Na krstarenju po istočnom Mediteranu, dve najatraktivnije destinacije su Mikonos i Jerusalim. Malo sati za utiske sa kopna, ali puno sa plovidbe
Fotografije: Tamara Smiljković
Svaki dolazak u luku pet destinacija koje su obuhvatale rutu sedmodnevnog krstarenja ( Santorini, Mikonos, Kušadasi, Limasol, Haifa) predstavljalo je pravo uzbuđenje. Prethodno veče stigao bi vam odštampan bilten o planiranim aktivnostima i atrakcijama koje treba videti, kao i sve korisne informacije na brodu predviđene za taj dan, uz podatke o očekivanoj temperaturi, vremenu izlaska i zalaska sunca, i plovidbenim detaljima. Kako su nam pasoši bili oduzeti, i smešteni na sigurno, pomenuta brodska kartica, bila nam je čarobna ulaznica za novu destinaciju, a posada sa visoko istaknutim palicama sa natpisom imena broda olakšavala je put ka sigurnom prolazu, sa što manje gubljenja vremena.
Posle Santorinija, naša mala ekipa odlučila je da danas vreme provede na plaži. Žrtvovali smo da posetimo najpoznatiji turski istorijski grad Efes, najveće nalazište antičkog Mediterana, nekad veoma važan trgovački centar Azije, gde je smešten i Artemidin hram, jedan od sedam svetskih čuda starog veka gde se nalazi najbolje očuvana kolekcija rimskih relikata. Nismo videli veliki amfiteatar koji je prema procenama istoričara građen 60 godina, niti Celzijusovu biblioteku u kojoj se čuvalo preko 12 hiljada svitaka. Umesto toga, uputili smo se ka plaži. Najbolje informacije uvek dobijete u slučajnim susretima sa lokalcima. Tako smo naleteli na turskog vodiča namenjenog američkim turistima, koji inače obožava Beograd, i tokom simpatičnog ćaskanja uputio nas je na jednu od najlepših plaža u blizini. Savetovao nas je da zaboravimo na taksi, sačekamo njihov gradski dolmuš i stignemo na petnaestak minuta do lepe, peščane plaže, koja je u prepodnevnim satima gotovo prazna. Tako je i bilo. Uživali smo u suncu i moru i posle nekog vremena prestala je da me grize savest što nisam kročila u svetsko čudo.
Po povratku na brod, još jednom su nas podsetili da nas čeka najduža plovidba tokom ovog puta, bez stajanja, praktično 36 sati plovidbe, na putu do izraelske luke Haife. To je dalje značilo da ćemo ceo dan provesti na brodu, sa ostalim putnicima iz najrazličitijih delova sveta. Utisak je da ih je najviše bilo sa španskog govornog područja, pre svega Latinske Amerike. Sve palube su pretvorene u mesta za sunčanje, premali bazeni, ukupno dva, bili su mamac za najbrže, a i u hidromasažnoj kadi na otvorenom mogli su da se bućnu uporni. Uz to, celodnevna žurka, časovi joge, bingo, tombola, takmičenja raznih vrsta, animacije i animatori, kao i u bilo kom rizortu, za one koji vole masovne zabave. Pažnju je posebno privukla jedna posebna družina žestokih momaka, uz pratnju atraktivne platinaste devojke sa istetoviranim ogromnim krilima na leđima. Prava krila su se inače prodavala u jednoj od prodavnica ekskluzivnog veša na Mikonosu.
Oni usamljeniji tražili su zabačene kutke na ogromnom brodu da provedu uz knjigu. Jedini problem bio je hlad. Sunce na pučini je nemilosrdno pržilo, i pravo zadovoljstvo je predstavljao balkon sobe u hladovini, uz zapljuskivanje malih talasa na putu ka Izraelu. Imali smo sreće da je more tokom celog krstarenja bilo gotovo kao ulje, tako da je zadovoljstvo bilo još veće.
Iskracavanje u Haifi, trećem po veličini gradu u Izraelu, nastalom pre oko tri hiljade godina bilo je rano ujutro. Organizovana ekskurzija za Jerusalim je jedina koju smo izabrali iz ponude sa broda, jer praktično to je bio najlakši i najbezbedniji način da obiđemo jedan od najinspirativnijih gradova sveta. Pre desetak godina, tokom boravka u Jordanu, bio nam je otkazan obilazak ovog grada zbog sukoba, a ovoga puta nismo mogli da posetimo Betlehem, jer je nekoliko dana pre našeg dolaska izbio novi incident sa Palestincima. Tako da nam je poseta svete zemlje bila fokusirana samo na centar grada. Od Haife do Jerusalima putovali smo autobusom dva i po sata i to je bilo neverovatno iskustvo promicanja pejzaža, u nekim delovima veoma plodne, obrađene zemlje, sa naseljenim kibucima, a zatim pustinjskih predela bez ikakvog rastinja. Poseta Jerusalimu uz vodiča počela je pogledom na ovaj prelepi grad sa obližnjeg vidikovca, gde se kao na dlanu prostiru različiti kulturološki delovi grada.
