Čudno ili ne, ali plaže su najmanja stvar zbog čega se Corsica voli. Na kraju pamtite Cap Corse i deset hiljada krivina, GR20 i vrhove više od Kopaonika i Mediteran sa Bonifacia
Deset dana je nedovoljno da doživite sve čari Corsice. Za one koji skoknu sa susedne Sardinie na dva- tri dana, to je još veći problem, zbog toga morate imati tačno izdefinisan cilj, šta ustvari vi stvarno želite od ovog ostrva. Mogućnosti su neverovatne, pogotovo za one koji obožavaju pešačenja, penjanja i vožnju bicikla. Moja ideja je bila napraviti miks- malo lenčarenja na prelepim pažnjama, vozikanja po neverovatnim putevima sa bezbroj krivina koje vode nebu pod oblake sa nezaboravnim pogledom na bajkovite predele, a zatim i kratko zadržavanje u najpoznatijim mestima, bez ideje obilaska muzeja i galerija, osim jednog, rodne kuće Napoleona Bonaparte. Tome, ipak, nisam mogla da odolim.
Severni deo ostrva koji je okrenut ka italijanskom kopnu, Cap Corse, ako ne najdivljiji, onda je najpitoresniji deo, poznat i po nadimku “finger of Corsica”. Ukoliko želite da ga obiđete od Bastie do Saint Florenta, trebalo bi da pređete oko 125 kilometara. Rekli biste ništa strašno, ali na ovom delu vozi se jedan od najzahtevnijih evropskih relija Tour de Corse, težak je zbog toga što ima čak 10 000 krivina, a ako krene kiša, kažu da je kao na ledu. Uz to, s jedne strane stene, s druge litice koje poniru u more sa nekoliko stotina metara. Koliko god vam se krv ledi u žilama, pogled je toliko čaroban da definitivno nema odustajanja. Jedini problem je taj što najčešće nemate gde da stanete kako biste aparatom zabeležili idiličnu scenu. Puno je bilo naših istomišljenika na koje smo naletali iza krivina u pokušaju da pređu na suprotnu stranu ne bi li napravili jedan škljoc. Praktično, tu svi rizikuju, biciklisti i ljubitelji motora koji su primorani da pretiču po krivinama, jer ravnog poteza nema, vozači automobila koji ako se vuku izazivaju, pre svega lokalce, da ih prešišaju na nemogućim mestima, radoznali turisti koji iskaču na neočekivanim mestima samo da uhvate neverovatan trenutak. Dakle, samo vožnja ovom rutom zahteva pola dana, a ukoliko želite da obiđete interesantne uvalice i luke sa nekoliko autentičnih kuća, treba mnogo više.
Odluku šta videti donosili smo spontano, iz ptičje perspektive. Nekada bi nas privukla divna šljunkovita plaža čudne sive boje, ponekad je to bilo simpatično autentično selo, a na krajnjem severu svetionik i divlje okruženje gde vam se krave šunjaju iza leđa i bez straha špartaju po sred plaže. Inače krave su svuda, na sred strmih puteva usred ničega, pri ulasku u veće gradove, na pašnjacima gde imaju sisteme za navodnjavanje koje mudro koriste da se istuširaju… Ipak, privilegiju da imaju svoj znak za upozorenje da su na putu imaju druge životinje, ovce, koje iskreno nikada nisam primetila ni blizu asfalta. Na krajnjem severu letuju iskreni ljubitelji prirode, najčešće porodice i sa veoma malom decom, kojima ne smeta dugo pešačenje do plaža, često kroz gusta rastinja i preko muljevitih korita slatkovodnih rečica koje se ulivaju u more. Inače, Corsica je veoma zelena zbog mnogobrojnih planinskih izvora, a na najvišim vrhovima na oko 2,5 hiljada metara vide se ostaci snega.
Jedno od retkih mesta na severnom delu, koje smo veoma ciljano posetili jeste Nonza, mesto na neverovatnoj lokaciji gde su stare srednjevekovne građevine sagrađene na litici visine sto metara. Uz ružičastu crkvu i ostatke zamka ovo bajkovito mesto izgleda kao da je vreme stalo. Ipak, svi ovde stižu iz jednog potpuno drugog razloga, crne peščane plaže do koje vodi 600 stepenica. Do nje se može spustiti za deset minuta, ali povratak zahteva sat vremena. Retki su oni koji reše da se okupaju na ovoj plaži, jer crna boja je posledica ostataka fabrike azbesta koja je radila do 50-ih godina prošlog veka. Veruje se da boravak na plaži nije opasan,ali meštani se ne kupaju na njoj. Prvi put kada smo došli do Nonze, nije bilo šanse da nađemo mesto za parking, čak ni iza dve krivine, a drugi put stigli smo u podne, sunce je toliko peklo da možda smo mogli da relativno lako stignemo do nje, ali povratak me je plašio. Plan je bio da dođemo sledeće jutro oko osam, ali umor nas je savladao, tako da smo plažu doživeli sa visine iz svih uglova.
