Krajnje odredište Lisabon, a usput sedamnaest gradova u pet država. Kabrioletom sa otvorenim krovom, kad god je bilo moguće… Nezaboravan osećaj
Cilj ovog puta nije bio doći do poslednje destinacije, Lisabona I fokusirati se na taj grad. Ako ću biti iskrena, posle pređenih sedam hiljada I trista kilometara, I obilazaka 17 gradova, u pet država- Italiji,Francuskoj,Španiji,Portugalu I Andori, glavni grad Portugala gotovo da je ostao samo emotivna mrlja. Da li bi bilo potpuno drugačije da smo tamo sleteli avionom I proveli dve nedelje, koliko je trajalo naše vozikanje u kabrioletu sa uglavnom otvorenim krovom, čak I kada je napolju bilo preko trideset stepeni, sigurna sam da bi utisci bili potpuno drugačiji?
Ono što mogu da zaključim, dobro isplanirani put sa rezervacijama hotela I detaljnim planom bio je vrlo koristan, I dobra sugestija da prvog dana pređemo najviše kilometara, jer smo bili najodmorniji. Subota za vožnju po Italiji je savršena opcija, jer zabrana kretanja kamionima bila je na snazi kada smo ušli u ovu zemlji I posle hiljadu I dvesta kilometara stigli smo u Savonu. Zašto baš ta luka- sezona je već krenula, a hoteli u Đenovi I okolnim turističkim mestima uglavnom su popunjeni, tako da ni cene nisu bile bezazlene.
Od Savone nisam očekivala ništa, jer sama činjenica da je to mesto odakle turisti kreću na trajekte za ostrva, ili za Francusku I dalje, govorila je da ovu luku treba shvatiti kao prolazno mesto. Uprkos tome, provedeno veče pre spavanja, u gradiću koji je vrveo od života skockanih Italijana I turista, kao I atmosfera Španije, zbog dana španske kuhinje dobilo je potpuni smisao. Prava mediteranska atmosfera uvela nam je paelju, mnogo ranije, nego što smo očekivali. Nekako sam naslutila da će mi ovo popularno jelo izaći na nos posle ovog puta, pa sam se odlučila za odrezak od tune. Pun pogodak, neverovatan ukus tune uvaljane u susam I mak, sa zlatnim koricama toliko mi se dopao da sam ga se prisećala tokom celog puta, a specijaliteta je bilo raznih.
Rano buđenje, uz odličnu ideju da se provozamo kroz Kan, Nicu, Promenadom de Kroazet, I doživimo nedeljno jutro uz izlazak sunca, ljubitelje trčanja koji se rekreiraju uz more u pravcu Antiba I sve ranoranioce koji uživaju u svežem vazduhu I mirisu mora, bio je pravi hedonizam. Prosto vam bude jasno zašto je Azurna obala tako šik.
Na putu ka Barseloni, kratak brejk napravili smo u još jednom gradiću gde se srednji vek I miris Provanse duboko uvukao u zidine starog dela grada Eks an Provans. Jedna od dobrih strana kada ne boravite prvi put u ovom gradu, osim činjenice da znate da odete pravo, bez lutanja, po najboljem mirisu francuskih bageta I kroasana, u la boulanger, jeste I da vam je dobro poznato gde parkirati bez teškoća. Usput, parking je bio jako bitna stavka, na ovom putu, pogotovo kada smo provodili samo po nekoliko sati razgledjući stara zdanja ili prosto šetajući ulicama, upijajući atmosferu grada. Nedeljom u francuskom gradiću, poput ovog, gotovo je sve zatvoreno, a na vrelom asfaltu su samo turisti. Na senovitom trgu u centru ipak rade pijačne tezge, sa najboljim proizvodima iz ovog regiona napravljenih od lavande, meda, mirisnih biljaka Provanse, sireva I mesnih proizvoda. Uživaju sva čula uz konstataciju da li je realno da u današnje vreme ovakva mesta još postoje. Brzo smo se prisetili da na ručak u ovoj zemlji možete računati samo u predviđeno vreme, tako da sladoled od latica ruža ili nećete verovati lavande, predstavljali su odličnu utešnu nagradu!
Loša strana ovakvog ambicioznog puta jeste da vam vreme svuda nedostaje I da morate da budete u odličnoj kondiciji, jer nema mesta lenčarenju. Ukratko, posle pređenih, u proseku šesto kilometara, svakoga dana, čeka vas pešačenje po najvrelijem delu dana, ukoliko želite makar nešto da vidite. I na žalost, to nije bila najgora stvar, za mnoga poznata mesta mora se čekati u redovima, jer sezona odmora u punom jeku kreće od polovine juna, kada smo krenuli na ovo putešestvije, da bi se početkom jula već osetila prava histerija. Jasno vam je da smo obilaske mnogih atraktivnih građevina poput Alhambre u Granadi morali da zamenimo razgledanjem njenih parkova. Kompromis mora da postoji, iako uvek osetite grižu savesti!
