U tamnoplavoj vodi ocrtavaju se beli vrhovi Alpa, a miris mediteranskih četinara otvara sva čula. Lago di Como, okruženo romantičnim gradićima, pravo je mesto za duge, prolećne šetnje
Tekst: BKG
Fotografije: BKG
Precrtavamo polako jedno po jedno jezero severne Italije. Ovaj put smo smislili da bez plana i ikakvog reda spontano lunjamo oko jezera Komo (ant. Lario). I to pre pravog buđenja proleća. To čudno, martovsko doba, za istraživanje Lombardije je samo stvorilo potrebu da se večno vraćamo, i u rascvetano proleće, u toplo leto, svežu jesen ili u moćnu zimu. Meni je svejedno, samo da mogu da dišem tu negde, da upijam energiju moćne vode i netremice zurim u alpske vrhove.
A jezero je tiho i moćno, preduboko i krivudavo. Kažu da je čudnog oblika, ali, šta je toliko čudno biti u obliku grčkog slova lambda λ ili latiničnog slova Y, ali obrnutog. U većini vodiča uporediće ga sa obrnutim slovom Y, ali lepše zvuči grčko slovo λ , pa baš zato što je ono neobrnuto. I zato što dve dijagonale slova čine trougao koji se zove Triangolo Lariano (Larius, latinski naziv jezera), a u stvari je jedno poluostrvo na čijem vrhu čeka prekrasni gradić Belaggio. Tu ponosno stoje vrhovi Corni di Canzo nastanjeni mnogim zaštićenim vrstama ptica, riba sa specifičnim habitatima čarolijama prirode. Sedam manjih jezera, na samom početku poluostrva, okružena su neobičnim pejsažima koje su kreirale bele krečnjačke stene.
Jezero Komo je jedno od najvećih i najdubljih u Evropi. Svoje dno krije na dubini od oko 400 metara, što je oko 200 metara ispod morskog nivoa. Da bude tamnoplavo, brine se reka Ada koja puni jezero ulazeći u njegovom gornjem delu i izlazeći kod grada Lecco.
Raznolike celebrity persone i bogati svet ovde je oduvek uživao u svojim nekretninama i savršenoj mikroklimi. Ja ću ih jednostavno zaobići u mojoj priči i napraviću samo jedan izuzetak. Ipak, biće ih dva: internet tvrdi da Richard Branson ima predivnu vilu na jezeru, a instagrameri se slikaju ispred nekoliko “njegovih” vila. Malo je neobično što sam vlasnik Virgin kompanije kaže da je ovo novost za njega .
Mi smo se smestili u neobično simpatični apartman, uz samu obalu u gradu Lecco. Vlasnik je bio toliko ljubazan da nam je ujutro donosio tople i božanstvene brioše koji bi nestali dok bih izgovorila “oh, grazie, zaista nije trebalo…”. Odatle bi ujutro palili mašinu i kretali gde nam se htelo to jutro. Rezervisala sam i bicikle za rekreativnu vožnju, ali ispostavilo se da je to bio akt potpuno nerealnog optimizma (ostali su samo lepi detalj na fotki).
Krivudav put iz Lecca doveo nas je do centralne tačke jezera, romantičnog gradića Bellagio. Slavu jednog od prvih internacionalnih turističkih mesta u Evopi doneli su mu poznati umetnici iz perioda romantizma 19 veka. Tu su stvarali Franc List, Bajron i Flober ali su se tu odmarali i uvaženi gospodin Meternih i nadvojdvoda Ferdinand I. Čuvene lepotice arhitekture su vila Serbelloni i Villa Melzi d’Esti koje su okružene ostalim plemićkim kućama i bogatim parkovima. Lungomare je idealan za tihu šetnju, kao i uličice i parkovi koji su nam podarili estetsko ozdravljenje. Pogled na jezero preko gelata mi je fantastičan: bio je idealno sunčani dan, jezero je bilo tamno, ali bistro, sa visokim zelenim palmama koje štrče kao kontrast snežnim Alpima u daljini. Brodovi su veoma česti, povezuju skoro sva mesta na obalama. Navigazione pristaništa su malena, jednostavna i često od kovanog gvožđa. Nisam ironična, ali i patke koje slobodno šetaju i plivaju su nekako baš posh.
Sledeći dan smo krenuli ka gradu Como, smeštenom na zapadnom delu jezera, suprotno od Lecca. Moje ushićenje što ću se konačno naći u tom gradu je polako prelazilo u nervozu. Gde god sam naumila da stignem kolima, nisam stigla jer sam stalno ulazila u neku od zabranjenih zona pokrivenih kamerama i rezervisanih samo za stanare. Parkinzi su, naravno, popunjeni. Posle skoro sat vremena kruženja po gradu, odustala sam. Tešila sam se da na nas čeka celo jezero, a iovako ćemo se jednom vratiti… iza naših leđa ostala je neviđena poznata lepotica, Villa Olmo.
Mnoštvo predivnih, neoklasičnih vila koje su se ušuškale po obalama jezera gradili su bogati plemići, takmičeći se u lepoti, stilu i bogatstvu. Neke su stare par vekova, druge su i velelepne, ali su sve uvek savršeno smeštene. Neke su potpuno glamurozno renovirane, ali neke su tužno zapuštene i oronule. Ali, čak i takve, ove lepotice i dalje impresioniraju svojim stilom ili veličinom. Okružene su pažljivo projektovanim parkovima ili đardinama, prepunih čempresa. Većina vila su otmeni hoteli ili se iznajmljuju. Put vijuga prateći obalu i dozvoljava nam da lenjo vozimo i uživamo gde god da gledamo. Prolazi se kroz malena mesta koja samo ponekad liče jedno na drugo.
