Podobuče – mesto koje se zavoli na pogled

Jedno skriveno selo, mnogo mirisa, more ispred kuće. Život za poželeti

Miris mora kreće u talasima već od Metkovića. Golica vam nozdrve, dok vam i rastinje i arhitektura kuća govore da ne halucinirate, da je blizu. A kada izdaleka vidite kako se beli most koji povezuje kopno i Pelješac, sve je jasno. Uvek se obradujem kada vidim prvi prizor mora. Ovoga puta nisam bila prva, ali zato sam prva osetila miris trava, koje intenzivno mirišu samo ovde.

Uz miks sa vinogradima, mediteranskim rastinjem, stenama i šljunkom, daju tu čaroliju. Kada se odvojite od glavnog puta i krenete duž litice, pa se spuštate nizbrdo, ka vodi čarolija se intenzivira. Dolazimo u suton. Boje i mirisi sve su jači, nekako vas opiju, da zaboravite stvarnost i prepustite se čaroliji. Koliko god da traje. Ovde nastaju najbolja dalmatinska vina, tu je i selo Postup, nazvano po onom takooo dobrom piću i još malo, evo table cilja- Podobuče.

Još malo nizbrdo, a onda sve pukne. Filmska scena. Mala uvalica sa šljunkovitom plažom posutom ovalnim kamenčićima gotovo jednake veličine, kristalno čista modro plava voda na kojoj se ljuljuškaju ribarski čamci, obavezan mol i odmah blizu kamene kuće. Tik uz more, sa divnim verandama. Kako se tama spušta, osete se neki drugi miomirisi koji nagoveštavaju da se vreme večere približava. Miris ribe, sveže, jutros ulovljene, koju u velikim gradovima ne možemo ni da dočaramo. Na terasi iznad nekoliko stolova sa gostima, koji to više praktično ni nisu jer ovde dolaze decenijama. Oni su privilegovani za nas došljake, jer praktično praznih soba i apartmana nema. Jednom kada dođete, dolazite zauvek. Oni su to uradili na vreme, makar pre desetak godina.

Na stolu sve domaće- iz mora sa zemlje, iz vinograda. Zamislite uskus tog paradajza, krompira, tikvica… uz brancin, oradu, kobasicu od kavijara, pa na kraju pita od jabuka sa mirisnim cimetom. Ovo je već rapsodija, umetničko delo Đurđe, male žene sa velikim srcem i još tolikom energijom. Ništa joj nije teško, samo da su joj gosti zadovoljni, a ako imate sreće zapevaće. Kada mala žena pusti glas, zatalasa more. A Ivo i Viktor  tu su da unesu red, organizuju posao, nabave sve što treba.

Zamislite spavanje kada vas uspavljuju talasi, a vi udišete more koje vam se uvlači u sve pore, skoro da vam je pored kreveta. Čuj, da li smetaju talasi? Pravo je pitanje kako da taj zvuk i mirise ponesem sa sobom, pa kada padnem u bedak obradujem se tom dragocenom dozom.

Ne znam šta je lepše, noć ili zora. Budi me žamor i zvuci makaza i grabulja. Dogovor je da se napravi veliko spremanje sela, pred sezonu, kada stignu privilegovani gosti. A znate šta je tu posebno? Osim što su tog dana svi složni, čak i oni koji inače ne razgovaraju, dolaze da rade, kao i turisti koji su trenutno na odmoru. Uz posebne majice različitih boja sa natpisom i slikom sela, svi su vredni, poranili, sa velikim osmehom na licu i brzo je sve gotovo. Rezultat je očigledan. Svi zadovoljni, pa se može na marendu, vino i ribarska prigovaranja.

U selu trenutno ima 28 stanovnika, ali tu su i stranci koji su jednom došli i odlučili da ostanu. Umetnik iz Nemačke koji već lepo govori da možeš da ga razumeš, stariji bračni par Britanaca kojem ni zima ne smeta… lepota osvaja. A stalnih turista je sa različitih strana. Ima i Beograđana, simpatične žene iz Prištine, zgodnih mladih Nemica. I brzo vam je jasno zašto se ponovo vraćaju.

Zamislite da se spustite niz stepenice kamene kuće i bućnete se u kristalno more i u njemu budete sasvim sami. Na šljunku u stolici zavaljen žmirka jedan stariji gospodin, a na susednoj zaklonjenoj steni žena sa cvetom. I svi ćute i upijaju sve.

Prodavnice nema, ni pekare, ni glasne muzike iz kafea. Sve ostalo što vam treba je tu. Pre svega mir.

Ovako je u predsezoni, kada je divan dan, bez kiše. Predveče balote na peskovitom terenu sa najlepšim pogledom na pučinu i klupe za verne navijače i sudiju, i nekog četvoronožnog obožavaoca lopte koji pogledom juri svako bacanje i strpljivo čeka makar mali znak ljubavi. Od njih treba zaista učiti.

Spektakularni zalazak, a onda mrak, malo čavrljanja na verandama i rano spavanje. Da se ne remeti tišina.

Provela sam ovde jedan dan, koji će trajati čitavu večnost u mislima i mirisima. I dok smo rano ujutro krenuli sa koferima, dok su svi spavali, jedan meštanin je bio budan. Začuđeno nas je pogledao i rekao:” Dobro jutro. Zar je kod nas tako loše, da tako brzo odlazite?”

Heeej loše. Isuviše dobro, da kada jednom dođete, poželite da ostanete ceo život.

POVEZANI TEKSTOVI: