Dokumentarnim filmom Ti si mene za oko zapala, autorke Marija Đoković i Nataša Janković približile su život rudarki u Srbiji
Tekst: Dragana Petrović
Fotografije: Marija Đoković
Rad u rudniku smatra se za jedan od najtežih poslova na svetu i oduvek je bio – muški. Pa ipak, u Srbiji postoje žene koje su štikle zamenile gumenim čizmama, radnim odelom i šlemom, jer rade u rudnicima. One su birale ovaj posao, mahom su visoko obrazovane i „muški“ se nose sa svim stereotipima koji prate ovo zanimanje. O životu žena rudara u Srbiji malo se zna, pa iako rade „muški posao“ ove dame nisu ni malo izgubile na svojoj ženstvenosti.
U želji da običnim ljudima približi život rudarki Marija Đoković, koja je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, snimila je dokumentarni film Ti si mene za oko zapala o ovim jedinstvenim damama.
Kako ste došli na ideju da snimite film baš o ženama rudarima?
Tokom studija sam sa nekoliko kolega sa Fakulteta dramskih umetnosti radila na kratkom reklamnom filmu o rudniku na planini Rudnik kod Gornjeg Milanovca. Vodič kroz jamu nam je tada bila rudarska nadzornica koja je ostavila snažan utisak na nas. Do poznanstva sa njom nismo ni bili svesni činjenice da žene rade u srpskim rudnicima. Nataša Janković, sa kojom potpisujem režiju dokumentarnog filma Ti si mene za oko zapala i ja smo tada poželele da upoznamo ostale rudarke u Srbiji – kaže za XX Zonu Marija Đoković, rediteljka i direktor fotografije ovog filma.
Rudari i rudarke su nam rekli da je strah dobar, zato što ti ne dozvoljava da se opustiš, već te primorava da budeš oprezan
Žene u rudnicima su impresivne i zanimljive, ali s obzirom na to da je rad na pomenutom reklamnom filmu bio naš prvi boravak u rudniku, bilo nam je potrebno istraživanje. Tako je nastala moja serija dokumentarnih fotografija o rudarkama iz Bora, Senjskog Rudnika, Resavice i Rudnika kod Gornjeg Milanovca. Rudarke iz Senjskog Rudnika i Resavice sam upoznala na snimanju RTS-ove TV serije Čizmaši, a one su me potom spojile sa svojim koleginicama iz Bora.
Koliko dugo je trajala priprema filma i šta je bilo najteže?
Rad na pomenutoj seriji fotografija je bio deo priprema za snimanje filma i trajao je šest meseci. Bilo je potrebno detaljnije upoznati njihov način života, steći poverenje i odabrati glavne junakinje filma. Ni Nataša, ni ja ih nismo poznavale lično, niti smo znale puno o rudarstvu i rudarskom životu generalno. Nakon pomenute serije fotografija nekoliko meseci radile smo na sinopsisu i scenariju za dokumentarni film, pošto sam se sa svog putovanja vratila sa saznanjima o eventualnim junakinjama filma i karakterističnim događanjima u njihovim sredinama. Potom smo provele dve nedelje u Senjskom Rudniku i Resavici i izvršile probno snimanje, da bi ovog leta tokom jula i avgusta film bio snimljen. Recimo da su pripreme filma trajala dve godine…
Film ste snimali u Senskom rudniku i Resavici, zašto ste odabrali baš ove lokacije?
Zato što u preduzeću Rembas, kom pripadaju Senjski rudnik i Resavica, radi veliki broj žena. Bor je u značajnoj meri eksploatisan u domaćoj kinematografiji, dok u rudniku kod Gornjeg Milanovca u jami radi mali broj žena. Senjski Rudnik je u vizuelnom smislu čarobno mesto. Pomenuta RTS-ova serija, koja je u Senjskom Rudniku snimana dve nedelje, bila je moj prvi posao, tako da sam kako to oni u šali kažu, njihovo dete.
To je priča o borbi žena u patrijarhalnoj sredini između profesionalnog samoostvarivanja i potrebe da budu voljene
Da li je ekipa filma (snimatelj, tonac, vi) silazila u jamu, kako je to izgledalo, da li ste se plašili?
Da, silazili smo u jamu i snimali na radilištima gde se iskopava ugalj. Kada su rudnici uglja u pitanju, jame su jako nepristupačne i opasne, najpre zbog prisustva metana koji je zapaljiv, te može doći do eksplozije. Ja se jesam plašila, mada to nije bio strah koji parališe, ali nemoguće je ne biti svestan gde se nalaziš i šta može da ti se desi. Rudari i rudarke su nam rekli da je strah dobar, zato što ti ne dozvoljava da se opustiš, već te primorava da budeš oprezan. Nataši i meni to nije bio prvi put da snimamo u jami, ali našem snimatelju zvuka jeste, mada se odlično snašao i svidelo mu se.