Prvi sledeći je gradić Cernobbio gde se smestila grandiozna Villa D’ Este, biser cinquecento arhitekture, takođe nedostupna za posetu, osim ako niste gost ovog lux hotela. Na žalost i garden još jedne vile,Ville Erbe, je taj dan bio zaključan za posete.
Centar grada je pun prelepih kuća za stanovanje, kafića i restorana. Za sat vremena iznajmljivanja retro super lakiranog glisera, ala Džejms Bond, gospodin nam je tražio 150 evra. Nastavili smo dalje, ali smo sve češće pogledavali preko jezera. Ulice, kamene stepenice i ograde vila su nekako nesavršene, često su nehajno prekrivene bršljanima, a prilazi vilama su retko asfaltirani. I upravo ta opšta patina ostavlja utisak večne elegancije i šarma.
Potom smo istraživali male gradiće koji su se nizali ka severu poput šarmantnog Moltrasia. Alesandro Belini je neko vreme ovde živeo i nadhahnjivo se lepotama dok je komponovao. Ali, oblaci su se polako počeli da skupljaju nad jezerom, morali smo dalje. I onda smo ušli u famozni Laglio (drugi izuzetak). Maleno je mesto, sa vilama uz samo jezero gde sam, nošena neobičnim XXZona instinktom pronašla mali prilaz jezeru i konačno otkrila vilu u kojoj se odmara jedna izuzetna žena, sa svojom decom i mužem, glumcem imenom Georg. Naravno radi se o (pukoj sreći i ) Amal Alamuddin Clooney. Moja drugarica Goca mi je rekla da se ne vraćam bez sopstvene fotke dotične Vile Oleandra, a ja svoje prijatelje nikad ne izneveravam. Fotku sam uporedila (verifikacija) sa već postojećim fotkama svetskih agencija i da, stajali su na istom mestu gde i BKG .
Jezero Komo ima samo jedno ostrvo, i to veoma sićušno, imenom Isola Comacina. Njegova burna istorija je početom prošlog veka oživljena arehološkim nalazištima rimskih građevina i ranohrišćanskih crkava. Kako su nam rekli, čuveni restoran, Locanda dell’Isola Comacina, ugostio je mnoga svetski popularna imena, uključujući i članove kraljevskih porodica.
Put nas je sledeći dan vodio dalje do Tremezza, takođe simpatičnog gradića čijom obalom dominira grandiozni, 5 stars Grand Hotel Tremezzo. Moćne arhitekture, hotel je u donjem delu potpuno obrastao ukrasnim bršljanom. Optočen drvetom, hotelski bazen utopljen je u jezero. Oči su nam se sad već fino navikle na skladnu lepotu svega što pogledamo. Slutim probleme po povratku… Najpoznatija lepotica ovog mesta je vila Carlotta iz 16. veka koju je izgradila porodica trgovaca svilom, Clerici. Vila ima prekrasne vrtove i sjajan pogled na vrh poluostrva i Belaggio.
Potom stižemo u mesto Mennagio, mesto sa oko 3000 stanovnika, što je skoro tri puta više od ovih prethodnih. Lungomare je ovde potpuno čaroban, ukrašen je cvećem i nekim krecavim kupusićima u divnim bojama. Pošto smo lunjali nekih sat vremena, retka kišica je počela da nas upozorava da smislimo neki pametniji plan. Brod koji se pojavio ispred nas je bio trenutni i logičan izbor. Ukrcali smo kola na feri i zaplovili ka drugoj strani jezera. Kad si na samoj vodi, doživljaj jezera je mnogo drugačiji, sve je potpuno u drugoj dimenziji, skoro lepšoj od one kopnene. U samo jednom trenutku se i sunce probilo pa sam uspela da snimim i poslednje fotke umirućim baterijama.
Naša draga kuca je skraćivala vreme plovidbe krađom poslastica iz moje torbe (iovako su njene). Brod pristaje na istočnu stranu jezera, u nekadašnje staro ribarsko naselje, Varrenu. Nakrcane kuće živih boja ipak su malo drugačije od onih sa zapadne strane. Spretnim lutanjem možete stići do zamka sa spektakularnim pogledom na jezero ili do Vile Monasterio koja je pretvorena u muzej. I sa ove strane važi pravilo da ćete malo videti ukoliko se ne zavučete peške između čempresa i palmi prema jezeru.
Put nas vodi dalje, a gradići kroz koje prolazimo nemaju onakvu auru koju su imali oni sa “zapadne strane”. Fiumelatte, Lierna pa Maggiana su drugačiji: utisak je možda pogrešan ili smo samo bili umorni. Uživam u vožnji kroz one poluotvorene tunele, tzv. galerije, gde je jedna strana tunela u otvorenim lukovima kroz koje i dalje možemo da uživamo u pogledu na jezero. Uveče stižemo na krajnji jug, u“naš” Lecco gde smo se, za ovaj put, od jezera oprostili jednom finom večerom. Sledeće jutro, već smo imali novi plan…
.jpg){kind=link}