je obrve, dodavala je još jače brkove, nego što ih je imala. Ali, meni je ona ipak bila lepa. Gledajući fotografije iz raznih perioda njenog života, invaliditeta, uspeha, radosti, bola, ja vidim tu jednu crtu koju je kamera hvatala na njoj i zbog koje mi je ona neobično lepa. Predstavljanje Fride kao žene uključivalo je i mnogo njenih fotografija iz detinjstva, fotografija njene porodice, brojnih prijatelja, Diega, ljubavnika Nikolasa, fotografije veselih večera po Njujorku i San Francisku ili Fride dok slika u ateljeu.
Gledam u njenu krštenicu, u plave oči i brkove njenog oca, Nemca po poreklu, fotografa, zatim slike Fride kao devojke sa njenim sestrama. Pogledom tražim sestru Kristinu, onu sestru koja joj je slomila srce zbog afere sa Diegom Riverom. Kako da sve opišem a da ne odlutam: teško će biti i meni dok pišem i onome ko bude čitao. A ovako su autori izložbe predstavili ženu, Fridu: “Ona je bila prva umetnica koja je pretvorila svoje telo u manifesto kako bi izložila svoju sopstvenu ženstvenost na direktan, eksplicitan i povremeno nasilan način, revolucionarno promenivši ulogu žene u umetnosti, zauvek. Mnogi radovi Fride Kalo se fokusiraju na život žena i na žensko telo, što postaje pokazatelj, znak i gest koji joj omogućavaju da se dotakne tema poput prehispanske tradicije u nestajanju, rodnog identiteta i ženstvenosti koja se rastapala u javnoj sferi… Za Fridu, samo telo je narativ, sistem znakova koji predstavljaju i prevode beskonačno ljudsko traganje, njihove strahove, anskioznost, njihove podsvesne želje, njihov odnos prema vremenu, smatrala ga je neodređenim entitetom, bez početka i kraja”.
Kada je Frida upoznala, zaljubila se i udala za Diega Riveru, poznatog meksičkog intelektualca, aktivistu i muralistu, imala je samo 22 godine. Prepoznao je njen talent za slikarstvo i pomogao joj da se odluči za umetničku karijeru. Govorio je kako Frida ima “nemilosrdnu, ali osetljivu moć opažanja”. Oboje su bili politički aktivni i pripadali su komunističkoj partiji. Revolucionarna vremena u Meksiku su bila burna, a kako je Diego pozvan u San Francisko da oslika mural, krenuli su zajedno u SAD. Frida tada stvara autoportret Vreme leti kojim je ustanovila sopstveni, originalni „folklorni stil“. Oblačila je haljine i nakit inspirisan meksičkom tradicijom kao i astečkim simbolima i figurama. Skoro četiri godine, sa povremenim prekidima, živeli su u SAD-u, Diego je radio murale u Detroitu i Njujorku. Sva njena dela, koja su nastala u ovom periodu, morala su da sačekaju 1937. godinu, kada je po prvi put u svom Meksiku učestvovala u grupnoj izložbi.
Inače, njih dvoje su imali običaj da slikaju jedan drugog. Diego je u dosta murala koje je radio ugrađivao Fridin lik. Ona je takođe često slikala njih dvoje, Diega kao bebu, ali i u fazama njegovih prevara, Frida je često slikala autoportrete sa njegovim likom na svom čelu.
Kom stilu u slikarstvu pripada Frida Kalo? Autoporteti, portreti, poneki žanr, majmuni, papagaji, lubenice, kokosi, lišće, biljke, cvetovi kao motivi, etno simboli, pokret, kolor… sve ukazuje da se dobrim delom njen opus može smatrati naivnim slikarstvom. Ali, većina kulturnjaka tog doba, smatralo je njeno slikarstvo nadrealizmom, uključujući i začetnika tog pravca, Andrea Bretona. Nadrealistima su se smatrali umetnici koji su susprezali svesnu kontrolu uma u procesu stvaranja, oslobađajući tako put nesvesnom. Ali, Frida nije tako mislila, ona je svojim preciznim i ironičnim komentarom sebe odredila, a njen poznati citat glasi: „Oni su mislili da sam ja nadrealista, ali ja nisam. Nikada nisam slikala svoje snove, samo sam slikala svoju realnost“.
