Đurina prva prozna knjiga Mojih pedeset je nostalgični dnevnik u kojem autor hrabro iznosi svoja “skrita razmišljanja”
Fotografije: Laguna i Instagram
Pedesete su vreme kada zastaneš, okreneš se iza sebe i napraviš mali rezime. Kada to uradi Branko Đurić Đura, onda očekuješ njegov specifični humor, blagi sarkazam, puno emocija i nostalgije. Njegova prva knjiga Mojih pedeset u formi dnevnika, jedna je od onih koja se guta za dan i razvlači osmeh na licu. Tu su i simpatije jer se “razgolićuje” pred čitaocem uz njegovo objašnjenje da “dnevnik zaslužuje da se zna istina”, ograda da možda zvuči patetično, ali da tako izgleda kada pređeš pedesetu, kao i komentar, u Đurinom stilu, da se nada da se neko stručno lice neće mnogo udubljivati u stranice unutrašnjih samoispitivanja. Zamolila sam Đuru da prokomentariše šta mu bi da bude toliko iskren i to saopšti svima na papiru, kao večiti trag. Jedina greška bila je što sam ga zatekla u studiju u Mostaru, pa je odgovore pisao između uvežbavanja dve pesme, tako da podećaju na one iz leksikona, uostalom u duhu nostalgije i sećanja
Mojih pedesetu formi dnevnika sa pedeset poglavlja jasno govori šta je ideja. Osim da ostavite trag svojim potomcima kako je živeo njihov prapra-neko, zašto ova forma? Zar vam se dnevnik nije smučio iz školskih dana?
Kad sam napunio pedeset, odlučio sam da ću početi pisati dnevnik. Te zabilješke koje sam tada pisao bile su samo osnova za ovo što je nastalo poslije. Mnogi događaji iz tog ljeta su me asocirali na neke događaje iz prošlosti. Tako je nastala ova zbirka priča iz života u formi dnevnika.
Brz ritam života, kao na ringišpilu, nameće logično pitanje – kada je Đuro pisao i koliko je ovaj proces stvaranja bio težak?
Te zabilješke sam pravio svako veče, a kasnije sam ih uobličio. Nije bilo teško, naprotiv – uživao sam pišući.
Ne možeš ti izgubiti “šmekerluk” s godinama, osim ako nije bio lažni
Mnoga poglavlja su prave filmske priče, poput one kako prase Pinga ide na posao ( snimanje) u oldtajmeru, dok se otima i grebe svojim ”šutko utičnicama”. Priče su dokumentovane i fotografijama iz privatne arhive, što daje stoprocentnu autentičnost. Da li su fotke bile inspiracija za teme?
Nisu, njih sam dodao kasnije.
I glavno pitanje – muškarac u pedesetim koji se suočava sa tom istinom. Sasvim slučajno istovremeno je i francuski pisac Frederik Begbede izdao knjigu Život bez kraja, na istu temu. Da li emancipovani muškarci priznaju da i njih pritiskaju godine? Dok Begbede traga za životnom čarobnom formulom za večitom mladošću, Vi prizivate sećanja. Koliko se šmekeri iz mladosti zaista boje godina?
Pa mislim da ako si pravi šmeker, onda si šmeker i u mladosti i u starosti. Ne možeš ti izgubiti “šmekerluk” s godinama, osim ako nije bio lažni. Neko je rekao da su četrdesete starost za mlade, a pedesete – mladost za stare. Tako nekako i sam osjećam.
To da će ljudi saznati koja sam ja u stvari čvaka, to je samo nus pojava
U dnevniku otkrivate i svoje malopoznate strahove i čudne navike – strah od letenja, klaustrofobičnost, preteće snove iz kojih ne možete da se probudite. A tu su i tzv Lošini hafljuši– potreba da uvek dodirnete kvaku pre izlaska iz kuće, složite stvari, stavite viljušku i nož… Hrabar potez da otkrijete pravog Đuru. Da li ste bili u dilemi poveriti takve stvari javnom dnevniku?
Ova knjiga je na neki način bila moja “autopsihoterapija”. Objelodanio sam neke svoje strahove, probleme, skrita razmišljanja…. i tako im pred samim sobom, umanjio vrijednost. To da će ljudi saznati koja sam ja u stvari čvaka, to je samo nus pojava (smijeh).
Naravno tu je i očekivana jugonostalgija- letovanja u Dubrovniku i Lopudu, miris magle, kafe i gorućeg kontejnera u Sarajevu. Da li i to dolazi sa godinama? Mislite li da to mlade generacije sa prostora ex Jugoslavije, koje se čak ni ne razumeju, kapiraju?
Nije to nikakva jugonostalgija. To je samo nostalgija i naravno da će svi “kapirati”. Svako ima slična sjećanja na djetinjstvo, bez obzira gdje je odrastao.
Još malo romantike, rođendanski poklon, gitara od Anđeline i Breda Pita, prva nova u Vašoj kolekciji. S kim sada više kontaktirate kada su razvedeni i na čijoj ste strani?
Nije to utakmica da bih bio na nečijoj strani. Svako ima svoje probleme.
Fini sarkazam i humor koji se čitaocima zadržava na licu do poslednje strane dokaz je da ste Vi pisali, a ne neki copywriter. Da li će nastavak biti i dalje Vaša lična stvaralačka žrtva, odnosno zadovoljstvo emotivnog pražnjenja?
Neću pisati nastavak dnevnika. Pripremam nešto drugo trenutno. Biće u formi romana sa izmišljenim likovima.
Nedavno ste u Beogradu održali još jednu Đurologiju. Stand up komedija postala je omiljeni žanr publike. Šta je Vama draže, pozorišna uloga ili ovaj tip monologa i zbog čega?
Uživam u svom poslu bez obzira na formu izražavanja. Raduje me da mogu da radim mnogo različitih stvari i sretan sam da imam priliku i mogućnosti za to.
Šta još trenutno pripremate?
Bombaj Štampa upravo snima svoju četrvrtu ploču. Dok ovo pišem, nalazim se u studiju
Pavarotti u Mostaru gdje završavamo materijal.
Rijaliti je sigurno jedna od stvari za koje bi rekao kategorično NE
Kako ide Ludoj kući u Zagrebu i koliko se ta publika razlikuje od ove beogradske?
Publiku ne razlikujem ni po jednom osnovu a najmanje na beogradsku i zagrebačku. Luda kuća funkcionira nevjerovatno dobro. Sve naše predstave su rasprodane po mjesec dana unaprijed.
Da li biste prihvatili poziv da neko vreme provedete u rijaliti programu? Da li uopšte postoje stvari za koje kategorično kažete NE, osim šniclama i ostalim nevegetarijanskim grehovima.
Rijaliti je sigurno jedna od stvari za koje bi rekao kategorično NE.
Pevate, glumite, pišete, meditirate… Šta je novi izazov sledeće godine?
Nemam novih izazova. Baviću se istim stvarima kao do sad. Možda je vrijeme za moj treći film …. (smijeh)
