Nepristojno povoljna ponuda krstarenja po istočnom Mediteranu i poseta pet najpoželjnijih destinacija kao što su Santorini, Mikonos, Jerusalim, Limasol, Kušadasi bila je dovoljna za ovaj morski poduhvat. Fenomenalan osećaj, ali bilo je i iznenađenja
Fotografije: Tamara Smiljković
Krstarenje? Većini je asocijacija: osamdesetogodišnji Amerikanci koji pokušavaju da nadoknade sve ono što su izostavili u mladosti, usled preopterećenog biznis rasporeda; ili krstarenje možda doživljavate kao hir višeg sloja društva koje je u potrazi za životnim uzbuđenjima; da li je to ipak masovna turistička histerija u želji da se na najbrži način obiđu najveće turističke hit atrakcije? Posle ličnog iskustva krstarenja, rekla bih da u svemu ima istine, ali da je subjektivni doživljaj sasvim originalna senzacija. Na ideju da krenemo na krstarenje došla sam zahvaljujući plaćenom oglasu na društvenim mrežama ( očekivano), a privukao me je fenomenalan odabir destinacija. Na moje iznenađenje, cena je bila kao sedmodnevni boravak u nekom boljem turskom rizortu.
Za nedelju dana, plovi se istočnim Mediteranom, polazak je iz Pireja, a ruta- Santorini, Kušadasi, Jerusalim, Kipar, Mikonos. Plovi se uglavnom noću, slobodnog vremena za obilazak pomenutih destinacija ima sasvim dovoljno, makar da se oseti ritam ostrva ili grada. U mom slučaju za Santorini i Mikonos sasvim dovoljno, jer su na ovim atraktivnim turističkim mestima već godinama gužve neopisive, a Jerusalim je zvučao kao izuzetno primamljiva ponuda. Iako smo dobili određene smernice iz agencije, o tome šta očekivati, koja je bila posrednik za boravak na brodu soliteru visokom 60 metara, dugačkom 294 metra, a širokom 32, sa 14 spratova, impresivnim palubama sa bazenima, ležaljkama za sunčanjem, barovima, restoranima, pozorištem i mnogim drugim sadržajima, uputstva su bila uglavnom pogrešna ili nepotpuna.
Ono što je fasciniralo od samog početka ukrcavanja, na kojem je sedam dana boravilo četiri hiljade ljudi ( od toga hiljadu članova posade) jeste neverovatno precizna organizacija. Lako smo se ukrcali, uz maksimalno precizna uputstva šta se gde nalazi na brodu i detaljne mere bezbednosti. By the way, prilikom svakog izlaska sa broda čekirana je specijalna identifikaciona kartica, koja je istovremeno bila i sredstvo plaćanja svega tokom boravka na kruzeru, a pri povratku na brod detaljno je pregledana, svaka i najmanja torbica i detektovan metal. Odlična organizacija postignuta je preciznim vremenskim odrednicama, uvek se tačno znalo ko i u koliko sati, odnosno minuta, napušta brod, odlazi na večeru, prisustvuje sastanku kako bi bile prenete određene informacije, a ukoliko niste do kraja odgledali film o postavljanju pojasa za spasavanje i čekirali se određenim kodom, usledila je pismena opomena dostavljena ispod vrata kabine, uz opomenu da to odmah učinite i lično dođete na dopunski čas gde će vam živi ljudi taj proces demonstrirati. Ukratko, disciplina kao u vojsci. Ukoliko ne volite red i pravila, uvek kasnite i smaraju vas ograničenja, odmah zaboravite na krstarenje. Ono u čemu praktično da nema ograničenja, jeste hrana. Gastronomi mogu da uživaju praktično ceo dan i noć u raznovrsnim zalogajima u neograničenim količinama, a oni koji su platili najskuplje aranžmane, i u vrhunskoj večeri kao u najboljim elitnim restoranima i u izboru najboljih internacionalnih jela! Svi komplimenti šefu i njegovoj mnogobrojnoj ekipi, koji se i lično predstavio putnicima, protrčavši počasni krug kroz brodski restoran. Za večito gladne, informacija je da možete da ručate koliko puta hoćete i trpate u tanjire koliko stane.
U cenu aranžmana ulazi i neograničeni broj instant kafa, čajeva i vode, dok se ostali napici naplaćuju i to poprilično košta. Uostalom, kao i internet na brodu, koji je papren, kao i svi izleti. Zato, pre odlaska na put, dobro preračunajte sve ekstra troškove, jer vrlo lako možete doći do cifre celokupnog aranžmana. Preporuka je da ne štedite na kabini, one najskuplje sa balkonom su zaista preka potreba, ali i potpuno uživanje, da dok spavate udišete čist morski vazduh sa udaljene pučine, da vas budi oglašavanje galebova, ili uživate u izlasku i zalasku sunca i svim morskim bojama. Ono na šta sigurno ne možete računati jeste da planirate da obiđete sve destinacije i usput se i okupate. No chance! Ako poželite da neko vreme boravite na plaži, zaboravite da posetite važna istorijska nalazišta ili atraktivne lokalitete. Znam, teško je nešto žrtvovati, ali mora se.