Ali, zbog toga što je Breton došao u posetu Lavu Trockom, koji je zahvaljujući uticaju Diega Rivera i Fride Kalo dobio azil u Meksiku, Frida je 1938. godine dobila poziv da dođe u Pariz, gde joj je Breton organizovao izložbu. Breton je video njenu nedovršenu sliku Šta mi je voda donela i impresioniran time što je video, proglasio je Fridu nadrealistom. Njene slike su bile izuzetno dobro primljene, ali Fridi se nije svideo stil života pariških umetnika i intelektualca. Njena haljina, “a la Tihuana” i neobični stil oblačenja, nije mogao proći neprimećen u Parizu. Francuski Vogue stavio je na naslovnu stranicu Fridu u haljini koju je kreirala dizajnerka Elsa Schiapparelli. Kreacija je nazvana Haljina madame Rivere i kreirana je po ugledu na Fridin egzotični look. Ali, tada kreće njena prava slikarska karijera. Posle francuskog predstavljanja njujorška galerija Levy počinje da kupuje njena dela. Kažu da Frida nije mnogo komentarisala svoja dela, ali je zabeleženo da je za sliku Šta mi je voda donela rekla : “…ova slika predstavlja protok vremena… ona je o vremenu i dečijim igrama u kadi i o tuzi zbog toga šta sve dešavalo tokom života”. Ako se malo bolje upoznate sa njenom biografijom, možete pronaći značenje brojnih simbola teških trauma iz njenog života, ali i elemenata iz njenih drugih slika. Meni je zanimljivo što ništa nije naslikala ispod površine vode.
Ipak, rastrzana dugim putovanjima i izložbama u Parizu i Meksiku, brojnim prekidima sa dugogodišnjim ljubavnikom Nikolasom Mureyem, kao i stalnim Diegovim neverama, ona shvata da je njihov razvod neminovan. Tada nastaje slika Dve Fride koja je kasnije izložena i u MOMI u Njujorku. Zdravlje joj se rapidno pogoršavalo, ali nekako njena posebna ljubav prema Diegu nije htela da umre. Diego i Frida su se još jednom vratili jedan drugom i ponovo venčali 1940. godine. Uprkos svemu, Fridina umetnička slava je rasla, njene slike su sada bile izložene u galerijama San Franciska, Njujorka i Bostona.
Autoportret sa pletenicom jedna je od najpoznatijih autoportreta, naslikala ju je posle pomirenja i ponovne udaje za Diega. Kada su se razveli, Frida je svoju tugu označila simboličnim odsecanjem kose, odričući se svoje ženstvenosti. Nju je “vratila” tako što je odsečenu kosu, kao pletenice stavila na glavu, i to u obliku simbola večnosti. Ogrlica je u stilu prekolumbijskih skulptura i simbola.
Tada nastaju slike Diego i ja (autoportret Kao Tihuana) i Mojsije (uticaj Frojda). Od 1943. godine, pa sve dok joj je zdravlje to dozvoljavalo, bila je nastavnik umetnosti u La Esmeralda školi. Kroz ceo ovaj period Frida je prolazila kroz brojne operacije, trpela je strašne bolove, sve manje je slikala autoportrete, a sve češće je emocije izražavala sopstvenim projekcijama. Govorila je otvorenim simbolima, recimo ranjenim voćem i mrtvim prirodama. Na žalost, Njen Diego je ponovo izneverava, ovaj put ozbiljno razmišljajući o razvodu. Želela sam da izbegnem toliko puta prepričane priče i afere, ali ipak sam se zamislila nad ovim apsurdnim zapletom: Diego i njena sestra Kristina su imali aferu, Frida je to jako teško prebolela, jedva nekako oprostila i naslikala tu svoju bol, a zatim je, posle toliko godina, Diego našao novu, ljubavnicu zbog koje je zaista hteo da napustio Fridu, ali ga je Fridina sestra, znači Diegova bivša ljubavnica Kristina, molila da, zarad Fridinog narušenog zdravlja, prekine tu vezu i ne razvede se od nje! I Diego Rivera je prekinuo tu vezu, zaista. Meksička sapunica možda ima dublje kulturološke korene nego što nama to izgleda.