Ono što je definitivno tačno, na bilo koji deo ostrva da krenete morate da prelazite planine. Na nekim potezima, kao što je rastojanje između gradića Calvi i glavnog grada Aiacci, put je neočekivano teži uz obalu, nego preko sredine ostrva. Upravo središnji deo, dužine oko 180 kilometara koji se prostire preko najviših vrhova, a spaja sever i jug, popularno se zove ruta GR 20 i namenjena je ljubiteljima penjanja. Ove ture najčešće traju dve nedelje, uz profesionalne vodiče, kažu da je najbolji deo godine za ovu aktivnost početak septembra (zbog manje gužve i temperatura), staze su dobro obeležene, a pored šatora, spava se u planinarskim domovima. Na ovom potezu ima dosta jezera, ali i prirodnih bazena visoko u planinama gde je plivanje očaravajuće. Pored vožnje kanuima po moru, postoje i planinske varijante, a poslednjih godina izuzetno su popularni avantura parkovi za celu porodicu, kao i mogućnost vožnje elektičnim biciklima na neverovatnim terenima.
Kada savladate sve ove krivine dolazite do mesta koja očaravaju, svako na svoj način. Calvi, na zapadnom delu Corsice najsličniji je nekom grčkom primorskom mestu, sa puno divnih peščanih plaža, vrhunskih hotela i pešačkom zonom za turiste sa puno simpatičnih radnji, restorana i obaveznom ružičastom crkvom.
Glavni grad Aiaccio, rodni grad Napoleona Bonaparte ima taj urbani duh francuskih gradova.U mnogobrojnIim radnjama najpoznatijih svetskih brendova sniženja u ovom periodu su oko 70 odsto, tako da je pravi raj za ljubitelje šopinga. Ipak, ima i onih gde se ni ne naziru, kao što je prodavnica nakita urađenog od korala gde se komadi kreću od nekoliko stotina evra, a slučajno mi je pažnju privukla ogrlica sa diskretnom etiketom na kojoj je stajala cena čak od 20 hiljada evra. Definitivno, odvojite vreme da obiđete Napoleonovu rodnu kuću. Imali smo sreće da smo ušli bez čekanja, a Maison Bonaparta dočaraće vam jedno vreme u kojem je rastao budući najpoznatiji svetski vojskovođa.
Inače, Bastia je bila glavni grad ovog ostrva sve do 1811. kada je Napoleon doneo odluku da to mora da pripadne njegovom gradu. I tako je ostalo do danas. Što se tiče Bastie, ona je jedna od tipičnih luka u kojoj pristaju veliki trajekti. Gužve su velike, cirkulacija automobila takođe, a ono čime pleni jeste stari grad, fasade i neki zalutali mural. Nama je pažnju skrenuo neobičan događaj na centralnom trgu kada se interventna ekipa ”pela” na visoku palmu, s idejom da joj ubrizga lekić za oporavak.
Interesantan je taj italijansko-francuski miks sa tipičnim korzikanskim uticajem. Baguette, dugačka, tanka vekna francuskog hleba i različite vrste kroasana, mame mirisom iz pekara koje su otvorene i pre sedam ujutro. Italijanske paste možete naći u svim restoranima, a kozji i ovčiji sirevi, kobasice jakog mirisa i ukusa su ponos Corsice. Ono što je mene potpuno osvojilo, jeste sladoled od kestena, od kojeg se pravi i fenomenalni pekmez i liker. Naravno, vinogradi se nalaze svuda na ostrvu, gde klima i teren to dozvoljavaju, a na ulasku u Saint Florent nalazi se prodavnica vina u kojoj možete degustirati različite vrste ovog božanstvenog napitka. Stanovništvo se pre svega bavi poljoprivredom, a ukus paradajza je nešto što ću pamtiti do sledećeg leta.
Od suvenira, noževi čudno zakrivljeni, različitih dimenzija su njhova opsesija i tradicija, a najsimpatičnije radnje mogu se naći u gradiću Bonifacio, na krajnjem jugu.
Očekivano, ovde su gužve i najveće, tako da se treba potruditi oko parkinga, a iskreno posle toliko gotovo pustih predela i divljine, zasmetaju vam svi ti ljudi. Naravno da je u avgustu najveći haos, kada po tradiciji cela Italija kreće na ferragosto. Francuzi i Italijani su najčešći turisti u ovom delu, od tablica sa naših prostora videli smo dve slovenačke.
Iz njega se pruža pogled na Mediteran i neodoljivu marinu, a svi turisti koji dođu ovde obavezno posete ovaj ljupki gradić sa italijanskim šmekom.
I na kraju jedan mali rezime- ukoliko ste ljubitelj netaknute prirode i žudite da „divljate“ po krivinama u ozbiljnim planinama sa divnim pogledom, izaberite Cap Corse. Za nepopravljive hedoniste, koji se ne odriču dobrih hotela i gradskih plaža, pravac Calvi, istočna obala idealna je za kampere sa sjajnim uslovima za kamping i naravno za hiking- središte ostrva. Volela bih da sam pre puta konkretno našla ovakvu rečenicu, ali s druge strane, drago mi je što smo sami otkrivali i često se šokirali prizorima na koje sam naletala.
Ima čari da svako jutro ustaneš u sedam kako bi stigao do suprotne strane i osetio deo atmosfere, da juriš ležaljke i suncobran osamdeset kilometara dalje kada ti postane jasno zašto se plaža zove Sladak život, i da distanca izražena u kilomentrima ovde i na nekom drugom mestu ima sasvim drugi smisao. Postaje već izlizano kada kažem da ću se potruditi da makar još jednom dođem na ostrvo, s opravdanim nazivom planina u moru, ali kada ponovim da je Corsica trenutno na prvom mestu moje liste, sve je jasno. Možda i zbog toga da se više vole stvari, do kojih se teže stiže.
