Nedelju dana u rizortu gde dan počinje mnogobrojnim sportovima i opuštenim druženjima po bazenima, a završava ozbiljnim rok koncertom. Provod turista u Punta Kani fokusiran je na hotelske plaže, bez posebne potrebe za životom izvan
Kada planirate destinaciju za svoje putovanje, ono što je najvažnije jeste cilj i način na koji želite da provedete odmor. Ponekad, povod odlaska na neki put odrediće i očekivanja. Ivana i Miloš želeli su da se nađu sa svojim sinom koji je na školovanju u Americi i nekako je bilo logično da to mesto susreta bude blizu, da klima odgovara zadatom periodu godine, kao i da što više vremena provedu zajedno. Prosto se nametnulo da to bude Dominikanska republika, jedno od omiljenih letovališta Amerikanaca. Ono što i nisu mogli baš da predvide jeste koliko će se ovoga puta njihov odmor razlikovati od mnogobrojnih do tada na različitim dalekim destinacijama, gde je većina gostiju dolazila iz Evrope. Već na prvi pogled Punta Kana, pokrajina na istoku Dominikane, nudila je potpuno drugačije čari. Vreme je bilo dobro, iako je to period na kraju kišne sezone, temperatura idealna, oko dvadeset osam stepeni, a preskočena je i mogućnost pojave uragana koji su najčešće u periodu između avgusta i septembra. Ovoga puta, većinu vremena provodili su u ogromnom rizortu gde je sve organizovano na način koji upražnjavaju gosti koji ovde dominiraju. I to je bio glavni utisak.
Kada se odlazi na tako daleku destinaciju u individualnom aražmanu izuzetno je bitno dobro organizovati prevoz koji se mora planirati nekada i nekoliko meseci ranije. Na šta obratiti pažnju?
Kod takvih dalekih destinacija avio prevoz je jednako bitan kao i smeštaj. U ovom slučaju avio prevoz nas je čak malo više koštao od cene hotela koji je bio u luksuznoj kategoriji. Interesantno je da je avio karta iz Amerike do Dominikane, jednako koštala kao iz Beograda, iako je put tako trajao samo četiri sata. Mi smo krenuli iz Beograda do Pariza, a zatim put od Pariza do Punta Kane trajao je deset sati, a u suprotnom pravcu osam, zbog kretanja vetrova. Prilikom ovakvih putovanja jednako je važno da vreme između letova bude što kraće, trebalo je da imamo sat vremena razlike do ukrcavanja za let iz Pariza, međutim ubrzo smo saznali da je u pitanju dva sata, a zatim smo i obavešteni da je u avionu, koji inače stalno leti na ovoj destinaciji, pokvaren video sistem. Treći sat čekanja proveli smo u avionu na pisti nadajući se da će možda ipak popraviti ovaj kvar. Epilog je bio deset sati dnevnog leta bez mogućnosti gledanja filmova! Uz ovu činjenicu treba dodati da je hrana bila najgora koju smo ikada probali na sličnim putovanjima, potpuno bezukusna. Još jedna mala sitnica bila je da je avion bio pun Francuza sa malom decom bez ikakve video zabave. Ukratko- ludnica, deca su histerisala, roditelji su skakali, a posada se hvatala za glavu. U povratku sve je bilo isto- isti avion, isti putnici, ali na sreću sada je video sistem funkcionisao i svi su odahnuli. Ovaj put kurizitet je bio da je prosečna starost posade bila oko 55 godina, nije bilo uniformi i svi su bili stilizovani prema sopstvenom nahođenju.
Samo ime ovog kraja znači mesto sa palmama
Posle deset sati ovakvog leta kakav je bio prvi utisak?
Ne baš dobar. Bila je noć i bila je kiša. Važna informacija jeste da forma viza na koju smo navikli ne postoji. Dobijate samo pečat u pasoš, a prethodno u avionu popunite formulan sa podacima i veoma se brzo završavaju sve carinske formalnosti, malte ne bez ikakvog pitanja što je prosto neverovatno, jer iz našeg iskustva to se nikada ne dešava. Inače, kako biste dobili sliku koliko je prometan ovaj aerodrom, našli smo podatak da u Punta Kanu godišnje sleti četiri miliona turista iz celog sveta. Samo ime ovog kraja znači mesto sa palmama. Najbolji period boravka tamo jeste od aprila do oktobra, temperatura je konstantna danju oko 28, a noću 23. Idealno. Nekada je to bila španska kolonija, tako da je španski uticaj i dalje dosta jak. Punta Kana se nalazi na severozapadnom delu ostrva i ovo mesto je poznato po tome da je Kolumbo prvo ovde pristao na putu ka Americi.