Te godine, 1949. Frida slika svoje remek delo (to misli ne samo moja malenkost) Ljubavni zagrljaj univerzuma, zemlje (Meksika), mene, Diega i senjor Xolotla. Stajala sam jako dugo, pokušavala sam da mi ne promakne nijedan od bezbroj simbola i značenja. U stvari, postoji genijalan red u naizgled razbarušenoj konstrukciji slike.
Frida predstavlja svoju viziju dualizma kineskog Yin and Yanga, sunca i meseca, svetla i tame i sve je u jednom univerzumu. U centru je Frida naslikala sebe kako majčinski grli Diega koji je prikazan kao beba, ali sa trećim okom mudrosti na čelu. Mitološka boginja Asteka, Majka Zemlja, Cihuacoatl, napravljena od zemlje i kamena, grli Fridu. Po mitologiji, iz njene utrobe nastale su sve biljke. Frida je uspevala da ostane trudna ali, zbog posledica strašnih povreda, nije nikada iznela trudnoću, što je bilo još jedno tragično iskustvo koje često slikala. Navodno je zbog toga gajila i neku vrstu majčinskog odnosa prema Diegu. Ona ovde sedi u pozi Device Marije, drži bebu Diega, a strašni bol koji oseća vidi se po krvi koja curi sa nje, dok iz bradavice Majke Zemlje kaplje mleko. Sve njih zajedno grli univerzalna majka. Slika je nastala par godina pre njene smrti, u momentu kad Diego ipak ostavlja svoju poslednju ljubavnicu. Frida je sebe naslikala spokojnom, ali korenje koje visi u vazduhu, a koje se nalazi i na drugim slikama sa simboličnom značenjem povezanosti, ovde pokazuje da je bila svesna da je njihov odnos i dalje nesiguran. Senjor Xolotl je jedan od njenih voljenih pasa koji sa ruke boginje, posmatra novo pronađenu harmoniju izmedju Fride i Diega. Frida kaže da je univerzalna ljubav zagrlila ono što ih tu ponovo drži zajedno. Ulogu Senjor Xolotla kao mitološkog psa koji prenosi ljude na onaj svet, ja nisam videla, pa procenite sami.
U delu izložbe koji je posvećen njenom odnosu sa Diegom, pored mnogih zajedničkih fotografija i slika, pažnju mi je privukao veliki tekst na zidu. Frida je svoju kompleksnu i večnu ljubav prema čoveku svog života izrazila baš ovako:
Nije ih samo ljubav prema umetnosti vezivala. I Diego i Frida su bili među vodećim aktivistima za radnička prava, internacionalisti i kretali su se u intelektualnim krugovima Meksika. Ovo je fotografija Fride i Diega na prvomajskim protestima, 1929. godine u Meksiku. Frida je mladenački verovala u ideale revolucije u Meksiku: “Moram se boriti svom snagom da te male stvari koje mi zdravlje omogućava usmerim kako bih pomogla revoluciji. Jedini stvarni razlog za život”. F.K. Paf!
Frida je u svojim slikama potpuno prirodno prenosila taj njen instiktivni društveni otpor, suprotstavljanje, njeni simboli su uvek između dobra i zla, pravde i nepravde ili snage i slabosti.
Čuveni autoportret Fride, koja u pink haljini stoji na granici između Meksika i SAD, predstavlja to njeno političko biće, oslikava njenu probuđenu nacionalnu svest u periodu kad se meksička elita okreće od evropske kulture ka sopstvenoj kulturnoj tradiciji. Ali, meni su više privukla pažnju njena dva crteža, skice, statue slobode u Njujorku, rađene posle pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu. Frida ovde jasno crta tu ironiju rata i pobede, tu je atomska bomba ali i vreća novca koju drži statua Slobode, tu su Truman, Franko, Hitler, Papa…ima i kapitalista, ali uvek je ispod taj narod. Prevedite sami šta znači “pueblo jodido”.
