Sećate se idilične atmosfere u božićnim selima u vreme praznika? Postali su prošlost, privilegija povlašćenih. Mislim vakcinisanih
Koliko god se trudili da vodimo i dalje normalne živote, svet oko nas i nova kovid pravila podsećaju nas da to više nije moguće. Banalne stvari, koje u pređašnjoj normalnosti gotovo da nismo ni primećivali, odjednom postaju nemoguća misija, koja zahteva prilagođavanje.
Putovanje u vreme korone postaje pravi izazov za avanturiste- potvrde, testovi, rampe,čekiranja… I kada prođete sve provere, slalomi su na vidiku.
Put u Beč, nekada je bio jednostavan poduhvat, sredinom ovog decembra iskustvo za čuđenje. Prva stanica Parnodrf i evo prve nervoze. I ukoliko ste uspeli da se provučete svim carinicima i kovid kontrolorima na granicama, ovde će vas sačekati. Na vratima gotovo svih prodavnica zvučnih fashion imena- gorile u crnom sa lajavicama i skenerima. Gore nego na aerodromima zemalja poznatih po čeličnoj disciplini. Svi vade telefone, retko ko papire, sa obaveznim uniformisanim maskama ( ne daj bože da ste stavili one najednostavnije naše plave,bićete eliminisani već na samom startu) i strpljivo čekajte u redu na pristojnom odstojanju. Koliko? Zavisi od dobre volje čike u crnom i interesovanja srećnika koji su uspeli da uđu u radnje sa izazovnim popustima. Sećate se redova kod nas 90-ih, e tako nešto. Ono što prvo primetite jeste da više nema turista sa Dalekog istoka sa desetinama kesa i tek kupljenih kofera kako bi potrpali sve kupljene stvari.
Restorani ne rade, osim kioska ispred kojih gladni cupkaju od zime na jednoj nozi ne bi li utolili glad. Tek kasnije ću shvatiti da će kobasica sa kioska biti lajt motiv ovog putovanja. Posle dve nedelje ozbiljnog lock-downa, usledilo je popuštanje, rade hoteli i tržni centri, ali ne i restorani. Protrčali smo kroz ovaj autlet uz optimističku prognozu- sačekaćemo neka bolja vremena, onu staru normalnost.
Pitate se gde jedu turisti kada ne rade restorani? Malo je glupo da provedete vreme u hotelu i živite na dostavi hrane (izvinjavam se svežim parovima i uživaocima honey moona), ostatak smrtnika osuđen je na mučenje glađu, ili pogodili ste kioske. A možda Božićna sela?! Sećate se te romantične atmosfere mirisa kuvanog vina, krofni, vafla ili tih anatemisanih kobasica.Puno nasmejanih lica i te Božićne euforije koja raste uz pomoć izlizanih srceparajućih božićnih pesmica, ukrasa za jelku i šećernih bombona…
Tamo treba ići, jer drvene kućice su na otvorenom prostoru, vazduh cirkuliše, korona umire na minusu i eto nama iluzije da se vraćamo u staru normalnost. No, međutim… Dok smo se približavali jednom, od brojnih Božićnih market pointa u samom srcu Beča, u Kertner štrase u blizini katedrale, samo što mi srce nije stalo. Ograda oko drvenih kućica, uzak ulaz iiiii, pogađate, čika u crnom koji proverava potvrde o vakcinaciji. I ovde red. Svi strpljivo čekaju sa telefonima u rukama. Čekaj malo, privilegovani vakcinisani mogu ući u Božićno selo na otvorenom, inače jedino mesto u celom Beču gde možete piti i jesti. Jeeee, sreća da sam dobila treću, buster dozu, kako bih pojela kobasicu na minus beskonačno! I dok pružam bar kod, čika ga očima skenira, ali je i dalje neumoljiv i na nekoj verziji srpskog traži i pasoš! Ali ga nemam, ostao je u hotelu! Šta sad? Tako blizu, a tako daleko. Izlazi nam u susret, jer izgleda da smo zemljaci i kaže da je dovoljna i lična karta. Bar kod poredi sa podacima na ćirilici iz l.k.?! Sve u redu, možemo ući.
Unutra gužva, vakcinisani srećnici piju kuvano vino koje se puši iz Božićnih šolja koje koštaju tričavih četiri evra, plus vino četiri evra. Na prazan stomak kreće blago ljuljanje, dajte kobasicu. Ali nema je! Zabranjeno je peći kobasice u kovid Božićnom selu jer bi se tako mnogo njih okupilo i eto naglog broja zaraženih. Ako nešto ne pojedem, pašću pijana od jednog kuvanog vina, jer nisam imala gde da jedem ceo dan. Spasonosno rešenje, kiosk u blizini ovog sela, ali izvan ograde. I ovde red, ali manji. Sve piše na nemačkom, ko j… gladne turiste. Biramo prema estetici reči i evo najzad neke kobasice. Gde se nasloniti? Blizu šaltera gde se naručuju kobasice, nalazi se mali pult. Pravo mesto da spustite piće i taman da zagrizete kiflu, zaposleni ljutito maše rukama i kapirate da morate da se odmaknete nekoliko metara, jer to je kovid pravilo. Malo dalje izbetoniran pravugaonik, nasred trotoara i svi naslonjeni gladni turisti i lokalni pijanci načičkani na zid velikim zalogojima gutaju vuršt. Svi ćute i proždiru hranu. Verovatno je i njima to prvi obrok.
I dok se sve radnje i robne kuće polako zatvaraju, ljudi sa šoljama u rukama hodaju glavnom ulicom. A ona sija od ukrasa, kao i svake godine, kada je sve normalno radilo. Prelepa jelka ispred katedrale, i dok mi pogled kreće ka nebu, gle apsurda- zlatne merdevine na krovu katedrale koje vode pravo u nebo. Valjda tamo nema kovid pravila!
I tu nije kraj. Znate šta je najveći apsurd- u tržnim centrima gde cirkuliše stotine ljudi svi restorani su otvoreni i to je dozvoljeno. Dobro obavešteni dolaze da na miru jedu, kao nekada.
