Posle nekoliko dana provedenih u Lisabonu I okolnim mestima, povratak nazad. Vožnjom autom ponovo preko tri hiljade kilometara udahnuli smo Toledo, Andoru de velju, Avinjon, Menton…
Na putu od oko tri hiljade kilometara u jednom pravcu, od Beograda do Lisabona, usputna tačka bila nam je I Granada. Ono što me je posebno prijatno iznenadilo jesu španski auto-putevi- uglavnom sa tri trake, mnogi se ni ne plaćaju, gužve gotovo da nema, vozači više nego korektni, na većini pumpi govore korektno engleski, a često dobijete I sniženje za benzin ukoliko točite pun rezervoar, što je neverovatno zbog trenutne situacije sa gorivom. I još jedan nonsens, najjeftiniji dizel smo platili na pumpi u Nici, na pomenutoj Kroaseti! Pa imajte predrasude u životu.
Dakle, za Granadu smo imali samo nekoliko sati na putu ka Sevilji. Utisak, onakav kakav očekujete, miks različitih kultura. Postoji izreka da ako treba da posetite jedan grad u Španiji, neka to bude Granada. Kada stignete u staro jezgro grada, jasno vam je zašto je to tako. Uticaj arapske kulture na svakom koraku, pre svega u arhitekturi- bele mavarske kuće sa rešetkama I drvenim kapijama I ulice sa kaldrmom daju taj poseban šarm. Uske ulice pune simpatičnih kafanica I miris orijentalne hrane, pomešan sa tradicionalnim španskim aromama, iz izloga mame jarke haljine za flamenko, inače omiljeni odevni kostim malenih turistkinja koje ponosno šetaju ulicama svih španskih gradova. Turistički vozić ovde je više nego koristan jer je to način da prođete kroz ceo grad I lako stignete na brdo gde se nalazi veličanstvena Alhambra, crvena tvrđava, jedno od najlepših mavarskih zdanja. Kako za glavnu zgradu palate nismo uspeli da nabavimo ulaznice, ostalo nam je da posetimo njene predivne vrtove, uživamo u neverovatnoj prirodi I najlepšem pogledu na ceo grad. Ukratko, Granadu smo samo udahnuli, onako usput, a već nam se uvukla u srca.
A onda Sevilja, koju ću posle toliko viđenih gradova pamtiti po impresivnoj katedrali, šarmantim trgovačkim ulicama I neverovatnim letnjim sniženjima, prodavnici bižuterije kao iz nekog filma iz šezdesetih I naravno flamenku. U svakom gradu na ovom putu postoji neka katedrala I sve imaju impresivnu priču, ali ova u Sevilji obavezno se mora videti- u gotskom stilu, treća je po grandioznosti u svetu. Dovoljno je da vam kažemo da u njoj postoji čak 80 kapela, u kojima se prema nekim podacima može održati čak 500 misa u jednom danu. Za turiste jedna od atrakcija u njoj je I kovčeg u kome se nalaze posmrtni ostaci Kristofera Kolumba a njega nose grandiozna figure predstavnika četiri španske kraljevine. Simbol moći, bogatstva, uticaja katoličke crkve, jednostavno oslikava činjenicu koliko je Španija bila moćna država.
U starom delu Sevilje Santa Kruzu slučajno smo naleteli na pomenutu radnjicu bižuterije u kojoj je jedna vremešna gospođa, otpilike oko osamdeset godina sa toliko strasti nudila specifičan nakit po uglavnom simboličnim cenama. Kao u nekom muzeju, stotine nanizanih perli, šnala za kosu, ogledalca, raj za žene. Samo ovde sam mogla provesti sate I sate.
I na kraju ono glavno- flamenko. U svako španskom gradu koji smo posetili turiste mame flajeri za flamenko uglavnom u nekom restoranu uz večeru ili piće. Međutim, izabrali smo nešto sasvim drugačije, flamenko u lokalnom pozorištu. Pun pogodak! Igrači u lokalnom pozorištu definitivno su dali sve od sebe da vam dočaraju čar ove vatrene igre! Emocije na bini su bile toliko jake da je čak letela oguljena plastika sa poda od temperametnog udarca nogom srednjovečnog igrača. Iako se očekivalo da će glavna Zvezda biti lepa crnokosa Španjolka u romantičnoj haljini, sve simpatije je upravo privukla muška zvezda-zbog žustrine pokreta koje je jednako pratio izraz lica. Publika je tri puta aplauzom na scenu vraćala ovu malu, dobrouigranu ekipu! Moj savet je da ako ste u prilici, uvek pre odete da gledate scenski nastup, nego restoranski perfomans.