Ogroman uticaj na Fridu imala je priroda, zemlja, slikala je tu svoju duboku povezanost sa biljkama i životinjama. Majmuni i psi, mačke ili papagaji često su bili na autoportretima. Slike iz tog opusa su jako poznate, toliko puta već viđene negde, ali ih ja gledam kao da ih nikada ranije nisam videla.
A onda stižem u salu koja izlaže celinu Bol. Tu, na kraju izložbe, moja radoznalost polako počinje da uzmiče, nesvesno se smanjujem. Gledam, i drugi posetioci nekako usporavaju, tišina se skoro čuje. U toj sali su izložene slike Fridinog najstrašnijeg bola i agonija koji su bili sastavni deo njenog života. Ništa nije izmišljeno, ništa nije izmaštano, svaka fizička i emotivna bol je brutalno prebačena na platno. Fetusi, bolnički kreveti, pobačaji, ranjeni jeleni, slomljene kičme, sve nam je to bačeno u oči. Kako autori izložbe kažu Frida svojim nasilnim prikazima na slikama prosto “napada na osećajnost gledaoca”. I zaista, videla sam gospođu koja je prišla slici Henry Ford bolnica i momentalno odskočila unazad, prekrivši usta dlanom. Frida leži na krevetu, uvrnutog tela, potpuno naga, obilno krvari, ali u ruci drži šest crvenih vrpci sa objekatima koji lebde oko nje. Ona je naslikala dane u bolnici koje je provela kada je pobacila njeno i Diegovo dete. Oko nje lebde fetus, puž, orhideja nalik na uterus i anatomski predstavljen deo torza, sa ženskim organima. Užas, bol, tuga, snažna ekspresija – bilo kakvo tumačenje je nepotrebno, skoro i nepristojno. Ali, Frida je okrenuta ka nama. Godina je 1939. i tu je sliku naslikala na metalu, tačnije limu, prvi put. Navodno je Diego pokušavao da je oraspoloži posle ove tragedije i predložio da proba da upotrebi lim kao podlogu.
U samoj sredini sale Bola, postavljena je slika iz 1944. godine, Slomljen stub. I ova slika nemilosrdno udara gledaoca u lice. Smatra se da je ovo jedno od najautentičnijih svedočanstava njenog opusa. Otvoreno telo pokazuje njenu polomljenu i bezbroj puta operisanu kičmu koju je predstavila polomljenim kamenim stubom. Frida ima eksere zabodene po telu i licu, veliki je zaboden u srce (opet Diego). Njena kosa je slobodno raspuštena, niz lice teku neprovidne suze, liče na sedef, ali one predstavljaju majčino mleko. Metalni korset pridržava njeno telo. Nema drugih uobičajenih elementa, ona je sama, samcata, ali gleda direktno u vas. Iako likovnjaci tumače da linija horizonta nekog mora iza nje, poručuje da Fridin duh nije slomljen, da postoji neka nada za ozdravljenje, ja to, priznajem, nisam videla u tom horizontu. Naprotiv, meni je odsustvo bilo kakvih simbola na ovoj slici delovalo zastrašujuće, kao praznina pred kraj. Ali opet, svaka skrivena simbolika je subjektivna, pa neka ostane nerešeno. Svakako sam više gledala u njene oči, tragajući za porukom. Negde sam kasnije pročitala kako je njen student i prijatelj, videvši ovu sliku, bio istinski potrešen, ali mu je Frida rekla: “Moraš se smejati životu… pogledaj izbliza moje oči, zenice su mi golubice mira. To je moja mala šala o bolu i patnji…”.
