Ukoliko ste nepopravljivi komformista, ovo ostrvo zaobiđite bez razmišljanja. Corsica je neodoljiva zbog nezaboravnih pejzaža, kampova na najlepšim plažama i mnogobrojnih toplesa
Priznajem, posle sopstvenog doživljaja Corsice, mogu slobodno reći da sam na ovo ostrvo krenula potpuno nepripremljeno. Moje vizije divljine, netaknute prirode i litica planina o kojima sam čitala na stranicama Interneta, bile su daleko od realne slike. A bilo je tu još mnogo svakodnevnih, naizgled banalnih sitnica, koje su neke dane mogle da pretvore u pakao, pre svega zbog kulturoloških razlika. Ipak, na kraju, Corsica je zauzela prvo mesto na listi mojih omiljenih destinacija, a kako je bilo malo vremena za sve izazove koje ona nudi, verujem da ću joj se vratiti…
Bez obzira na vrtoglave visine kojima se vozite uzanim putevima, divlje plaže bez vode za piće, tuševa, hlada, ustajanja u cik zore kako bismo obišli najvažnija mesta i ponekad proveli samo pola sata da bismo se u dogledno vreme vratili i onesvestili od umora. Posle 10 dana provedenih u ovom mediteranskom raju, zagrebala sam po površini i osetila duh ovog nesvakidašnjeg ostrva, stvorenog za avanturriste željne pešačenja, bicikliranja, penjanja, vožnje kanuima… adrenalinske ovisnike, koji nemaju vremena za lenčarenje na plažama, a by the way to je praktično i nemoguće jer bez hladovine i kapi vode, možete se na njima zadržati najviše dva-tri sata. Ali da krenem otpočetka.
Planiranje odlaska na Corsicu, na kojoj smo bili sredinom jula, počelo je nekoliko meseci ranije i to je već bilo kasno. Zaljubljenici u ovo ostrvo, kao i mnogobrojne agencije zakupljuju smeštaj najmanje pola godine ranije, a tada se rezerviše i karta za trajekt, pogotovo ukoliko idete svojim autom. Ako rezervaciju napravite na vreme, i uz to vam nije važna italijanska luka odakle krećete, kao ni dan i vreme polaska (bitno je da izbegnete vikend) možete da uštedite i 50 odsto od cene.
Corsica je pre svega, raj za kampere, gde su najlepše plaže u gustim maslinjacima ili borovim šumama namenjene njima
Krenuli smo iz Livorna, simpatičnog mesta gde su turisti uglavnom u prolazu i do naše željene destinacije bilo je potrebno skoro četiri sata plovidbe. Čekajući u redu za ukrcavanje, dva utiska su mi bila veoma dominantna- za razliku od skandinavske organizacije prevoza trajektom gde je od momenta uplovljavanja, do isplovljavanja bilo potrebno čitavih 15 minuta, ovde je predviđena procedura uz mnogo vike, mahanja, dozivanja prešla sat vremena, a u startu smo kasnili više od pomenutog isplovljavanja u Severnom moru. Naravno, da sam očekivala ovakav scenario, ali ono što mi je dalo jasan nagoveštaj gde sam ustvari krenula bili su mnogobrojni automobili i kombiji sa kamp opremom. Upravo jedan takav, u duhu sedamdesetih, natrpan šatorima, vrećama za spavanje, dušecima i raznoraznim prekrivačima, bio je tik ispred nas. Razbijajući dosadu, gomila dece, različitih uzrasta ( tipa moja, tvoja, zajednička) krenula je da se izvlači iz ovog čudnog vozila, a zatim je jedna od nekoliko mama spretno zavezala maramu u gusarskom fazonu, zadigla majicu do grudi, izula japanke i golim stopalom udarila fudbalsku loptu u pravcu plavokosog školarca sa tankom kikicom do ramena. Nisu se dugo dodavali, jer je pištaljka označila vreme stajanja u redu, koje će potrajati. Ove scene ću se kasnije često setiti obilazivši ostrvo, kada je potpuno bilo jasno da je Corsica, pre svega, raj za kampere, da su najlepše lako dostupne plaže u gustim maslinjacima ili borovim šumama uvek namenjene njima. Da su kampovi sa 4 zvezdice sa prelepim bungalovima u gustom hladu, tik uz plažu i sa bazenom sa grejanom vodom i sa džakuzijem, njihovo carstvo i uz sve to imaju i odlične restorane, i svoje tuševe.