Za Barselonu, koju smo već dobro upoznali pre jedanaest godina, bilo je lako. Obavezno videte Sagradu Familiju I uporediti sa utiscima pre više od decenije I prošetati neizbežnom Ramblom, gde su svi. Dobar plan u teoriji, a u praksi to izgleda potpuno drugačije. Izabrali smo hotel praktično preko puta Sagrade gde je I najbliža metro stanica, ali kada vas prvi umor savlada onda to izgleda ovako: do Ramble dva presedanja, pratimo linije, brojimo stanice… Malo je čudno, više od deset. Činilo mi se da tako nije bilo prošli put, ali… U metrou pakao, klima ne radi, gužve velike I dok istrčavamo dišući kao ribe, prosto je čudno da u deset uveče, kada tek polako pada noć ,nema toliko turista. Nešto tu nije kako treba. I dok se navlače oblaci ,koji nagoveštavaju kišu, postaje nam jasno da je ovo neka druga rambla, jer pešačkih ulica u Barseloni ima koliko hoćeš, a jedna je ona prava. Nemamo vremena za ispravku, I biramo prvi restoran koji radi. Očekivano, na periferiji Barselone samo lokalno stanovništo, a hrana odlična- neizbežna paelja sa plodovima mora najbolja je na mestima gde nema turista!
Ni projekat obilaska Sagrade Familije koji je trebalo da bude jednostavan, nije ispao tako. Iako na nekoliko minuta od mesta gde smo spavali, poseta se obavila tek u popodnevnim satima, jer karte se ne kupuju na biljetarnici, već samo online. Internet nemamo, da to obavimo na licu mesta. Povratak do sobe I mala nepažnja mogla je da se pretvori u ozbiljan problem. Nikada ne zaboravite da tri puta proverite da li je oficijalni sajt građevine koju želite da vidite. Internet prevare vrebaju na sve strane. Ovoga puta završilo se tako što smo platili dvadeset evra više. Odlično, kako je moglo da bude, rezervacije su za dva popodne I ušli smo.
Ova građevina je zaista neverovatna I definitivno vam zastaje dah kada pogled vinete nebu pod oblake. Jasno je zašto gradnja traje više od sto godina. Iako je predviđen kraj za 2026. godinu, kada je godišnjica smrti njenog slavnog arhitekte Gaudija još uvek je sve neizvesno. Ono što smo se lično uverili, radovi traju I tokom noći, a ogromne dizalice sve vreme se nadvijaju iznad mnogobrojnih turista koji u kolonama obilaze najvišu katedralu u Evropi celoga dana. Arhitektonskih izazova ovde je mnogo- od nepravilnog oblika kamenja koje mora da bude uklopljeno u celu strukturu, sa osamnaest tornjeva, u unutrašnjosti utisak da ste pod krošnjom guste šume, neverovatan oltar… Doživljaj je kao da ste u nekom naučnofantastičnom filmu. Očekivane duhovnosti ovde nema, a umetnost oplemenjuje svaku ćeliju.
Sledeća destinacija je Valensija. Sagovornica XX Zone koja živi u ovom gradu prenela je kako ustvari život izgleda u Valensiji, a ja sam mogla samo da potvrdim svoje male utiske. Prelep, moderan, užurban, ali istovremeno relaksirajući grad sa prelepim devojkama. Ovde vam zaista postane jasno zašto su svi najpoznatiji modni brendovi nastali u Španiji. Žene su doterane, ali bez preterivanja, sa obaveznom dozom intrigantnog, a ne vulgarnog seksepila. Moj utisak je da je Valensija po estetici grad između Madrida I Barselone, odnosno da je pokupila ono najlepše od ova dva grada. Prelepa arhitektura kao u Madridu, opuštena zavodljivost Barselone, I uz to morska atmosfera, takva da ne čudi da u strogom biznis centu vidite na bicikli devojku u šorcu I gornjem delu kupaćeg kostima.
U starom delu grada kafanice sa baštama, ali nije lako naći mesto unutra u vreme ručka, bez obavezne rezervacije. Obavezno treba videte njihovu pijacu, koja je u duhu drugih španskih gradova, koja nudi najsvežije voće I povrće, ribe I morske proizvode, pršute… Raj za oči I nepce. Za one koji baš uživaju u hrani ovo treba da bude obavezna destinacija, jer posle njenog obilaska više ništa neće biti isto.
Pored obilaska katedrale I vožnje turističkim autobusom grada, što je najbolji način da upoznate neki grad za kratko vreme, rešili smo da se najviše vremena zadržimo u akvarijumu I to s punim pravom, jer ovo je najveći akvarijum u Evropi!
Osećaj da vam najveći predatori poput ajkula I raža plivaju preko glava, da preko stakla dodirujete radoznalu foku, čujete riku morskog lava, doživite veličinu orke I ostalih artičkih životinja, dok je temperature napolju plus četrdeset zaista je fantastična. I na kraju u smiraj dana, neizbežan šou sa delfinima. Verujem da je svaki posetilac pomislio- blago ovim devojkama I mladićima što im radno mesto izgleda ovako! I da još jednom naglasim, Valensija je moj najveći utisak ovog puta I kada bih birala gde bih živela pokazala bih njenu tačku na mapi!