Sledeće jutro dalje ka Portugalu I posle kratke stanke u turističkom letovalištu poi menu Faro (iskreno, ništa posebno) eto nas u Lisabonu.
Prvi utisak ne tako jak, verovatno I zbog toga što smo do tada mnogo toga videli I obišli, a druga stvar gužve su učinile svoje. Čini se da su Amerikanci otkrili Lisabon I sve je bilo prebukirano. Samo vožnja legendarnim žutim tramvajem 28 trajala je skoro četiri sata, zbog reda I duge rute po brdima ovog grada.
Ono što nas je posebno fasciniralo bila su dva mosta, Vasko de Gama, preko reke Težo dugačak preko 17 kilometara koji jako podseća na Golden Gate u San Francisku, sa šest traka zaista deluje fascinantno.
Obavezno idite do pijace blizu šetališta gde se služi najbolja portugalska hrana. Specijaliteti od plodova mora, morke ribe, omiljene su im sardine I bakalar, rečne ribe tek upecane, zaista su festival za nepce. Stolovi I klupe u ogromnoj hali sa mnogo malih restorančića I dalje su pretesni u punoj sezoni.
Pripremite se za čekanje skoro svuda. Mi smo imali sreću da je temperature bila gotovo prolećna I da je duvao neki sveži vetar, tako da je jakna bila neophodna. Umetničke galerijice sa prepoznatljivim motivima ovog grada gotovo su na svakom koraku, a preslatki trgići pod senkom krošnji idelno su mesto da probate tradicionalni kolač koji su pravili monasi pastel de nata od lisnatog testa sa kremom od jaja I cimetom, ali I različitim dodacima kao što su jabuke, ili kokos. Sve u svemu, da li zbog umora I zasićenja, lično su me više fascinirala dva gradića Sintra I Kajškajš.
Bajkovito mesto prepuno slikovitih dvoraca, bašti, uskih uličica, odaje utisak kao da je vreme stalo. Samo vožnjom penjući se ka vrhu do najpoznatije palate Palacio del Pena živite filmsku priču. A kada stignete do vrha uz malo strpljenja zbog čekanja u rede čeka vas obilazak, mada sve vreme u koloni, ovog neverovatno očuvanog zdanja. Dvorac iz bajke sa ogromnim vrtom koji se prostire na 85 hektara osvaja I pre nego što kročite unutra. A zatim ne zaustavljate dah zbog mnogobrojnih umetničkih predmeta, spavaćih soba, odaja za prijem I odmor. Samo očekujete da odnekle izađe kraljevska porodica da im se nemo naklonite I zaključite da je vredelo ovde živeti.
Potpuno drugačija atmosfera u simpatičnom Kaškaiš, omiljenom letovalištu mnogobrojnih stranaca. Jako podseća na bilo koje mediteransko letovalište sa peščanim plažama, uz jednu razliku da su u vodi najhrabriji. Temperatura okeana daleko je od onih na jugu, a vetar briše I po plaži, tako da je strategija nameštanja ležaljke više nego neophodna. Plaže na ovom potezu do Lisabona izgledaju neverovatno, ali ogromni talasi čine svoje. Nekoliko staklenih restorana sa pogledom ka Americi, na žalost zatvoreni do predviđenog sata za večeru. I ovde važi ovo neomiljeno pravilo za turiste.
Kada ste već tu obavezno posetite I najzapadniju tačku Evrope, Cabo da Roca. Svetionik, sasušena trava I neviđen pogled na široko plavetnilo, dok vetar nemilosrdno tuče. Na kraju, ako želite, možete da dobijete I lični sertifikat da ste posetili ovo mesto.
Na potezu od Lisabona do Kaškaiša puno je zapadnjaka koji su rešili da penzionerske dane prožive ovde. Zato ne čudi što su klinike I ogromne apoteke praktično u fokusu.
Za doživljaj Lisabona u pravom smislu četiri dana je zaista malo, pogotovo kada ste već istrošili životnu bateriju za duga pešačenja po brdima I obilaske važnih znamenitosti.
