O dadiljama iz pakla gotovo da je sve rečeno, ali kako izgleda čuvanje dece iz perspektive bebisiterke koju svi vole
Sigurna sam da i vi imate makar jednu priču o lošem iskustvu sa bebiseterkom. Svakodnevno smo bombardovani različitim privatnim snimcima i horor iskustvima mama širom sveta koje su bile prinuđene da angažuju ženu da čuva dete, kako bi se vratile svojim obavezama. Ako mene pitate šta mi je asocijacija za najstrašniju priču tog tipa, pred očima mi je snimak skrivene kamere bebisiterke koja drži bebu za potkolenicu, dok ona visi naopačke s glavom okrenutom ka podu i vrišti do iznemoglosti. U prilog bebisiterkama iz pakla ide i knjiga Uspavaj me, autorke Lejle Slimani, kod nas ju je izdala BOOKA, o najgorem hororu bebisiterke koja je na početku sjajno odigrala ulogu dobre vile, da bi se vremenom preobrazila u neprepoznatljivu osobu koja je izabrala hladno oružje umesto vaspitnih metoda. U psihološkom trileru koji mamama ledi krv u žilama opisan je izuzetno snažno lik dadilje Luize u čiju klopku uzajamne zavisnosti upada cela porodica. Od najlepših trenutaka brige i pažnje, do tragičnog završetka kada roditelji zatiču ubijenu decu, autorka vešto gradi likove i na neki način nagoveštava tragediju u kojoj svako ima parče odgovornosti. Toliko o mračnoj strani bebisitinga u literaturi i realnom životu. Namera mi je ustvari da otkrijem kako izgleda čuvanje dece iz ugla dadilje koju svi vole.
Sedam dana je minimalan period prilagođavanja u kojem dete treba da stekne poverenje
Da li ste razmišljale o tome kako izgleda život žena koje mladost provedu u drugoj porodici, čuvajući tuđu decu tako što svoju privatnost svesno stave u drugi plan. Da li je novac dovoljan razlog da podredite svoju intimu i živite nečije tuđe živote, često zaboravljajući na umor, brigu, radno vreme, praznike i odmor? Puno je takvih žena, a ja sam u razgovoru sa Milenom, Beograđankom koja već 17 godina ovaj posao obavlja u istoj porodici, a pre toga je odgajila još šestoro mališana, a o mnogima brinula i noću dok su roditelji željni provoda pobegli na nekoliko sati iz kuće, pokušala da otkrijem šta tišti bebisiterke, čega se plaše i kada odbijaju primamljivu ponudu da čuvajući decu dođu do odlične zarade.
U trenutku kada smo razgovarale desila se strašna tragedija u kojoj je iznenada umrlo dete, najverovatnije usred sindroma iznenadne smrti. Na ovu vest, Milena je prebledela uz komentar: “ Ne daj Bože nikome da se ovo desi. Ne smem ni da pomislim šta bih radila u takvom slučaju. Imala sam sreće da više od dve decenije nikakav veliki stres nisam doživela. Jednom se desilo da je dečak koga sam čuvala progutao bonbonu, nekoliko minuta pošto ga je preuzela mama. Brzo je odreagovala i sve se dobro završilo”. Svaki angažman čuvanja dece Milena je radila sa preporukom. Ona kaže da su mame često opuštene u smislu da kada odluče da se vrate na posao očekuju da ih bebisiterka odmah zameni. “Ja to nikako ne prihvatam. Mislim da je izuzetno važno da nekoliko dana provedemo zajedno, dok se svi ne upoznamo. Sedam dana je minimalan period prilagođavanja u kojem dete treba da stekne poverenje, a i meni je tako sigurnije i lakše. Kada dođete u novu porodicu, u prvom periodu sve je teško, od ispitivanja i često izražene sumnje roditelja da li si ti prava osoba i da li ćeš moći da ih zameniš, što je normalna reakcija. Njihovi strahovi vezani su za bojazan da li poseduješ odgovornost, a moji su još veći. Prvo, kako će me oni prihvatiti, a onda kako će me dete prihvatiti, posebno ako je beba. Kada pogledam iz ove perspektive, najstresniji period čuvanja dece je onaj uzrasta od nekoliko meseci, pa do dve-tri godine. Tada ste najviše okupirani time da dete kvalitetno jede i da dobro spava. Uz svu brigu, faktor sreće je izuzetno bitan, a odgovornost još veća”.