Film ima intrigantno ime Ti si mene za oko zapala, zašto se zove baš tako?
U pitanju je anegdota kada sam radila na pomenutoj seriji fotografija… Naime, jedan mladi rudar mi je rekao Ti si mene za oko zapala. Nataši i meni je ta direktnost bila upečatljiva i odlučile smo da tako nazovemo film, zato što je između ostalog to priča o borbi žena u patrijarhalnoj sredini između profesionalnog samoostvarivanja i potrebe da budu voljene.
Koliko dugo je trajalo snimanje, u kojoj fazi ste sada i kada može da se očekuje premijera?
Snimanje je trajalo oko 20 dana. Sada smo u fazi montaže, koja je zapravo početna faza postprodukcije, tako da ne možemo tačno reći datum premijere jer nam predstoji obiman rad.
Žene u srpskim rudnicima ne obavljaju teške fizičke poslove, ali rade u svim delovima rudnika u kojima rade muškarci, uključujući i jamu
Da li planirate da sa ovim filmom idete na neki festival?
Festivalski život filma obično traje dve godine, tako da se nadamo da će film biti prikazan na što više domaćih i svetskih festivala.
Pored vas, ko je još u ekipi filma Ti si mene za oko zapala?
Ja sam direktorka fotografije i rediteljka, Nataša Janković je takođe rediteljka ali i producentkinja, Luka Barajević je snimatelj i dizajner zvuka, a pošto smo sada u fazi montaže filma novi član ekipe je montažerka Mina Petrović.
Možete li nam reći nešto više o životu rudarki, kako izgleda jedan njihov običan dan?
Žene u srpskim rudnicima ne obavljaju teške fizičke poslove, ali rade u svim delovima rudnika u kojima rade muškarci, uključujući i jamu. One su najčešće rudarske inženjerke, nadzornice, geolozi… Među junakinjama našeg filma je prva upravnica u istoriji srpskih rudnika, imamo i aktivistkinju koja se bori za prava žena u rudarstvu, ženu koja radi na obradi rude i čiji je sin takođe rudar a koja će svojim optimizmom i voljom za životom sigurno osvojiti srca publike.
Šta vas je najviše faciniralo u životu rudara i rudarki?
Rudnici su svet za sebe i taj svet je neverovatno filmičan – sami ljudi, njihove sudbine i svakodnevica, zatim okruženje u kom žive i rade. To me je u prvi mah najviše fasciniralo kao nekoga ko se bavi filmom i fotografijom. Zbog toga nije čudno da su rudari bili česta inspiracija u svetskoj i domaćoj kinematografiji. Kasnije me je oduševila njihova hrabrost, njihov mentalni sklop, jer su to ljudi koji svakodnevno najnormalnije idu na jako opasan i težak posao. Što se samih rudarki tiče, posebno mi je interesantno kako se kao žene snalaze u muškom svetu, odnosno muškom poslu, s kakvim izazovima se sreću.
Žene su tek posle Drugog svetskog rata počele da silaze u jamu, ranije su u rudnicima mogle raditi jedino na površini
Da li biste sebe mogli da zamislite kao rudarku?
Ne. Iako smo, da se našalim, Nataša, Luka i ja sada više kvalifikovani za taj posao od prosečnog građanina. Ja inače pomalo patim od klaustrofobije i mislim da mi psihički ne bi prijalo da svakoga dana dugo boravim u mraku. Mnogo sam puta bila u jami i tokom rada na fotografijama i tokom snimanja filma, ali to mi je uspelo samo zato što sam bila skoncentrisana na snimanje, da nisam razmišljala o kadrovima verovatno bi panika i strah bili nepodnošljivi. Pouzdano tvrdim da rudarski posao jeste najteži posao na svetu i ne može bilo ko da ga obavlja…
Koji je razlog, po vašem mišljenju, zašto se o ženama koje rade u srpskim rudnicima zna tako malo?
Zato što najteže fizičke poslove, koji su neophodni za iskopavanje rude, obavljaju muškarci i samim tim njima pripada najveća slava, da tako kažem. A i žene su tek posle Drugog svetskog rata počele da silaze u jamu, ranije su u rudnicima mogle raditi jedino na površini. Razlog za tu nepoznanicu može biti i svest o rodnoj ravnopravnosti koja je kod nas tek od skoro počela da se razvija. Sećam se da su mi ljudi govorili kad sam upisivala kameru da niko neće primiti ženu, a primili su nas pet devojaka i tri momka. Tako da ne čudi da su predrasude još veće kad je rudarstvo u pitanju. Interesantno je da u rudnicima rade i mlade žene i one koje su već pred penzijom, a među mlađim rudarkama ima i onih koje nisu poreklom iz rudarskih gradova.