Odlazak u stari deo Jerusalima je ulazak u neki drugi svet kroz kapiju Jaffa, odvajanja muškaraca i žena da bi se video i dodirnuo zid plača, Zapadni zid uz potresne scene vernika iz celog sveta, koji se mole držeći u ruci cedulje sa željama koje ostavljaju u pukotinama stena, šetnja najvažnijom svetom ulicom hrišćana ulicom pod nazivom Via Dolorosa, gde je Isus bio na svom putu smrti, šetnja kroz muslimanski deo grada sa tradicionalnim orijentalnim mirisima i radnjicama koje prkose današnjem vremenu. Vredelo je provesti ovde makar nekoliko sati i pokupiti sve te mirise i vizualno upečatljive scene koje se toliko razlikuju od naše svakodnevnice, uz ogradu da je to jedan majušni utisak o tako važnom istorijskom vremenu.
Posle ručka, na putu autobusom ka Haifi, zaustavljeni smo i ušla su dvojica naoružanih vojnika da provere pasoše. Ova scena vas podseti da su vremena ovde i dalje teška i da se ipak ne može sasvim opustiti.
Posle ovakvog dana, na novoj destinaciji Kipru i Limasolu, sasvim drugačija atmosfera. Izabrali smo ponovo plažu, umesto da pešice krstarimo gradom koji se ozbiljnije bavi turizmom od 1974. godine. Naš taksista, simpatični čikica koji je pre pedeset godina prešao u ovaj deo Kipra, vozi nas na najbližu i najatraktivniju peščanu plažu. Uz komentar da drugi put popijemo kafu na modernim tragovima ovog grada, pokazuje nam plantaže sa narandžama, objašnjava da treba da ponesemo eukaliptus, koji je bio univerzalni lek njegove bake, i ponosno saopštava da njegov mercedes ima 20 godina, pređenih 700 hiljada kilometara, bez ikakvih problema, osim redovnih servisa. Uz dogovor da dođe po nas u određeno vreme, da ne zakasnimo na brod kaže: ”Ne brinite dragi prijatelji. Obično uzmem 10 evra kao sigurnost da ne odete sa nekim drugim, ali vama neću. Delujete kao dobri ljudi”. Uz osmeh smeštamo se na ležaljke, poluprazne plaže, sa kristalno čistim morem i pogledom na stenu boje peska koja se obrušava u more. Divno mesto za lenčarenje.
Naš taksista stigao je i pre vremena, tako da smo lagano stigli u luku i evo nas ponovo u našem plutajućem hotelu. Još jedna cela noć plovidbe do poslednje destinacije Mikonosa. Ovde moram da priznam da sam imala ozbiljnu predrasudu o ovom ostrvu. Predstavljeno kao omiljeno mesto svetske elite i političara, Sentrope grčke, ostrvo otvoreno za gej parove kojima je to must have destinacija, mesto u kojem se partija danju i noću, a sve vas boli zbog alkohola i cena. Ipak, nije baš sve tako. Na prvi pogled Mikonos me je osvojio, svojim šarmom atmosferom, prelepim uvalicama koje smo gledali dok se kruzer približavao ovom ostrvu. Sve je blizu, ravno, dostupno…
Prepoznatljive vetrenjače na rubu mora, deo sa šarenim prozorima i vratima pod nazivom Mala Venecija, koji direktno sugeriše na sličnost sa italijanskim gradom. Još uvek nema toliko histeričnih turista, a imali smo sreće da u vreme našeg obilaska bude samo naš kruzer. Tako da- obavezan Aperol Spritz u jednom od pabova čija terasa visi nad mirnim morem. Zaista predobar osećaj. Rekla bih trešnja na šlag, na kraju našeg krstarenja.
Iako je ostavljeno vremena do jedan sat iza ponoći, vratili smo se ranije, bez partijanja. To je za one druge generacije sa kruzera, mlade bez dece, kojih je iskreno ipak bilo najmanje. Šteta, jer zaista mislim da na krstarenje treba ići dok ste u najvećoj snazi, da punim plućima uživate u svim čarima plovidbe. Bez preteranog zamora, doktora, suza, dečije histerije, neprospavanih noći. Definitivno se kruzeri ne mogu porediti sa turskim rizortima, gde se dešavalo da stojimo u redu sa tanjirom čekajući sa drugim turistima parče mesa bez mnogo začina i pomfrija. Zadivljena sam koliko ljudi sa broda mnogo rade, kako su ljubazni i servilni, bez mrkog pogleda i mnogo strpljenja. To je način da osetite neke destinacije gde ne želite da provedete ceo odmor, iz različitih razloga, i da malo dana potrošite na puno utisaka. Uvek ću pamtiti vrednog Indijca koji nam je i po nekoliko puta dnevno menjao peškire, slagao noćne majice na krevetu pred spavanje, diskretno ubacivao informacije ispod vrata, i čini mi se nikada nije odmarao. A nije mlađahan. A takvih je bilo puno, naravno da smo sreli osobu koja radi na kruzeru i sa našeg podneblja. Kaže da je devet meseci na brodu i da je zadovoljan. Kruzer ima svoj ritam i svoja pravila. Da biste uživali, morate to da prihvatite i da se uklopite.