Moj savet roditeljima jeste da nikada ne uzimaju nekoga bez preporuke
Milena je definitivno ispunila sve kriterijume jer je praktično postala deo porodice, a odrastanjem dece dobijala je novu ulogu u brizi i vaspitanju sada već adolescenta i pubertetlije. “ Ja sam jako vezana za njih, za celu porodicu, a posebno za decu. Odvajanje će biti zaista teško. Ne znam kome će biti teže, mislim meni. Već sada se šalimo kako ću nastaviti da odgajam njihovu decu, ali ko zna… da li ću biti zdrava i sposobna za to, volela bih.“ Ono što fascinira kod bebisiterki koje su u porodici gde je mama na veoma odgovornoj poziciji koja podrazumeva prekovremeni rad, putovanja i nemogućnost odsutva, čak kada su i deca bolesna, jeste taj momenat da možete da se oslonite na tu osobu u svakom trenutku. Praktično te žene skoro nikada nisu bolesne, nema iznenadnih situacija koje se ne mogu prevazići. “Ja sam imala veliku podršku od njihove bake i dede, ali bez obzira na to dešavalo mi se da sam radila i pod temperaturom. Popijem nešto i krećem, jer znam da decu ne mogu da ostavim. Za sve ove godine samo jednom sam zakasnila, zbog prevoza”. Na moje pitanje šta misli šta najviše cene kod nje, Milena kaže: “Verovatno to što sam podigla njihovu decu odgovorno, a majka zna da kaže i bolje, nego ona sama. Oni imaju maksimalno poverenje u mene, i ja u njih takođe. Naravno da je to uzajamna priča i mnogo zavisi od stava roditelja kako će se odvijati. Naravno da je na početku bilo kontrola svih vrsta. Prvo dete je bilo prenežno, niko nije mogao da ga nahrani, sem mene. Moj savet roditeljima jeste da nikada ne uzimaju nekoga bez preporuke.”
Ja i danas, kada je nešto bitno, ne donosim odluku, već savetujem da zovu mamu. Kada mama uđe, ja sam ta koja prva kaže- poljubite mamu
Osim što roditelji razmišljaju da li da daju šansu baš toj bebisiterki, dešava se da i one odbiju neke ponude. Milena kaže da je i to često. “ Ponašanje dece, ali i roditelja prema deci često su presudni u odluci da li ću prihvatiti posao. Najčešće su to deca uzrasta oko godinu dana. I kada su toliko nemirna da ne mogu da ih iskontrolišu roditelji, onda ja tu nemam šta da tražim. Kada deca ne slušaju, nema tog novca za koji bi ih čuvala. Možda neko može to da prihvati mesec dana i pobegne glavom bez obzira, ili da se tu roditelji više uključe i pokušaju da reše situaciju.” Kada su deca mala uglavnom je problem neartikulisanost, a kada porastu postoji jedan drugi više psihološki problem, da se deca više vezuju za osobu koja im nije biološki roditelj. Nekada posledice mogu biti velike.“ I u takvoj situaciji je najbitnije ponašanje i vaspitanje roditelja. Ako oni na vreme objasne ko je ta osoba i zašto je u kući, i kako stvari treba da se odvijaju problema nema. Ja i danas, kada je nešto bitno, ne donosim odluku, već savetujem da zovu mamu. Kada mama uđe, ja sam ta koja prva kaže- poljubite mamu… Ja tu decu obožavam, ali nisam njihova majka, niti želim to da budem. Ljudi se nekada bore za dečju ljubav, bez potrebe i pogrešno i tu nastaju problemi. Ono što je najbitnije, pogotovo u tinejdžerskom periodu, jeste da se o svim promenama ponašanja i eventualnim problemima obavesti majka. Ne treba nikako praviti pakt sa decom, kako biste ih pridobili. Čak i neke na izgled sitne stvari, kada me recimo zamole da ne kažem da nisu bili na prvom času, ja to diskretno uradim da ne izgubim njihovo poverenje, ali da obavestim roditelje. Ako nekada i ispadnem cinkaroš, to radim za njihovo dobro. Majka uvek mora da bude u toku sa svim dešavanjima u kući, bez obzira na njenu trenutnu zauzetost u poslu.”
