Kako mi je predstava To kad uvati, ne pušta, povezala skicu tradicionalne ljube, sa budućim svetom veštačke inteligencije
Fotografije: Jakov Simović
Kako bi Ikonija reagovala da sretne svoju vršnjakinju u majici sa natpisom Budućnost pripada ženama? Deluje apsurdno, iako je sasvim realno. Ali da pojasnim, povod za ova razmišljanja je pozorišna predstava u Zvezdara teatru, To kad uvati,ne pušta, reditelja Milana Karadžića, po komadu Miodraga Karadžića. Komedija o životu dva ostarela bića, ne mogu reći bračnog para, ni partnera, niti supružnika, jer realno oni to nisu. Priča je o njihovom učmalom životu koji je protresen vešću o smrti poznanika, koja budi njihove najdublje emocije i strahove. Pre svega Novice, jednog samoživog stvorenja, bez toplih emocija, osim prema sebi, bahatog patrijarhalca, za koga je smisao zajednice sa ženom usmeren na njegov komoditet. Ikonija, koju je glumica Nela Mihajlović sjajno prikazala i fizički i mentalno, oduzevši joj trunku ženstvenosti, samopouzdanja i ličnih ambicija, živi da bi ugodila svom čoveku.
Reditelj kaže da je ova priča univerzalna i da se može primeniti na sve balkanske prostore. I danas? I to je apsurd. Nekako me podseća na onu priču kada istraživači iz urbane Amerike nalete na plemena u Amazoniji koji vode život prvobitne ljudske zajednice, i ne znaju da postoji civilizacija. Da li je moguće da i danas postoje Ikonije koje su zakopale sve svoje emocije, želje, ambicije, sreću kako bi služile jednom narcisu i toliko se poistovetile sa svojom ulogom da su se ubedile da to rade iz ljubavi. Kao da čujem ljutit komentar moje asistentkinje narodne književnosti sa Filološkog fakulteta: ”Koleginice opet ništa niste shvatili!”Kao ni onda, pre mnogo godina, kada sam izborom teme za seminarski rad Emocionalnost u našoj narodnoj epici, doživela fijasko. Nisam shvatila da ljuba koja dočekuje svog krvavog junaka iz kosovskog boja, sa lavorom u rukama, kako bi mu oprala noge, znak ogromne ljubavi, a ne poniženja i niže vrednosti. Trebalo je objasniti studentkinji koja je bila zanesena ženskom revolucijom golih grudi, koja je potekla od Francuskinja, da je skidanje blata sa prstiju nogu, pure love! Tada nisam bila dovoljno zrela da odbranim svoj stav da je ljubav nešto druga, a narodna epika ipak oda patrijarhalnom ego- junaku.
Kada bih srela pravu Ikoniju pitala bih je da li je ikada bila srećna, o čemu sanja, kako bi opisala ljubav
Iz današnje perspektive zbunjuje ustvari susret dva suprotna sveta, na istoj planeti. Ako se složimo da Ikonija i Novica i danas ima dosta, da li će oni ikada sresti, ili bar čuti, za veštačku inteligenciju i robote koji, prema nekim najavama britanskih naučnika, kada postanu svesni kreću da se bore za sopstvena prava. Kako kažu, za zdravstveno osiguranje, koliko god suludo zvučalo (čitaj zamenu mehaničkih dotrajalih delova), jednaku zastupljenost u društvenom životu, praktično izjednačavanje sa homo sapiensom! Čini se da neke teme naučnofantastičnih filmova postaju stvarnost, i ubrzano se razvijaju. Neke prognoze govore da će se sve to dešavati pedesetih godina ovog veka.
Ukoliko je ijedan Novica u publici napustio pozorište postavši svestan svog ego tripa, hipohondrije i sociopatskog iživljavanja, pozorište je uradilo mnogo
Paralelno sa tim, realni akteri ove komedije postoje i žive život u svom mikrosvetu četiri zida.
Ikoniji je sav njen svet skromna kuća u kojoj je ni krevet ne pripada, kao ni zajednički ručak, pravo da se ne oseća dobro. Činjenica da Novica pojede svu pršutu koju je ona nasekla, da je ne pozove da zajedno jedu, da ignoriše njenu temperaturu, da ne ceni njeno mišljenje provocira da se zapitate kako, kako ona sve to pravda? Mazohistička potreba da ugađaš nekome ko ignoriše sve tvoje ljudske potrebe.
Kada bih srela pravu Ikoniju pitala bih je da li je ikada bila srećna, o čemu sanja, kako bi opisala ljubav. A Novicu, koga je sa lakoćom dočarao Mima Karadžić, da li bi bio zadovoljan sa nekom ženom sa strane, koliko bi mu trajalo to ushićenje, da li bi zaboravio na strah od smrti i konačnost.
Književna dela postoje da nas podstaknu na razmišljanje. Pozorišne predstave da pojačanim slikanjima karaktera i karikiranjem određenih situacija istaknu životne krajnosti i izazovu emocije. Ukoliko je ijedan Novica u publici napustio pozorište postavši svestan svog ego tripa, hipohondrije i sociopatskog iživljavanja, pozorište je uradilo mnogo. Ikonijino osvešćivanje je dug i mukotrpan posao, taman kada mislite da su se stvari promenile, okolnosti demantuju.
