Oresund Bridge, most koji spaja Dansku i Norvešku, atrakcija je za turiste iz celog sveta. Mi smo odlučili da ga pređemo našim autom
Godišnjice pamtim po putovanjima. Ova je bila baš značajna tako da je put trebalo da bude važan, nešto što smo davno želeli, ali nismo bili u prilici da realizujemo. Eresundski most ( Oresund Bridge), drugi po veličini u Evropi, koji spaja Dansku i Švedsku, ovoga puta je bio naš cilj, autom. Tehnički detalji ovog fascinantnog mosta bili su muški deo priče, a atmosfera, pogled na konstrukciju koja „nestaje“ u Baltičkom moru, sve boje Skandinavije, ljudi i utisci, ono je što je mene intrigiralo.
Lakši deo priče jeste da je auto-put do Berlina uglavnom u savršenom stanju, nema zaustavljanja na carinama koje praktično ni ne postoje
Krenuću od kraja priče, za nedelju dana prešli smo četiri hiljade kilometara i spavali u pet gradova: Berlinu, Kopenhagenu, Malmeu, Hamburgu i Beču.
Malo je onih koji su spremni odjednom, bez duže pauze, da pređu 1 200 kilometara, što je bio cilj prvog dana putovanja. Lakši deo priče jeste da je auto-put do Berlina, uglavnom u savršenom stanju, nema zaustavljanja na carinama koje praktično ni ne postoje, sve do ulaska u Dansku, a otežane okolnosti jesu te da su kolone šlepera, kako se približavate Nemačkoj, sve duže. Neprekidni niz kamiona potvrđuje zašto je ovaj deo Evrope najbogatiji. Ovde nije bilo mnogo iznenađenja, osim činjenice da na delu puta od češke granice do Berlina, benzinskih pumpi uz sam auto-put nema. Na kraju smo se isključili sa glavne rute i posle nekoliko kilometara, pronašli jednu. Bili smo jedini posetioci i jedva smo uspeli da nađemo bilo kakav sendvič.
Na putu do hotela koji je bio u samom centru Berlina, ovaj grad sam doživela kroz automobilsko staklo, samo utisak da zaista ima dobru atmosferu…
Brod za dansku stranu obale polazi iz Roštoka. Uz navigaciju i precizne putokaze lako se stiže. Gužve nema, organizacija više nego savršena, uz činjenicu da smo karte rezervisali preko interneta, sve se odvija bez nervoze. Iako je ostalo dvadesetak minuta do predviđenog polaska, broda ni na vidiku. Moram da priznam da sam sa podsmehom preuranjeno zaključila, da se ipak i u ovom preciznom svetu, kašnjenja dešavanje, te neoprezno izgovorila da ćemo kasniti najmanje pola sata. Da li da vam kažem da se grdosija pojavila gotovo niotkuda, u narednih nekoliko minuta svi su se iskrcali i onda nam je jedno službeno lice mahnulo da krenemo. Sve je bilo gotovo za narednih desetak minuta i plovidba je otpočela minut ranije?! Ako ste ikada putovali grčkim trajektima znate kako to izgleda u većini luka- vika,mahanje, provere, zvižduci ne na tu stranu, šleperi koji se malo guraju, auto koji uleće u poslednjem minutu. Ovde drame nema ni prilikom penjanja uz stepenice na prvu ili dugu platformu. Prečisto, miriše na neke fine, pretpostavljam organske deterdžente, a onda na hranu, naravno uglavnom morsku.
Jedan deo putnika smešta se na udobne fotelje okrenute velikim prozorima sa pogledom na pučinu, a najveći deo odlazi u restorane s organizacijom sve birate sami. S leve strane ekskluzivna varijanta, nasuprot više fast food na takođe morski način. Pogled kroz prozor je očekivan, sinje more stapa se sa sivim nebom, a kada izađete na palubu duva oštar vetar koji se probija i kroz jakne. Na pola puta podsećaju vas da je free shop otvoren još dvadesetak minuta ukoliko želite da kupite neko alkoholno piće. Posle sat i četrdeset minuta stižemo na drugu stranu obale, u Gedster. I iskrcavanje vrlo jednostavno, a onda kratak red do graničnog prelaza. Ljubazan, ali detaljan carinik proverava dokumenta i eto nas u Danskoj.
