U prenesenom, ali i bukvalnom smislu – petnaest godina života u italijanskom cirkusu deo je autobiografskog romana Sanje Trifunović- Hiblović
Tekst: Vesna Ilić
Fotografije: Nebojša Babić, Orange studio
Roman o ožiljcima prošlosti, o ljubavi, onoj univerzalnoj-prema majci,ćerkama, muževima i svim prijateljima koji su dolazili i odlazili iz njene blizine. Kako se kompenzuje ljubav koja je silom prilika bila prekinuta i kako u stvari izgleda razvod roditelja iz dečije perspektive.
Sanja Trifunoviċ-Hiblović, dugi niz godina živi i radi u Italiji, kao specijalista u marketingu. Ali, to je samo jedna stepenica od mnogih koje je do danas morala proći. Povod za razgovor sa Sanjom je njen roman prvenac, Zagrli sebe i svoj život koji će biti predstavljen na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 26. oktobra u 18 časova, u hali 4.To je istinita priča o ljubavi, o hrabroj ženi, majci, borcu i o prijateljstvu koje je odolelo svim iskušenjima vremena. Priča, u kojoj se neprestano provlači ljubav kao pokretač u svim segmentima života.
Ovo je vaš prvi roman. Pročitala sam da ste i kao dete pisali. Kako to da do sada niste objavili nešto?
Oduvek sam volela da pišem, ali nikada nisam razmišljala o tome da nešto objavim. Pisanje je za mene bio način da se oslobodim najskrivenijih emocija, onog što me je pritiskalo i budilo nesigurnost, ali i donosilo radost. Pisala sam poeziju, kratke priče i dnevnike. To je bilo nešto što je samo moje.
Između moje sedme i osme godine zaglavio se ceo moj buduċi život i sigurna sam da je baš taj deo mog života bio ključ svega
Sada ste ipak podelili svoj život sa javnošċu. Kako ste se odlučili za to?
Nisam odlučila. Jednostavno se desilo samo od sebe. Jednog jutra sam se probudila i počela da pišem. Za nekoliko meseci uspela sam da završim ono što je danas poprimilo oblik olakšanja i slobode. Bilo je to kao najlepše putovanje kroz koje sam prošla, a počelo je od mog najranijeg detinjstva, kada je sećanje počelo da se koreni sa svim slikama koje su ostale tu.
Preneli ste u svoj prvi roman velike i duboke emocije, puno detalja iz detinjstva?
Putujuċi, i sama sam se čudila sopstvenoj memoriji i sećanju na događaje koji su me vodili na najrazličitija mesta i dali bogatstvo u ljudima koje sam sretala. O njima nisam pisala, neke sam samo spomenula, a danas sam zaokružila svoj život u ove stranice. O svakom svom životnom periodu posebno bih mogla da napišem po knjigu. Svaka od njih bi obuhvatila ljude koji su bili na mom putu. Ipak,usredsredila sam se samo na svoja oseċanja i na faze koje su mi donosile velike promene.
Vraċajuċi se u detinjstvo, mladost i zrele godine, ponovo sam doživljavala jake emocije i propratila ih suzama, patnjom i smehom. Sve sam uspela da napišem uz pomoć jednog malog telefona koji sam mesecima nosila uz sebe kao najdragoceniju stvar,“život u džepu“. Pisala sam dok sam putovala, dok sam sedela u dvorištu, dok sam provodila vreme bilo gde i bilo kako.
Uživala sam u svakom jutarnjem ispijanju kafe na terasi kampera koji je punih 15 godina bio moj dom
Imali ste vrlo dinamičan život?
Moj život podeljen je u nekoliko etapa i prva je bila do sedam i po godina. To „i po“ imalo je ogroman značaj, baš u tom periodu, koji je nekome mogao da bude samo pola godine, meni je bio ceo život.To sam shvatila kada sam došla do kraja, ili do nekog novog početka. U toj polovini između moje sedme i osme godine zaglavio se ceo moj buduċi život i sigurna sam da sve što sam živela, živela sam oživljavajuċi baš taj deo koji je bio ključ svega. Sledeċi period je bilo moje odrastanje i spoznaja šta je život u suštini. San. Moj život je uvek bio kao san. Treċi deo obuhvatio je rađenje moje ċerke, teške ratne godine, razvod. Ubrzo nastupa i četvrta etapa koja me je odvela daleko, ali samo na fizičkom nivou od predhodnih poglavlja.U njemu je bilo prilagođavanja nekom novom životu, potpuno drugačijem kao i rađanje moje druge ċerke koja naravno nije bila „druga“, veċ se sa svojom sestrom stapala u jedinstvenu ljubav.
Kada bih vas pitala gde ste živeli do sada kako biste odgovorili?
Knjiga dobro opisuje moj život u Italiji. To znači, ali baš bukvalno, da je cela Italija bila moj dom. Od Pezara do Rima svaki grad je na mesec dana bio moj dom. Deca su menjala škole bez problema. Moje dvorište je bilo ceo grad u kome odseda cirkus. Imali smo divni veliki trosoban kamper sa odličnom terasom. Uživala sam u svakom jutarnjem ispijanju kafe na terasi kampera koji je punih 15 godina bio moj dom.
Uzbudljiv je period nomadskog života u najpoznatijem italijanskim cirkusu Moira Orfei. Za to je bila potrebna hrabrost ?
Ne, ne treba hrabrost kad se rukovodiš srcem. Tada strah ne postoji. Prijatelji su uvek upoređivali moj život sa cirkusom. Često bi mi govorili:“ Pravi si cirkus“ ili „Sve ti se dešava kao u cirkusu“. Sledeċa stanica bila je baš cirkus, ali ne samo kao reč, nego kao opipljivi, šaroliki, izistinski cirkus u kome sam upoznala pravu ljubav koja mi je dozvolila da ceo svoj dosadašnji život i sve ljude iz pomenutih poglavlja povedem sa sobom pod tu šatru punu snova i radosti, u kojoj mesta ima za sve nas.
Taj odeljak završio se posle dugih prelepih godina kada se u meni opet probudio onaj teret za koji nisam znala koliko je težak, da još postoji. Najteži deo mog života između sedme i osme godine, za koji sam mislila da je zaboravljena prošlost, došao je ponovo na površinu i morala sam još jednom da se uhvatim u koštac sa njim. Ali, ovog puta bilo je mnogo teže jer je rastanak bio definitivan.
Jedno diskretno pitanje za kraj. Možete li ovu vašu priču podvesti kao: „Moja uspešna terapija“,“Moj kauč“, ili „Konačna šetnja po ožiljcima prošlosti“?
Mislim da je to moja Konačna šetnja po ožiljcima prošlosti !!!