Dakle ukracali smo se, mnogo ranije nego što je potrebno, već u jutarnjim satima, a brod je krenuo iz Pireja u 22 sata, ali i to je bila pametna odluka. Bez gužve i stresa smestili smo se u veoma komfornu i izuzetno čistu kabinu i posle ručka krenuli u obilazak centra Atine. Nekoliko sati na popularnom trgu Sintagma, omiljeni turistički momenat smene vojnika, pogled na prelepi park i Partenon iz žablje perspektive, hladno pivo pred plovidbu i povratak na brod.
Uz zvuke Pavarotija i popularne Partiro, MSC Musica je zaplovila ka Santoriniju. Prva noć možda malo jeste stresna, zbog navikavanja na zvuk motora i vibracije. Iskreno, u nekim momentima imala sam utisak da sam uštekana na struju, kao prilikom anticelulit tretmana, ali već narednog dana drmusanje i zvuk motora bili su normalna pojava.
Rano ujutro stigli smo na Santorini, i tu se pojavio prvi ozbiljniji problem, na svu sreću, jedini takav tokom pet puta uplovljavanja.
Kako veliki kruzer nije mogao da pristane , bilo je planirano iskrcavanje uz pomoć brodskih čamaca, jedini problem je bio što su istovremeno pristala još takva dva kruzera, u najboljem slučaju oko 10 hiljada ljudi uputilo se istovremeno ka divnom mondenskom vrhu elitnog Santorinija. Oh my God, nerviranje u najavi. Ishod je bio sat i po čekanja u hodnicima broda da bismo se ukrcali u čamac, a zatim kolona od nekoliko stotina metara u luci za ulazak na žičaru koja vodi na vrh Fire, ili čekanje u redu za magarcima koji treba da vas ponesu preko 570 stepenika. Ni jedna opcija nije zvučala primamljivo, ali na sreću pojavila se treća. Ponovo ukrcavanje u lokalni turistički čamac koji vas vozi na suprotni deo ostrva, zatim prelazak u autobus do vrha Oia, onog fensi dela Santorinija koje slikaju sve svetske blogerke, a one popularnije koje uspevaju da se smeste u bela zdanja koje praktično lebde nad zalivom ovog ostrva i mašu vam iz bazena veličine luksuznijih kada. Nema govora, ovaj deo Santorinija izgleda kao najlepša filmska priča, sa strmim uličicama, simpatičnim restoranima i radnjama, fensi apartmanima sa mini bazenima, ali to je sve.
Do plaža nije tako jednostavno stići, posebno kada morate da se probijate kroz mase ushićenih turista sa kruzera, i uglavnom kroz deo ostrva koji nije ni malo atraktivan. Smeđa peskovita gola zemlja uživo izgleda potpuno odbojno. Pitam se kako nijedna zvezda društvenih mreža to nije pomenula dok se kočoperno izvijala ka pučini, ne bi li napravila najbolji selfi. Dva sata je sasvim dovoljno da se obiđe ova lepota, a zatim busom nazad ka Firi, gradiću koji se nalazi na steni vulkanskog porekla na 260 metara iznad mora I to je prepoznatljiv deo Santorinija, jednakog vizuelnog doživljaja.
Dok se probijamo krcatim uličicama ka žičari, već nam je jasno da je red predugačak da bismo stigli u zacrtano vreme na brod. Ne ostaje nam ništa drugo, već silazak niz 570 stepenika. Ustvari, nisu to prave stepenice, već nešto šire površine od recimo jednog metra, popločane betonom i sitnim kamenčićima, ali i tragovima ostataka magaraca intenzivnog miomirisa koji vredno prenose turiste svih gabarita pod paklenim temperaturama. Ono čega sam se najviše plašila jeste sudaranje sa magarcima iz suprotnog smera nije se desilo, jer je njhov radni dan bio završen, a stotinu njih bili su parkirani na putu ka dole. Jedino oni tvrdoglaviji odbijali su da turistima naprave prolaz.
Najteže je bilo tatama sa kolicima koji su ih uprtili na leđa tokom silaska, dok su mame vukle bebe u kengurima. Da, nisam vas upozorila, bilo je milion malih beba i sitne dece na kruzeru, koja na žalost ničega se od ovog neće sećati. Koja je poenta!? U svakom slučaju svi smo uspešno sišli sa vrha na vreme i brod je krenuo kroz noć ka Kušadasiju.
Posle dva sata plovidbe, dok se većina opuštala uz čašicu, ili dremajući po sobama, stiglo je zlokobno upozorenje da je jednom putniku veoma pozlilo i da se moramo vratiti na ostrvo da ga smeste u bolnicu, ali uz ohrabrujuću informaciju, da brod i pored toga neće kasniti, i da u Tursku stižemo u predviđeno vreme, osam sati ujutro. Slede scene kao iz filma, brodska grdosija juri da stigne na vreme da spasi jedan ljudski život, iz daljine se vidi hitna pomoć koja juri ka luci, brodić iz kapetanije preuzima bolesnika. Izgleda da je srećan kraj. Vraćaju nam brodskog doktora, uz uzdahe olakšanja vremešnih putnika na štakama i hodalicama, ali i mama koje pipaju čela svojih beba koje su provele najveći deo dana pod tropskim temperaturama Santorinija. U svakom slučaju, kada smo se probudili, brod je uplovljavao u tursku luku, na vreme.
(nastavak uskoro)