Čeka nas put ka nazad, ponovo preko tri hiljade kilometara. Ideja je da obiđemo samo neke gradove koji su nam usput, bez velikih pretenzija. Prvi po redu Toledo. Blizu Madrida, ovaj specifičan gradić obično je u turističkim planovima za jednodnevno razgledanje. I to je dovoljno. Možda jedan od najočuvanijih gradova sa neverovatnom gotskom arhitekturom, domovina Don Kihota I njegovog vernog pratilaca Sanča Panse ( tako da ne čudi što iz svakog izloga vire figure svih oblika I materijala), gradić poznat po izradi najboljih noževa I mačeva, ali pre svega mesto koje odiše takvim mirom.
Zato ni ne čudi da već u osam sati uveče gotovo da ništa ne radi. Poluprazne ulice nadvijene kamenim monumentalnim zdanjima koje nose price davnih vremena ubacuju vas u neki drugi svet. Kao u nekom filmu, munjevit povratak u prošlost , bez namere da to doživite.
Na ovom putu, potpune emocije I vizuelne doživljaje izazvala je Andora, najveća među najmanjim državama. Najbolja skijališta zimi, leti se pretvaraju u idiličnu prirodu idealnu za planinarenja, spuštanje toboganom od preko pet kilometara usred borove šume. Visoko u planinama, glavni grad Andora da velja na najvišoj je tački od svih evropskih gradova I poznat za ljubitelje šopinga kao bescarinska zona. Zbog klime I načina života stanovnici Evrope su među najdugovečnijim ljudima na planeti, odmah iza Japanaca. Hrana je mešavina francuske I španske, tako da se može reći da su pokupili ono najbolje. Dok smo se rano jutro spuštali ka francuskoj granici, od prijatnih 26 stepeni, za manje od pola sata došli smo do sedam. Telo oseti ogromu razliku I zbog nadmorske visine ali I gustih oblaka od magle u koje upadate iznenada, tako da je koncentracija prilikom vožnje na najvišem nivou.
Još jedno kratko zaustavljanje u Avinjonu, na putu do Mentona gde smo proveli pretposlednju noć. Avinjon osvaja na onaj francuski način, arhitekturom, mirisima začina u vreme pripreme za ručak, prelepom vegetacijom Provanse, naravno katedralom koja je u jednom period istorije bila sedište rimokatoličke crkve I papa. Najbolji način da udahnete ovaj gradić jeste da se provozate vozićem na točkovima koji kreće od pomenute katedrale, vozi vas kroz prijatan park gde imate najbolji pogled na grad, a zatim uskim uličicama kroz centar Avinjona prepun malih prodavničica, trgića sa restoranima u hladu raskošnih krošnji, kroz trgovačku zonu, sve do najstarijeg drvenog mosta. Avinjon definitivno zahteva više dana, to je onaj grad kome se vraćate makar još jednom.
Uostalom kao I Menton, u koji smo svraćali više puta. Na samoj granici sa Italijom, omiljeno je letovalište francuskih suseda, zbog mirnih vibracija, ušuškanih plaza, šarmantnog starog grada sa obaveznom pešačkom zonom gde mame sladoledi različitih ukusa, ali ipak onaj od limuna je najupečatljiviji, jer Menton je sav u znaku ovog južnog voća. Naravno, vinski barovi u kojima možete probati najbolja vina juga Francuske uz isto takve sireve I masline. Menton je grad za čisti hedonizam!
Poslednja destinacija Trst I praktično to je znak da smo blizu kući. Trst uvek doživljavam kao svoj, mesto koje ne iziskuje obilaske, već uživanje u hrani, šopingu, buđenju blizu luke uz oglašavanje galebova I pogled kroz prozor koliki kruzer je ovoga jutra zaklonio pogled. I to bi bilo to. Ambiciozan projekat se polako završio, mnogo utisaka, kilometara, različitih država I gradova. Priznajem, umorio me je najviše od svih putovanja, ali vredelo je- zbog otvorenog krova I mogućnosti da udišete provansanske mirise dok se vozite, svežine jutra na odličnim praznim španskim putevima dok vas statua bika posmatra sa obližnjih uzvišica, zbog sendviča sa najboljim pršutama I mnogo toga. Jedino desetak dana nisam želela da čujem pitanje- hoćemo da se provozamo negde spuštenog krova?!