Samo godinu dana pre smrti, Frida Kalo je konačno doživela istinsku afirmaciju, te 1953. godine organizovana joj je prva samostalna izložba u njenom voljenom Meksiku. Zdravlje joj nije dozvoljavalo da ustane iz kreveta, ali je njen duh bio nepobediv. Pošto je sama kreirala pozivnice za otvaranje izložbe (sa crtežima golubice i srpom i čekićem), smislila je i da njen bolesnički krevet bude prebačen kamionom do galerije. Frida je uspela da bude na ostvarenju svog sna. Neki su tvrdili da je tako postala deo izložbe i da je svojom ekcentričnom pojavom zasenila umetničku vrednost sopstvene izložbe. Ja ne umem to da vidim, mislim da je jedino ona mogla znati gde je trebalo da bude. Sama izložba i Galerija savremenih umetnosti ostvarile su neverovatan uspeh.
Kolorit se na slikama promenio zadnjih godina. Motivi su, pred kraj njenog života, bile lubenice, kokosi, razno voće. Frida je uglavnom bila prikovana za krevet, amputirane noge slikala bi ono što je mogla, vratila se prirodi. Pod uticajem analgetika, morfijuma i alkohola nije mogla da postigne oštrinu poteza koja joj je trebala za autoprtrete. Mrtvoj prirodi je ipak davala svoju posebnost, recimo kokose koji plaču, ili golubicu mira ili neku zastavu.
Frida Kalo se poslednji put pojavila u javnosti 2. jula 1953. godine, samo 11 dana pre svoje smrti. Naravno, Frida je izašla iz kreveta, uprkos doktorskim zabranama i užasnom zdravstvenom stanju. Nagovorila je Diega da je u invalidskim kolicima odveze na ulice kako bi učestvovala u velikim demonstracijama povodom Severno američke intervencije u Gvatemali. Frida je imala visoko podignutu lestvicu ljudskog dostojanstva. Ne želim da upadnem u zamku mitova o Fridi, ali ona je sam dokazala da jeste veličanstvena osoba.
Bližio se sam kraj izložbe, ali smo nekako bili uhvaćeni u njenu nevidljivu mrežu, kao da niko nije želeo da ode. Odjednom, puno ljudi se vraćalo unazad, neki su išli po sredini sale, ponovo zagledali njen “slomljeni stub”, neki su virili kroz izlaz nadajući se da ima još nečega. Ja sam za oproštaj snimila njenu umrlicu koja je bila izložena uz isečeni komad novina koje su objavila vest o njenoj smrti.
Potom su se pojavile fotografije njenog boravka u bolnici, silne proteze, trake oko glave i brade, Frida u krevetu, u mučilištu. Tu sam nemo spustila kameru, to se jednostavno nije moglo fotografisati. I taman kada pomisliš da je zaista gotovo, ulaziš u još jednu manju prostoriju sa crno belim fotografijama. Meksička umetnica, Graciela Iturbide radila je istraživanje o životu Fride Kalo. Te 2007. godine, ušla je u njenu kuću i po prvi put napravila snimke kupatila Fride Kalo. To je bila jedina prostorija koja nikada nije bila otvorena za javnost. Kao da sva tuga koju sam do tada upila nije bila dovoljna, ove fotografije su sada slamale do kraja. Gledam u njeno kupatilo, tu su njene štake, metalni korzet koji joj držao kičmu, njena proteza za desnu nogu, bolničke spavaćice, medicinski instrumenti. Kada za kupanje u kojoj je slika J. Staljina. Fotografije koje su meni bile mučne i za posmatranje, bile su deo Fridine dugogodišnje svakodnevnice. Ipak, sve je bilo u funkciji života.
I ovo za kraj: Fridu Kalo je napustio život kad je imala samo 47 godina. Bio je okrutan prema njoj, ali ga je ona ipak pobeđivala na mnogo načina, pre svega iskrenošću. Fridu je ona oslobađala i jačala. Jer, kakva je to žena koja je mogla da napiše ovakvu poslednju rečenicu u svom dnevniku?
Samo ona, Veličanstvena.
PS: Ako bi ste, nekim slučajem poželeli da ostanete još malo u njenom čarobnom svetu, preporučujem dokumentarac iz 2005. godine Život i vreme Fride Kalo, rediteljke Amy Stachler. Film laganog ritma naracije i sjajne muzike smirio je moje emocije. A možda vam više i nije do toga?
https://www.youtube.com/watch?v=vpJDLApWG9Q