Jedna od sjajnih odluka sa ovog puta bila je da izaberemo lokalne puteve i prođemo kroz danska sela
Kada putujete sopstvenim autom pružaju vam se mogućnosti da promenite plan puta, stanete gde želite i iz razloga da jednostavno fotkate nešto što vam je skrenulo pažnju. Jedna od sjajnih odluka sa ovog puta bila je da izaberemo lokalne puteve i prođemo kroz danska sela. Takva idila viđa se samo u filmovima, i moram vam reći da nije ni malo preterana. Vrlo brzo bude vam jasno da ste došli u zemlju bicikla, a biciklističke staze pružaju se čak i uz nepregledna polja. Sve je ravno, biciklisti, svi do jednog sa kacigama, i svuda imaju prednost.
Kuće u danskim selima su u ravni, gotovo istih dimenzija i još uvek, uglavnom sa prozorima bez zastora. Umesto toga, videćete na svakom simsu vazu sa cvećem, lampu, neku umetničku figuru, art dobrodošlica radoznalim prolaznicima. Dvorišta puna procvetalog cveća i drveća, trava podšišana pod crtu, i naravno nigde bačene kese, smeća ili ostataka kućnih ljubimaca. Ali zato, ispred mnogih ćete ugledati jarbol sa nacionalnom zastavom, uglavnom malih dimenzija, kako je ne bi pocepao vetar.
I dok lagano klizimo lokalnim magistralama bez ijedne rupe i neravnine, odjednom zbunjujuće iskače restoran u stilu kaubojskog saloona. Sve je tu i kaktus, očekivana prašina, prepoznatljivo sanduče, sedlo, drveni trem i stepenice koje vode unutra. Rano je za goste, tako da je slika enterijera ostala za domaštavanje.
Za razliku od izmaglice i hladnoće sa broda, sunce je nemilosrdno peklo kako smo se približavali Kopenhagenu. A kako je bila nedelja, sve više ljudi naoružani torbama i opremom za plažu kretala se sporednim ulicama na putu ka obali. Kakav zbun?! Temperatura 29 stepeni, golišavi ljudi u kupaćim kostimima, slika kao na Mediteranu. I pored velike želje da se parkiramo pored puta u dugom redu i skoknemo do relativno daleke obale, odustajemo jer vreme za boravak u gradu u kojem ima tako mnogo toga da se vidi i doživi curi. Kasnije ću tužno zaključiti da mi je tamo nedostajalo makar još dva dana, ali bila sam upozorena da je ipak glavna zvezda most.
Kako smo se približavali gradu koji je nekoliko puta proglašavan za najidealnije mesto za život, sve je više biciklista i zgodnih biciklistkinja bez kaciga, prozori na zgradama imaju efekat ogledala, jer je ipak previše radoznalih došljaka, a i sve je manje idile. Viđaju se beskučnici, pijani momci koji bauljaju ulicama i rešetke na izlozima prodavnica. Arhitektura savršeno uklopljena, a na fasadama nema nepoželjnih dodataka, uključujući i spoljne jedinice klima uređaja.
Koliko mi je na početku to bilo divno, ubrzo ću shvatiti u hotelskoj sobi koja je za naše prilike dosta plaćena, da nema klime. Širom otvoreni prozori sa razmaknutim zastorima i jedan minijaturni ventilator naravno da nisu bili dovoljni da rashlade tropski dan i sličnu noć. Usput sam primetila da nema ni makar minijaturnog garderobera, tako da su sve stvari ostale zgužvane u koferu. Ali zato su me osvojili simpatičnim detaljima: starom govornicom blizu recepcije u kojoj je umesto telefona bio postavljen lap top, jednostavnim dizajnom vode u tetrapaku sa minimalističkim natpisom just water, figurom jazavičara kao mini statue u sanduku od pleksiglasa, i figurom krave ispred vrata hotela sa mapom grada.
Ne treba gubiti vreme, već pravilno iskoristiti dan i po kako bi maksimalno osetili ritam grada. Sjajna stvar, koja me je opustila bila je saznanje da mrak pada tek oko 23 sata, a potpuni dan je u 5 sati. Pitajte me kako znam?
Odluka šta ćemo ovoga puta izostaviti da obiđemo, a zatim i detaljan plan kako videti što više. U sledećem nastavku utisci o Kopenhagenu iz obilaska grada sa broda, fotografije iz Kristijanije za koje smo dobili odobrenje hipi komune i lični doživljaj prelaska Oresund Bridge.