Kako god, moja opsesija sjajnom peščanom plažom sa ležaljkom, suncobranom i tušem (kako su nas razmaženo navikli na većini grčkih ili italijanskih morskih destinacija) ubrzo je nestala kao balon od sapunice, ali nisam odustala tražeći nešto slično i vuola, posle nekoliko dana, slučajno sam nabasala na jednu, saaamooo osamdesetak kilometara dalje od našeg prebivališta. La Dolce Vita, peskovita uvala, sa kristalnom vodom, restoranom, slatkom vodom (tuš je radio na ubačene parice) i suncobranom, na suprotnoj strani obale, postala je moj hir, čežnja, žudnja. Sve bi to bilo ok, da put nije trajao oko dva i po sata, jer neizostavno treba preći oko dvadesetak kilometara preko planinskih prevoja, koji naravno traju.
Ustvari suočavanje sa bolnom istinom da svi putevi vode preko ovih surovih planina desilo se odmah po silasku iz trajekta u luci Bastia, iz koje je trebalo stići do našeg odredišta St Florenta. Naravno krećete neiskusno, najkraćim putem, i ubrzo shvatate zašto se Corsica drugačije zove “planina u moru”, ostrvo čijih 120 vrhova prelazi visinu od 2000 metara. Mamma mia, krivina za krivinom, i sve više ka nebu, usput vas pretiču lokalci koji jure 200, nalećete na konvoj bicikala, po sredini puta šetaju krave ( bez sve šale, ali one su tamo najslobodnije životinje, više svete nego u samoj Indiji, ima ih na plažama i stekla sam utisak da najviše uživaju da se šunjaju iza leđa, a ničega se ne boje).
Tog prvog puta krivudanja na granici sa nebeskim svodom jedino sam bila zahvalna što smo u traci daljoj od pogleda ka fantastičnim pejzažima. Potpuno neiskusno, kao svakog prvog puta. Jasno je da svih narednih dana smo prolazili istim ili još gorim putevima, a da sam toliko bila fascinirana panoramom da sam izletala sa aparatom, zaboravivši na ponore.
St Florent je jako simpatično mesto, luka u kojoj pristaju najluksuznije jahte, okružene mnogobrojnim barovima i restoranima, pa je verovatno i zbog toga dobio nadimak St Tropez Corsice. U njegovoj blizini se nalazila i jedna od najlepših plaža, što mi je razvuklo široki osmeh, ali na kratko. Plaža Saleccia, sa belim peskom i tirkiznom vodom, poput karipskih nalazi se na svim brošurama i to je mesto koje morate obavezno posetiti. Ali do nje se jako teško stiže. Pešice je teoretski moguće, ali praktično neizvodljivo, jer treba preći kozjim stazama pet sati hoda. Druga opcija je visoko u brdima uzeti mountain bike ili quad i vozati se 12 kilometara strmim puteljcima, a treća, na prvi pogled najbolja varijanta, jeste prevesti se gumenim gliserom za 12 osoba koje sede jedna iza druge, čvrsto vezana pojasevima uz dodate pojaseve za spasavanje. Ovaj gliser više leti, nego što je na vodi, a jasno vam je koliko je brz, kada do nje stižete za samo pola sata. Ekipa koja je krenula, mora se u istom sastavu i posle tri sata zajedno vratiti nazad, ukoliko ne želite da prespavate u ozbiljnoj divljini, daleko od civilizacije, poput Robinzona.
Sreća da je to bio period kasnog popodneva, jer na prelepoj plaži, osim najsitnijeg belog peska, nema ničega, čak ni vode. Tako da ako ste nepripremljeno krenuli, pamtićete je celog života. Ni cena prevoza nije bezazlena, 30 evra po osobi. No, ništa od toga nije omelo mnogobrojne radoznale turiste koji su tu poveli bebe i svoje četveronožne ljubimce, koji su kada je zašlo sunce uživali cunjajući po pesku. Bigl je naravno bio najradoznaliji, bilo ga je svuda, a vlasnici su ga na kraju lako našli zahvaljujući ogrlici sa GPS-om.
Ustvari, plaže su sve vreme, na neki način, bile moja opsesija. Kako smo praktično obišli celo ostrvo, shvatili smo da je većina njih divlja, bez ičega, osim velikih prirodnih parkinga, koji se ne naplaćuju. Na nekima imate restorane, ali na većini je ručak kao kod Italijana, između 12 i 14 sati, a ukoliko se ne uklopite, što se nama dešavalo, ostaćete gladni do večere.