Na kraju, odluku o tome ko će čuvati decu, donosi majka. Za sve ove godine najviše sam kontaktirala sa majkama, sa njihovim muževima takoreći nisam ulazila u neke dublje diskusije
Postoji utisak da su mame u komunikaciji sa bebiseterkama bitnije u odnosu na tate. “Moja iskustva su da je otac u većini kuća osoba broj jedan, on se pita za sve, iako se ne meša u razgovore. On je uglavnom po strani, a majka je ta koja sa nama ostvaruje kontakt. Ipak, na kraju, odluku o tome ko će čuvati decu, donosi majka. Za sve ove godine najviše sam kontaktirala sa majkama, sa njihovim muževima takoreći nisam ulazila u neke dublje diskusije. Takođe, zahvaljujući otvorenim razgovorima, svi problemi su razrešeni i nikada nije došlo do nekog većeg konflikta.” Pored odgovornosti koje žene preuzimaju čuvajući decu, još jedna velika obaveza jeste da one ulaze u nečiji stan gde postoji potencijalna opasnost da nešto nestane. Puno je ružnih priča šta sve nestane i na koji način, Milena kaže da je i to lako rešila. “Kad uđem u nečiji stan ja garantujem za njega, sem ako još neko nema ključ. E to mora da mi se kaže, i tu sam veoma striktna. Desilo se jednom da je nestao neki uređaj koji je navodno bio u stanu. Ja ga nisam do tada primetila i tvrdila sam da ga nikada nisam videla. To je bio jedini konflikt za sve ove godine. Kad uđem u neki prostor, registrujem mnoge stvari, teško se može desiti da neku krupnu stvar ne zapazim. Tvrdila sam da nije bilo šanse da nestane, na kraju se to rešilo, bila sam u pravu, ali me je pogodilo i zaplakala sam. Bilo mi je jako teško, ali i njima. Zvali su me ceo dan da se izvinu. Znam da se svašta dešava, slušala sam i ja priče, pre svega od žena koje čiste stan, da se dešava da nestane novac. Ja to ne mogu da verujem, pogotovo kada je reč o osobama koje godinama obavljaju te poslove. Kada uđeš u nečiju kuću, odgovornost je, ponavljam, velika. Ne mogu da garantujem za ljude koje ne poznajem, a koji takođe prolaze kroz taj prostor. Zato je važno da postoji poverenje i sa naše strane”.
U vreme kada je moje dete bilo malo, verovala sam da ne postoji osoba koja bi mogla mene da zameni
Materijalne stvari se mogu nadoknaditi, ali činjenica da upravo bebisiterke najčešće stvaraju osnov vaspitanja jer provode najviše vremena i to u godinama kada se kod dece oblikuje ličnost, jeste krucijalna stvar. Na pitanje šta ona misli o tome da ustvari dadilje vaspitavaju, Milena kaže: “Naravno, deca sve upijaju. Zato kažem da je jako važno da procenite osobu koja će brinuti o vašoj deci. Jer od nje delimično zavisi ponašanje vašeg deteta, kao i to u kakvog će čoveka izrasti. Ja da sam u prilici da biram bebisiterku obratila bih pažnju na sve (smeh), na mnoge stvari. U vreme kada je moje dete bilo malo,verovala sam da ne postoji osoba koja bi mogla mene da zameni. Razumem taj strah kome ćeš ostaviti dete. Pored preporuke, moj savet je, još jednom naglašavam, da se uvek prati ta osoba neko vreme, da se vidi kako se ponaša, šta radi. Ukoliko je majka na jako odgovornom mestu na poslu, to je zaista skoro nemoguće. Ali u takvoj situaciji bilo bi dobro uputiti baku ili dedu da dođe na sat, dva, prosto da vidi šta se dešava. Ne zaboravite da su deca najbolje ogledalo svega što se dešava. Ne treba ni idealizovati situaciju, jer nekada morate da podviknete i budete nešto grublji. To su situacije kada morate strožije da se obratite deci, naravno uz odobrenje roditelja, pogotovo kada je to u njihovom interesu. “ I na kraju suština cele priče jeste da već pri prvom kontaktu vi instiktivno znate da li je to prava osoba, poverenje se vremenom gradi ili urušava, a sumnja je uostalom, kao i u svakoj vezi, razlog da se prekine. Dobru dadilju deca pamte ceo život, a bebisiterka iz pakla ostavlja duboke rane i stvara krivicu zašto neke stvari niste na vreme primetili i koliko ste pogrešili.