Kada idete na individualna putovanja, morate da mislite o svemu i da na vreme isplanirate transfer od aerodroma do hotela. Mi obično zaustavimo taksi. Ovde su sva taksi vozila bila kombiji, nema pogađanja, i sve kompanije imaju fiksnu cenu. Njih ne interesuje koliko je putnika u vozilu, a vrlo lako dobijete informaciju o ceni jer pored imena svakog hotela stoji iznos koji treba platiti. Dolari su uobičajena valuta, a do našeg hotela trebalo je oko dvadeset pet minuta vožnje.
Gde su smešteni hoteli?
Svi hoteli i rizorti visoke kategorije su van grada, a najviše njih je smešteno na ogromnoj plaži Bavar. Ono što je specifično za nju jeste zaslepljujuće beo pesak, koji nikada nije vreo, bez obzira na visoku temperaturu vazduha. Ležaljke i suncobrani postavljeni su odmah pored zgrade hotela, zatim se pružaju različiti sportski tereni, i do vode treba stići. Plaža je jedna od najširih koje smo posetili do sada, i treba se nahodati do ulaska u okean. Voda je prijatno topla, ali zbog stalnog vetra i talasa ne vidi se dno, iako je boja vode tirkizna. Ovo je severni deo ostrva okrenut prema okeanu, dok južni deo zapljuskuje Karipsko more, tako da je tamo utisak potpuno drugačiji. Plaže su tamo poput onih na Maldivima i Mauricijusu, a voda izrazitije tirkizno plave boje.
Koji turisti su ovde najzastupljeniji?
Devedeset odsto turista dolazi iz Amerike, tako da je sve okrenuto njihovim potrebama. I ono što je još interesantno, njihovo ponašanje tokom letovanja zavisi jako i od toga iz kog dela Amerika dolaze. U našem okruženju su bili uglavnom stanovnici Ajove,Čikaga, Ilinoisa, Viskonsina, severa Amerike sa kojima ja do sada nisam imao mnogo kontakata, tako da me je zbunio i njihov engleski koji je dosta tvrd. Ono na šta treba da se pripremite pre putovanja na Dominikanu jeste da to ni u kom slučaju nije destinacija na kakvu su navikli evropski turisti. To je jedan potpuno drugi svet – u hotelima američki turisti su mnogo opušteniji, veseliji, po ceo dan su žurke na plaži sa dj-evima, organizuju se rok koncerti, ceo dan se pijucka po bazenima, i naravno sve je u znaku sporta.
Zaposleni u rizortu po ceo dan nose nove sportske rekvizite, vodi se računa o svakom detalju, dotle da se postavljaju steperi za fitnes trening na plaži i prostirke za jogu. Sve je ležernije, generalno su komunikativni, obraćaju ti se direktno. To je način komunikacije koji je potpuno stran Evropljanima. Kulturološka razlika je ogromna, vrlo brzo skapirate iz razgovora da su veoma religiozni. Ovde praktično možete sresti dve klase Amerikanaca, nisku i srednju klasu i vrlo lako ih prepoznajete već na prvi pogled.
A što se tiče prirode?
Dominikana ima najvišu tačku na svim Karibima. Poznata je po takozvanim kišnim šumama, na žalost nama su one bile isuviše daleko da bismo ih videli. Osim plaža koje su zaista prelepe, poznati su po nacionalnim parkovima koji se nalaze daleko u brdima. Možda je priroda najsličnija onoj na Mauricijusu, međutim tamo možete osetiti miris Afrike i biljke su nekako lepše. Definitivno nismo videli dovoljno, uglavnom smo se kretali po severoistočnom delu ostrva gde se nalaze plantaže šećerne trske, u predelima koji su naseljeni. Videli smo reku gde je snimljen film Anakonda 2, a u Dominikani je snimljena Apokalipsa danas, jedan od nastavaka Ramba.