Ljudi žive od turizma, govore samo svoj jezik i ne vide razlog zašto bi znali, recimo engleski
A oko 20h, kada ste jedva dočekali da nešto stavite u usta sedećete sami u restoranu. Sat vremena kasnije, opšte ludilo, stola ni za lek. Oni u prvim redovima, iako nisu rezervisani, zavise od dobre volje konobara, odnosno koliko ste im simpatični. A da, još jedna mala ( ili velika prepreka), na ostrvu svi govore samo francuski, eventualno italijanski. Meni je u većini slučaja, na severozapadnom delu ostrva na francuskom, a konobari, ako imate sreće, malo znaju italijanski. Glad je odličan motiv da učite francuski momentalno, naprežući sve vijuge tražeći zajednički koren reči jezika koje znate. Nije nesavladiv, a na kraju mi je i to bilo simpatično. Ljudi žive od turizma, govore samo svoj jezik i ne vide razlog zašto bi znali, recimo engleski.
Kako smo dnevno zadavali sebi određene destinacije koje smo želeli da posetimo, usput smo se par sati zadržavali na nekoj plaži koju bismo uglavnom ugledali sa puta, iz ptičje perspektive. Najčešće su bile lako dostupne na zapadnoj strani ostrva, peščane, manje ili više vetrovite i kada se naviknete na pomenute uslove, zaista uživate. Uglavnom u julu nema prevelike gužve, a ljudi veoma cirkulišu, tako da se retko zadržavaju na istom mestu od jutra do mraka. Na većini ovih plaža psima je dozvoljeno kupanje, tako da oni i veliki i mali uživaju u brčkanju i valjanju u pesku, bez obzira na činjenicu da hlada nema. Još jedan utisak plaža na ovom ostrvu jeste dominacija toplesa, u onom najpozitivnijem smislu. Ova scena me je podsetila na grčke i hrvatske plaže osamdesetih, kada su sve devojke oslobođenih grudi i na ovaj način potvrđivale svoj feministički stav. Ako to iko zna da radi, to su onda Francuskinje. Bez silikona ( ili možda u meri da niste sigurni da li su prave ili ne), različitih godina, sa partnerima, ili partnerkama, u solo varijanti. I niko ih ne smara, ne pilji, ne dobacuje. Pravu sliku ovog korzičkog fenomena ostavile su četiri dame, predstavnice svih generacija, od istetovirane devojke seksi oblina do dečački građene osobe, malih grudi sa cigaretom u ustima i belim kupaćim gaćama, nalik na onaj muški retro model. Zvonko su se smejale i ludo zabavljale, poput junakinja iz nekog francuskog filma rediteljke koja se zauzela počasno mesto na Kanskom festivalu. Naravno, toples trend prihvataju i mlade Italijanke, a verujem da je tu bilo i žena i drugih nacionalnosti koje su poželele da se na ovaj način uklope u divlje okruženje.
Ushićenje onim što vidite ili nekada samo naslutite je nešto što vas drži sve vreme. Pa čak i kada pogrešno procenite neku situaciju, bude vam simpatično. Tako smo jednom na povratku kući iza jedne krivine, naravno sa velike visine, ugledali divnu uvalu koja je delovala kao nestvarno lepa peščana plaža. Osim parkinga, koji je bio u blizini, nije bilo nikakvih naznaka. Relativno širokom zemljanom stazom kretala se kolona ljudi koji su delovali da znaju kuda su krenuli, a mi za njima. Posle dvadesetak minuta hoda pojavila se niotkuda kamp kućica sa vodom i sokovima, što je trebalo da nam bude znak, ali nije. Onda se staza suzila, pa posle desetak minuta se pojavio drveni most ispod koje je bila crna, najcrnja voda kao iz horor filma, a zatim je trebalo preći preko blata, tu se već videla plaža. Zar sad odustati…? A onda pregaziti opet neku vodu, meni skoro do butina, u kojoj su se brčkala neka deca i kada smo stigli, razočaranje. Vetrovito, talasi, voda se crni od algi, pesak leti u oči. Odmah nazad, jedini problem je što ste sada znali šta vas sve čeka. Na parkingu srećemo porodicu sa kolicima koji kreću tamo. Da li ih upozoriti? A šta ako oni uživaju u ovoj divljini, i vi ostanete potpuno smešni u neprimernoj konstataciji? Tek kasnije, kada smo videli i krajnji sever Corsice, Cap Corse, shvatićemo, da postoje predeli koji su još divljiji i porodice koje uživaju leškareći praktično na mulju. To je bio njihov izbor.
Corsica je zato očaravajuća, za svakog ponešto. Važno je samo da ste istinski ljubitelj prirode i avanturista u duši. Bojim se da za komformiste ovde nema mesta, pre svega mislim na severni i severozapadni deo ostrva. Toliko o plažama i ljudima na njima, u sledećem nastavku nešto više o nekim mestima koje obavezno treba videti, kao što su Nonza i njena autentična crna plaža do koje se stiže preko 600 stepenica, o bajkovitom gradiću Bonifacio podignutom na hridi i glavnom gradu Ajaccio, rodnom mestu Napoleona.
