Eko ustanak za eko opstanak, u centru Beograda, uz podsećanje da je zemlja za ljudski rod jedina izvesna dimenzija
Tekst: BKG
Fotografije: BKG
I bilo je krajnje vreme da se pojavi jedan sunčani i topli, a prolećni dan u kome će se spojiti desetine hiljada ljudi (sopstvena procena) koji su se tako spojeni prelili na beogradske trgove i ulice. Sa maskama i bez maski, sve njih je okupio iskonski instinkt samoodbrane probuđen ubrzanjem akcijama moćnih. Mislim da je to instinkt koji ih je osvestio i ukazao na moguće uništenje života i sveta za koji su potpuno prirodno držali da je večan.
Tako su se toga dana spojili ljudi koji su već vadili nečije cevi iz čistih potoka i reka, neki koji su imali bliski susret sa investitorima, neki koji su morali da se odsele, zatim oni koji neće da se raseljavaju sa onima koji imaju prašnjava crna pluća i bolesnu decu, koji su besni odavno, a ne samo zabrinuti što postaju nemoćni pred nevidljivim silama. Aktivisti, lekari, IT i drugi stručnjaci i profesori kojima je dosta da ih niko ništa ne pita dok neznanje caruje, pozitivci – mladi iz regiona sa željom da se brane reke zajedno, poznati i manje poznati umetnici čija se poruka uvek slušala spojili su se sa sjajnom „publikom“ koja shvata i pokazuje da je izuzetno zainteresovana i motivisana i da nema strpljenja da pasivno čeka posledice. Spojile su se nekako i čuvene skulpture koje krase ulazne stepenice Narodne Skupštine zato što se često korišćena metafora o tome ko bi trebalo da je iznad, a ko ispod prirodno nametnula kao tema ovog skupa.
Kao da se neka drevna koprena digla ispred ljudskih očiju i odjednom se pred njima razbistrilo, a to im je omogućilo da vide dalje od svojih prozora. Sad se videlo da su ljudi postali zabrinuti za sudbinu potoka u selu za koga nisu nikada čuli, a ne samo za eventualni napad na beogradska izvorišta vode, šume Košutnjaka ili zaštićenu prirodu Ratnog ostrva. To je nešto više i jače od jednostavne konstatacije da se ovde pozivalo na zajedništvo svih ljudi u ovoj zemlji koji se osećaju ugroženo. Mladi i ozbiljni ljudi, iz svih regija i svih životno ugroženih sredina ove zemlje, duhovitim ili dramatičnim porukama odlučno stoje i traže da se čuju. Mnogi su došli samostalno, mnogi su predstavnici lokalnih udruženja građana, ima ih iz Boljevca, sa Fruške Gore i sa Stare Planine. Većina njih nikada nije imala priliku da se obraća tolikoj masi sveta, ali su hrabro otpočnjali svoje govore sa „srce mi je puno kad ovo vidim…“. I dok genijalni glas Snežane Jandrlić prži sjajnu energiju numerom Let the sunshine in iz legendarnog mjuzikla Kosa, osedele gospođe ispred bine dižu glave, pevaju i stiskaju visoko pesnicu. Pa da li mislite da se takav duh se može uništiti mini hidrocentralom?
Zahteve sa ovog ekološkog skupa ste, pretpostavljam, već negde pročitali ili čuli i nijedan nije ni nestručan, ni nelogičan ili nelegitaman. Dok to neko bude čitao, vidi se odlučnost da se ne odustaje i da je ova energija solidarnosti samo uverila ljude da čine pravednu i ispravnu stvar.
Dobošari predvode šetnju, ritam je poznat, ali nisu ta neka nova deca koja su dobila priliku da krenu stopama neponovljivog Dragoljuba Đuričića. Od Pionirskog parka do Nemanjine uice, reka ljudi teče, sve je puno, kolona sa stavom je neprekidna, neumitna i pozitivna. Bajagina Samo nam je ljubav potrebna odzvanja iz kamiončića sa razglasom. Kolona nije stala ispred čuvenih vrata na ćošku, kao da niko nema poruku za Vladu. Skoro 20 minuta šetnja ide Resavskom ulicom, a u njoj i mladi roditelji sa decom, balonima, cvećem, bebe u kolicima na svom prvom ustanku i maleni psi na šarenim povodnicima. Završetak prvog ekološkog ustanka bio je u Takovskoj ulici, ispred RTS-a gde se već decenijama ispostavljaju vruće poruke i zahtevi za prekidom medijske blokade života. Ovaj put su građani tražili da se javno progovori na talasima nacionalne frekvencije o aktivnim ili planiranim ekocidima.
I gle neke koincidencije: samo dva dana kasnije, neke inspekcije prosto nisu izdržale i istrčale su na teren, jedan katanac jednom zagađivaču, pa drugi katanac drugom zagađivaču. Iako je ta predstava kratko trajala, bez nekih istinskih posledica po zagađivače, pokazalo se makar da inspekcije ipak postoje i da su čak i reaktivne.
Kakve su šanse da se poruke sa ovog protesta čuju dalje, da se zaustavi uništavanje života zarad profita, zavisiće opet od tih istih ljudi i onih koji tek sada shvataju da postoje ozbiljne šanse da ostanu bez vode, vazduha, zemlje i sunca.
Nekako mi na pamet dolazi scena iz obožavanog filma Luka Besona, Peti element i to momenat kad planetu dele sekunde od totalnog uništenja, a Brus Vilis ima životnu misiju da spreči Veliko Zlo da to uradi. Složio je slagalicu do kraja sa dobrim sveštenicima, obezbedio je kamenje, odnosno elemente zemlje, vatre, vazduha i vode, ali nije uspeo da spasi svet. I dok u rukama drži jedinu moguću spasiteljku, otelotvorenu u potpuno iznemoglom telu Mile Jovović, Leelou, on shvata da nedostaje još neki element kojim će spasiti svet. Dok Leelou polako odustaje od svog života shvativši kakve strahote su ljudi činili jedni drugima i misleći da je zato besmisleno boriti se za njihov spas, Brus Vilis skapira da je taj peti element ljubav i poljubi je. I tada Leelou, u poslednji čas, specijalnim zrakom uništava Veliko Zlo, samo zato što je shvatila postoji taj peti element, ljubav. Hoću reći, dala je još jednu šansu ljudima!
Nejasno je ko bi u ovoj našoj tragediji u nastajanju mogao biti Brus Vilis, a ko Mila Jovović, ali je sigurno da životne elemente zemlje, vode, vazduha i Sunca nećemo sačuvati bez ljudske solidarnosti i velike odgovornosti. Da pozovemo Luka Besona?