Ako posmatrate ostrvo u pravcu sever- jug teritorijalno ono je relativno plitko. Ono što nas je posebno impresioniralo, a što definitivno nismo očekivali, jeste veliki uticaj globalizacije i prisustvo mnogobrojnih američkih i evropskih kompanija, pre svega na tom ultra urbanom delu ostrva. Za razliku od toga, u unutrašnjosti su mali gradići i sela veoma siromašni, nešto poput Vijetnama. Siromaštvo je vidljivo na svakom koraku i interesantno je da većina stanovnika nema pasoše. Kako smo saznali od lokalaca, da bi izvadili ovu službenu legitimaciju potrebno im je novca kao da kupe kuću. To je jedan od načina da se spreči masovno iseljavanje u susednu Ameriku.
Kakvi su ljudi u Dominikani?
Veoma su lepi. Većina su melezi, muškarci su visoki i zgodni, a žene prosečne visine i takođe lepe. Na ostrvu se govori španski jezik, a po hotelima engleski, francuski i španski. U principu sve na ostrvu je podređeno turistima. Prvo što primetite jesu mnogobrojni žuti autobusi za koje pomislite da su školski. Međutim, brzo smo saznali da đaci pešače i nekoliko kilometara do škole, a da ovi autobusi razvoze zaposlene u hotelima. U principu se teško živi i zarade su minimalne.
Standard je u Dominikani duplo veći u odnosu na Haiti, a poznato je da je ona jedna od najsiromašnijih država na svetu
A hrana?
Hrana je po rizortima veoma ukusna i raznovrsna. Uglavnom su zastupljeni internacionalni restorani i koliko se god trudili da probate od svačega po nešto, nikako ne uspevate. Iako se po hotelima nalazi i po nekoliko hiljada ljudi, organizacija je besprekorna, a jede se od jutra do večeri, čak i na plaži konstantno se sprema roštilj. Praktično, većina turista ne izlazi iz rizorta, a preporuka je da kada želite u individualni obilazak uvek imate pratnju. Iako je u većini hoteskih kompleksa usluga na bazi all inclusive, Amerikanci su nametnuli običaj da se stalno ostavlja napojnica, tako da zaposleni to i očekuju. Evropljanima je to jako čudno i nimalo im ne prija.
Ture su nekako amerikanizovane, recimo jedna od poseta ovom lokalitetu podrazumevala je prvo obilazak bejzbol stadiona
Izleti su takođe veoma skupi, recimo za nas troje koštaju preko četristo dolara. Ture su nekako amerikanizovane, recimo jedna od poseta ovom lokalitetu podrazumevala je prvo obilazak bejzbol stadiona na putu do italijanskog sela, odnosno njegove replike. Lokalni bogataš odlučio je da izgradnjom takvog jednog sela obraduje svoju ćerku za njen osamnaesti rođendan. U njemu niko ne živi, uglavnom su tu angažovani studenti, a napravljeno je po ugledu na mala mesta u Firenci. U principu selo je samo namenjeno turistima.
Ono što je turistima posebno interesantno jeste da vide kako se prave cigare.
Da, to je zaista bilo zanimljivo, a pored cigara mogli smo da vidimo kako prave i čokoladu od veoma kvalitetnog kakaa. U jednoj većoj fabrici izdvojeni su radnici koji se time bave pred očima turista i naravno na kraju posete možete da ih kupite kao autentični proizvod sa Dominikane.
A što se tiče transporta po ostrvu?
Na ostrvu ima veoma mnogo železničke pruge, jer se koristi za transport šećerne trske, a vlasnici polja na severu ostrva su kubanske porodice, dok su na jugu u vlasništvu države. Najteže poslove u poljima i u građevini obavljaju Haićani.
Neverovatno, ali putevi su veoma dobri, čak je i više odličnih auto- puteva koje su napravili Brazilci. Trećina ostrva na levoj strani pripada Haitiju, a dve trećine na suprotnoj strani Dominikanskoj republici. Standard je u Dominikani duplo veći u odnosu na Haiti, a poznato je da je ona jedna od najsiromašnijih država na svetu.
Kome biste preporučili ovu destinaciju?
Definitivno onima koji vole letovanje u rizortu, sa puno različitih sportova, zabave i druženja. Naš cilj putovanja ovoga puta bio je potpuno druge prirode, tako da ćemo sigurno doći još jednom, ali na drugu stranu ostrva. Iskreno nama se više dopadaju destinacije u Indijskom okeanu. Iskustvo je bilo interesantno, potpuno drugačije od svega što smo doživeli. Sve je podređeno hedonizmu i sportskom životu,
